Pozorište, kritika, dokumentarni film, profesura – fokus su delovanja našeg sagovornika, filmskog reditelja i publiciste Lazara Stojanovića, koji tokom poslednjih 15 godina pretežno živi i radi u SAD. Neslaganje s vladajućom politikom, kako bivše Jugoslavije, tako i aktuelne Srbije, markantno boji njegovo javno delovanje. Autor je kultnog igranog filma "Plastični Isus" napravljenog 1971. godine, zaplenjenog, a zatim oslobođenog i prikazanog 1990.
RSE: Prošlo je 12 godina od rušenja Miloševićevog režima. Nije se mnogo ljudi ni setilo te godišnjice 5. oktobra. Zašto?
Stojanović: Mislim da je rađeno dosta toga da se ljudi više ne sete 5. oktobra i da je to u velikoj meri na duši prethodne vlasti Demokratske stranke. Da bi uopšte došla na vlast, stranka je morala da napravi dva veoma velika kompromisa. Prvi je proglašenje istorijskog pomirenja s Socijalističkom partijom Srbije, čime je automatski anuliran Zakon o lustraciji i, na neki način, poslata poruka javnosti da je Miloševićev režim bio zločinački, ali da to nisu svi, da svako ima šansu za promenu i, eto, mi dajemo šansu SPS-u. To je jedan od ustupaka koji se sada osvetio.
Drugi je bio, što je DS-u bilo vrlo korisno i bez čega bi on bio u velikom problemu protiv jake Srpske radikalne stranke, to je bio izlazak glavnih ljudi iz SRS i osnivanje Srpske napredne stranke. Tu je u rukama Borisa Tadića bilo hoće li on njima da prizna skupštinske mandate ili ne. Da bi oslabio radikale, iz raznih drugih političkih razloga koje je moguće braniti, on je učinio tu vrstu ustupka i priznao je te mandate. Tako je dobio mnogo slabiju SRS, ali brzo rastućeg protivnika koji ga je na kraju i savladao.
RSE: Čuli smo, takođe, da je bilo finansiranja Dveri?
Stojanović: To je tačno i oni su kao američki milijarderi nastojali da na političkoj sceni finansiraju i levu i desnu političku stranu. Mislim da Dveri nisu njihov poseban izbor, ali da su oni, pokazujući svoju otvorenost prema crkvi i desnici, jer desnice ima dosta i u samoj DS, finansirali i to. Što se godišnjice 5. oktobra tiče, ne možete, i mislim da je to potpuno očekivano i logično, očekivati od jedne vlasti restauracije da medijski snažno obeležava tu godišnjicu. Ovo je, ne samo prvi ešalon, nego sva prva tri-četiri nivoa nove vlasti.
Vidite da tu preovlađuju ljudi ili iz SPS-a ili iz bivše Radikalne stranke, koji bi morali biti obuhvaćeni lustracijom zbog onoga što su u vreme Slobodana Miloševića radili, ili učestvovali ili podržavali ili ćutali u odnosu na teška kršenja ljudskih prava. Ti ljudi su čelni ljudi tog sistema i mislim da su oni svoj uticaj u medijima iskoristili koliko god su mogli da se priguši priča o 5. oktobru. O tome se govori pomalo, uzgred, tek toliko da se pomene. Pominje se to u medijima, ali bilo koji oblik organizovanja je obeshrabren i podsećanje ljudi na to je skrajnuto, sprečeno.
Rekao bih da je čitava priča oko Parade delom imala i tu funkciju. Njena prva funkcija je bila da se ne priča toliko o ekonomskoj krizi, nego o Paradi, ali mislim da je druga funkcija bila da se 5. oktobar nekako ne pominje.
Nema drugog puta Srbije u demokratiju, osim preko otvaranja pitanja restauracije režima Slobodana Miloševića, osim reaktiviranja Zakona o lustraciji i njegove konačne primene i osim otkrivanja kuda vodi politika, koju jedino ova vlast može da proizvede, a ona se već vidi u tome što im Evropa neće dati u ovom trenutku datum za pregovore.
RSE: Kada je srušena mogućnost da Srbija postane normalna zemlja? Kada je bio taj krucijalni momenat koji je doveo do toga da smo danas tu gde smo?
Stojanović: Moja ocena će biti vrlo pesimistična i možda se mnogi sa njom neće složiti - 5. oktobar je srušen 6. oktobra jer nije Zoran Đinđić bio dovoljan, ma koliko ulagao i lični napor i nastojao da stvori tim koji će zemlju odvesti u pravcu demokratije. Nije on imao dovoljno snage da to uradi, ni političke moći, ni vlasti.
Slobodana Miloševića je na izborima pobedio Vojislav Koštunica. Koštunica nije bio neki od vodećih opozicionara u Miloševićevo vreme. Nije bio ni njegov najdraži opozicionar, kako je on umeo da kaže za Šešelja. Setimo se da ta stranka nije ni 1996. učestvovala kao stranka, mada mnogi njeni članovi kao individue jesu, u protestima protiv krađe izbora i protiv vlasti Slobodana Miloševića uopšte. Stranka čoveka koji je bio protivkandidat trebalo bi da je prvi oštećen izbornom krađom, nije učestvovala u protestu protiv izborne krađe 1996.
Demonstracije ispred Skupštine 5. oktobra 2000.
Taj isti čovek, kada je 2000. godine došlo do velike uznemirenosti i talasanja i do oštrog protesta Slobodanu Miloševiću, nije bio na čelu, nije bio ni blizu čela tog otpora, nego je bio izabran iz politički potpuno racionalnih razloga. On je bio neobeležen opozicionar dok je Slobodan Milošević nastojao da, koliko je god moguće, ocrni, ispljuje druge opozicionare. Pisalo se tada u medijima da je Zoran Đinđić nemački špijun. Vuka Draškovića je pokušao i da ubije. U odnosu na Vojislava Koštunicu nije se ništa negativno objavljivalo. Kada je trebalo naći kandidata koji bi se suprotstavio na tim izborima za mesto predsednika, koji bi se suprotstavio Miloševiću, Vojislav Koštunica nametnuo se kao neko za koga će biti vrlo teško reći bilo šta rđavo iz pozicije Miloševića. Glasačko telo tako misli. Tako je i došao na vlast i već 6. oktobra, čim je došao na vlast, objavio je da revolucije neće biti. Kasnije je aktivno ometao sva nastojanja da se neke bitne komponente, i spoljne i unutrašnje politike zemlje, izmene. Onda je ušao u veoma oštar sukob sa Zoranom Đinđićem i onima koji su hteli da promene tu zemlju, i Zoranom Živkovićem, koji se sada ponovo aktivira u politici. U toj situaciji ishod je bio da je Zoran Đinđić ubijen, što ne kažem da je učinila DSS i njen predsednik, ali tu jeste stvoren jedan politički teren koji je sugerisao da bi žestok otpor tom trendu liberalizacije i Zoranu Đinđiću imao političko uporište.
To političko uporište se pokazivalo sve dok iz zagrljaja kohabitacione vlasti Tadić - Koštunica, Tadić nije uspeo da izađe pobedonosno time što je obećao i Kosovo i Evropu, za razliku od Koštunice koji je obećavao samo Kosovo. Ponudio je jedan nemoguć projekat, mada verbalno atraktivan, biračkom telu i uveo je u igru SPS. Mali broj nas se tada protivio tome, smatrajući da će DS mnogo bolje funkcionisati iz opozicije nego iz takve vlasti, koja će joj vezivati ruke. Ne možete jednim prstom biti u koaliciji i raditi nešto što će biti protivno njegovim konzervativnim uverenjima i lokalnim političkim nastojanjima.
Mešetarenje
RSE: Da li vi sada kažete da je DS, pod vođstvom Borisa Tadića, upravo odgovorna da nastupa 2008, kada ulazi u koaliciju sa SPS-om, kada se događa istorijsko pomirenje, izjednačavanje dva pola. Da li je posledica toga upravo ovo što danas Srbijom vladaju oni koje je ta stranka srušila 5. oktobra pre 12 godina?
Stojanović: Uveren sam da je to tako ali bih hteo da budem jasan. Ne mislim da je za to lično odgovaran Tadić ili kriva DS. Ona jeste odgovorna, ali nije kriva. U to vreme je vrlo mali broj nas smatrao da DS pripada najjače mesto u opoziciji, a ne kompromisno mesto u poziciji, u vlasti. Čitav svet, i EU i SAD, pa i Rusija podržavale su, aktivno i verbalno, i o tome ima dokumenata, ideju da bi vredelo napraviti jednu takvu koaliciju za koju su oni verovali da garantuje stabilnost u Srbiji, a politički detalji nisu ih previše interesovali. Nije ih zanimalo kako će se ta stranka, i uopšte liberalno krilo biračkog tela u Srbiji, boriti za to da do svojih prava dođe i da dovedu do demokratije u Srbiji. Oni su se borili za to da se uzme vlast.
Posle toga smo imali vlast čije su kompetencije stalno rasle, koja je postala gotovo apsolutna. Tu ne mislim na ličnu vlast Borisa Tadića, nego na način na koji se ostvarivala vlast preko partijskih mehanizama. Izgleda da su njegovi koalicioni partneri rasli brže nego što je rastao on i DS. Zašto je to tako, to bi neka drugačija analiza morala da pokaže. Mislim da su naročito dobili nečim što, niti su izazvali, niti su zaslužili. To je svetska privredna kriza koju u ovoj zemlji slabo da ko shvata, čak i među ekonomistima.
Refleks je, što smo videli i u Grčkoj i u Španiji, da ljudi sopstvenu vlast optužuju za posledice svetske krize. To je malo neozbiljno. Dobijajući vlast na taj način ova nova vlast je dobila i taj vrući krompir sa kojim neće moći da izađe na kraj, pogotovo što njena sadašnja spoljna politika veoma obeshrabruje investicije, odbija one koji bi mogli da pomognu u ovom trenutku i koji bi mogli da nekako pomognu integraciju ovo malo privrede što u Srbiji ima u evropsku privredu. Imam utisak da će njihov dolazak na vlast zapravo veoma zaoštriti delovanje krize u Srbiji u pravcu bankrota. Ali su na taj način dobili vlast, a ta atmosfera je preovladala – Mi smo bedni, nemamo šta da jedemo, radnici su na ulicama, vi ste obećali i niste ostvarili, sklonite se s vlasti. Onda dobijemo vlast koja kaže - Mi ćemo to sve rešiti, ali se unapred zna i vidi i mislim da matematički može da se dokaže, da ona to sasvim izvesno ne može, a verovatno baš i ne želi tako žarko. Ona ne ide ka Evropi.
RSE: Sada se već pouzdano zna da će izveštaj Evropske komisije o Srbiji biti negativan. Kome odgovara filozofija koju nova vlast u Srbiji više i ne krije – da ne treba trčati u EU? Čuli smo od Nikolića da nas je to trčanje dovelo na ivicu ambisa i da i Srbija treba da istakne svoje uslove.
Stojanović: Mislim da pre svega ona odgovara čoveku koji nije u toj vlasti jer je najoštrije istupio, pozivajući biračko telo da odustane od Evrope kao jedine opcije, da odustane od politike ’Evropa nema alternativu’. To je Vojislav Koštunica. Pošto on nije ugrađen u aparat ove vlasti, mislim da neke značajne koristi teško da će moći da izvuče od toga. Teško je to instrumentalizovati. Ali jednu vrstu političke i moralne koristi, mislim da je on dobio.
Drugi koji su time apsolutno dobili je jedna od najjačih političkih sila u Srbiji, a to je Srpska pravoslavna crkva, koja svaku priliku koja joj se ukaže koristi da što dublje gurne nogu u vrata vlasti i da nekako uspe da se udene u državu i državno odlučivanje o nekim pitanjima. Tu politiku je otvoreno Nikolić i ohrabrio, govoreći, da kada je reč o Kosovu, o tome kako ćemo se mi kao narod, kao država opredeljivati u odnosu na kosovsko pitanje, uključuje i mišljenje crkve, koja je tu veoma važan faktor. U vrlo kratkom roku crkva se oglasila i rekla da ne dolazi u obzir da damo Kosovo. On je od njih dobio upravo to ohrabrenje za politiku koju vodi. On je obezbedio svoju desnicu. Valjda će mu tu navodnu levicu obezbediti njegov socijalistički partner SPS.
Drugi koji su sasvim izvesno profitirali, to su delom oni isti ljudi koji su profitirali na nesređenim poluratnim odnosima sa Kosovom. To su oni mešetari i tajkuni koji se koriste sivom zonom i ilegalnim postupcima za svoje poslove i pre svega zatvorenim poslovanjem, koje je veoma teško sprečiti jer su vrlo moćni i uspevaju da uvuku državu. Nekada samo pojedine njene komponente, a nekada i čitavu državu. Bez obzira na obećanja gospodina Vučića, koji je zamenik premijera, da će on sada raščistiti sa korupcijom, mislim da tamo gde niko nikada nije ni pominjao korupciju, teško da će sada neka savest gospodina Vučića imati interesa ili moći da otvori tako neko pitanje. Zbog toga mislim da su ti sumnjivi tokovi novca, i naši novi i netransparentni bogataši, oni kojima to veoma odgovara.
Evropa treba onima koji tek žele da naprave novac, onima koji ga imaju malo ili onima kojima misle da u poslovnom povezivanju sa Evropom mogu da razviju svoju uticaj na tržištu. Priroda tajkunskih kapitala kod nas nije takva. Njima nije potreban uticaj na tržištu, njima je potreban keš, pranje određenog novca i monopol. Najradije posluju sa Rusijom. A kod nas monopol imaju, ne samo pojedinci, nego i pojedine firme. Ako hoćete da obavite međunarodni razgovor, koristeći telefonsku karticu da bi ste dobili jeftin razgovor preko Skype-a, morate da platite taksu Telekomu. To je državni monopol. A kod nas su državni monopoli i ti tajkunski, privatni i grupni, zapravo u vrlo tesnoj vezi i često su u pitanju isti ljudi, koji su i tu i tamo.
Policija kojoj niko ne sme da priđe
RSE: Doživeli smo posle 12 godina od oktobarskih promena da drugi čovek u Ministarstvu kulture pravi spisak nepatriotskih javnih ličnosti i pri tome prođe bez ikakvih sankcija.
Stojanović: Kod nas se to ne događa prvi put i to je oživljavanje jednog dobrog starog običaja iz komunističkih vremena, gde se još Belom knjigom oglasio pokojni Stipe Šuvar, koji se inače odlično držao tokom ovog rata, ali u vreme sedamdesetih godina je bio najpoznatiji po Zakonu o obrazovanju, po jednom vrlo čudnom i štetnom zakonu, koji je neka zanimanja uvodio u srednje škole. Bela knjiga je zapravo sadržavala imena najistaknutijih umetnika, publicista i intelektualaca u državi, tako da su ljudi bili ponosni na to što su pomenuti u toj knjizi. Kada bismo se sretali na ulici, ili na nekim mestima, obično smo se pitali ’koliko si puta pomenut u knjizi?’.
Ivica Dačić
Gest pomoćnika ministra nije bio bez inspiracije, a takvih povremenih pominjanja i spiskova bilo je često, s tim što nisu uvek bili javni. Obično su postojale crne liste, vi ste na svojoj koži osetili da ste na crnoj listi, ali niko to ne objavljuje.
RSE: Zatvoren je krug.
Stojanović: Apsolutno. Nemam ništa da kažem o postupanju tog čoveka. To je skandalozno i zaista diskvalifikuje. Ako je on to učino bilo kada u životu, to diskvalifikuje njega kao pomoćnika ministra kulture. Reakcija ministra, ministarstva i same vlasti, je skandalozna. Ne pada sneg da pokrije breg, nego da svaka zverka pokaže svoj trag. Oni kažu da to nije napisao dok je bio na toj funkciji. Otkrilo se upravo kada se on našao na toj funkciji jer je pre toga bio beznačajan i niko na to nije obratio pažnju, a mislim da se nije ni znalo. Javno to nije imalo nikakvu veliku dimenziju. To je kao kada mi otkrijemo da je čovek počinio jedan zločin za koji niko nije znao pre nego što je došao na neki položaj, a mi sada ne možemo ništa i to nije u vezi. Ne znam koga može da uveri takva logika.
To ministarstvo spasava samo apsolutna nezainteresovanost naše javnosti za kulturu, što meni nije teško da razumem jer ljude ipak prvenstveno interesuje kako će da izađu na kraj sa glađu, sa nedostatkom kvalitetne zdravstvene zaštite i sa tim svojim opstankom generalno, sa kvalitetom svoga života, a što je možda najteže, sa nedostatkom svoje perspektive.
Ministarstvo kulture nije napravilo samo taj gaf, nego situaciju koju smo imali u vezi sa izložbom u vreme „Nedelje ponosa“. Ne bih želeo da ulazim u neke kvalitete i da se bavim ocenjivanjem nečega, mada mislim da je to dobro. To je izložba umetničkih dela, klasična likovna izložba, bez obzira što ona pogađa nečija osećanja. Na svetu se to masovno događa na sve strane. Ne možete ni napraviti nešto što ne pogađa ničija osećanja, to niko neće ni izložiti. To je bilo nešto na šta je moralo da reaguje Ministarstvo kulture ili da ministar da ostavku. On nije rekao ništa, kao da se to dogodilo u resoru poljoprivrede. Imam utisak da mi ministra nemamo, a pri tome lično imam poštovanja prema tom čoveku koga poznajem i mislim da je jedan moralan, ispravan, obrazovan i u svemu fini čovek, ali ne za to mesto.
Stojanović: Kada policija posluje, ona obično ima dve različite, ne uzajamno iskjučujuće agende. Kada se bavi zaštitom, onda ona o tome ne priča mnogo i ne vidi se mnogo, ali se upakuje tako da tu zaštitu može hitro da pruži i da ne demonstrira silu. Ovo je bila jedna demonstracija sile, jedna slika koja je naličila na vojnike Imperije iz Ratova zvezda. Demonstranata gotovo da i nema. Njih je bilo veoma malo. To nam govori da je mnogo manje policije, mnogo manje vidljivo, moglo da obavi posao čuvanja javnog reda, da ih je zanimalo samo to i da su oni zapravo time što su najavili takvo obezbeđenje, time što su ga pokazali, provocirali da nered bude veći, mada do njega nije došlo.
Hteli su da demonstriraju silu, da pokažu da imaju silu i da mogu nešto, zbog toga što su na drugoj strani otkazali Prajd da bi izbegli nasilje i nerede. Mislim da je to bila jedna vrsta pozorišta, jedna vrsta pokazivanja toga kako mi imamo jednu policiju kojoj niko ne sme da priđe.
RSE: Uprkos odluci Ustavnog suda da je zabrana Parade ponosa prošle godine bila protivustavna, premijer Dačić ponovo krši Ustav i zakon i ove godine zabranjuje Paradu ponosa. Ponovo država kapitulira pred ekstremistima ili se ponovo igra pozorišne igre kapitulacije pred ekstremistima, pozivajući se na bezbednosni momenat. Da li ste znali da se Parada ponosa održala u Ugandi?
Stojanović: Nisam znao za Ugandu, ali znam da se održala u mnogo zemalja van Evrope, a znam i za mnoge kulture u zemljama u kojima sam bio, putujući po svetu, gde postoji daleko veća otvorenost prema raznim oblicima seksualnog ponašanja koji nisu nužno heteroseksualni, tako da je ovo ovde malo crkva, malo Balkan, a pomalo i teški konzervativizam, koji se kod nas neguje kao jedna od temeljnih vrednosti patrijarhalnog društva u ovoj naciji i državi.
To je kršenje zakona, nepoštovanje Ustavnog suda. Ovo nije Zapad. Ustavni sud nije vrhovna sudska instanca. On je prirepak vlasti. Ovde izvršna vlast dominira svim drugim zakonodavnim granama, Skupštinom i pravosudnom, u koju spada i Ustavni sud, a drugih poluga vlasti, koji su za demokratiju ključni, i nema. Slobodni mediji su jedan uslov za to, kao i transparentnost društvenog odlučivanja. Bez toga demokratije nema.
Udvaranje patrijarhu
RSE: Ali imate jednu igru vlasti gde se vlast vrlo zorno poziva na Ustav kada je u pitanju, recimo, Kosovo, a onda ga gazi za dva minuta kada je u pitanju demonstriranje prava jedne manjine?
Stojanović: Jeste. Time što gazi - pokaže da može da gazi, a da, ako se slaže, onda smatra da joj je to u interesu.
Izrazitu lojalnost prema oceni Ustavnog suda je pokazao Dragan Đilas, apsolutno prihvatajući odluku Ustavnog suda da se sruši njegova naredba o prodaji alkohola posle 10 časova. Ponovo je rekao da misli da je bio u pravu zbog toga što je to dovelo do poželjnih posledica i to vrlo značajnih posledica i ušteda, ali „ne raspravlja se o odlukama Ustavnog suda, one se poštuju“. Stranka gospodina Đilasa je izgubila i on tako mora, a premijer u našoj strukturi ne mora, njega zakon obavezuje, ali on ima prostora da ostvari svoju samovolju.
Ima i mnogo ružnijih stvari koje onda učini taj isti čovek (Dačić op.a). On je u toku predizborne kampanje, koristeći svoj položaj ministra unutrašnjih poslova, dao pohapsiti desetak Albanaca, samo zbog toga što mu je to bilo potrebno za njegov predizborni imidž, za tu kampanju. Oni su inače bili obuhvaćeni Zakonom o amnestiji, koja je bila proglašena mnogo godina pre toga, ali je on hladnokrvno izjavio da toga nema jer je reč o drugom tipu krivičnih dela koji nije obuhvaćen. Držali su ih taman toliko koliko je bilo potrebno da se završe izbori, a onda su pušteni bez mnogo komentara. Možda su svakome dali po 500 dinara za svaki dan proveden u zatvoru ili 1.000 dinara. Tako se ta stvar završila. Oni nemaju mogućnosti da u medijima obrazlože taj problem.
Na isti način je Dačić zloupotrebio svoj položaj u Vladi kada je došlo do jednog pisma protiv Tadićeve posete RS, kada se slavila 20-godišnjica te republike. Problematičnost te stvari je prilično jasna. Tu se slavi 20 godina od države koju su napravili Biljana Plavšić, Karadžić, Krajišnik, pa i Mladić. To je isto kao kada bi NDH slavila neku svoju godišnjicu. Pošto oni drže do tog kontinuiteta, oni su to napravili i u tome su im Srbija, DS i Boris Tadić zdušno pomogli. Na to se Nikolaidis, jedan vrlo značajan i vrlo talentovan publicista u Crnoj Gori pobunio protiv te stvari, jednim vrlo oštrim tekstom u kojem je ocenio da je RS, misleći na tu staru RS, genocidna tvorevina, što je izazvalo određeno slaganje i podršku u krugovima pisaca u Beogradu, među kojima se našao i direktor Narodne biblioteke. Na tu stvar vrisnuo je zamenik premijera i ministar unutrašnjih poslova, Dačić, a ne ministar kulture. Dačić je sazvao telefonsku sednicu i otpustio čoveka iz biblioteke i počeo da zvecka oružjem i da izbacuje razne pretnje na to šta se može, a šta ne može i kvalifikacije sasvim u duhu Slobodana Miloševića. Opet sa jednim okom prema izbornoj kampanji.
RSE: Kako bi ste okarakterisali Dačićevu izjavu "Izem ti EU ako je ulaznica za nju gay parada"?
Policajci i poster pokreta "Dveri" protiv Parade ponosa, oktobar 2012.
Stojanović: Strašno. To je upravo udvaranje patrijarhu i kaluđerima i naravno nekom Atanasiju i Amfilohiju. Sada više nema Artemija, on nije u vlasti. Udvaranje tom najkonzervativnijem delu našeg biračkog tela, koji izgleda da je u odnosu na ovo pitanje većinsko. On zapravo time zavlači čitavu javnost, ukazujući joj da Evropa od nas traži da učinimo nešto što je protivno našim vrednostima, jer to se u patrijarhalnim društvima smatra vrednošću, ona se meša u porodicu i seks, a reč je zapravo o ljudskim pravima.
On uopšte nema pravo na to, ni kao premijer, zbog toga što se ova država Ustavom obavezala. Kakav je da je, Ustav je vrlo rđav, ali ta obaveza postoji da poštuje i štiti ta ljudska prava, kako su ih UN definisale. I drugo, da policija mora, pa makar žrtvujući živote, ta ljudska prava da štiti. Ona je dužna da ih štiti i ne može tu stvar da rešava zabranama. Neki kažu da je država pretrpela poraz i ona je pokazala svoju nemoć da se suprotstavi huliganima. Nije, ona je iskoristila tu izložbu da pre toga pokaže da itekako ima moć, a ovom odlukom je više poslala poruku - Mi možemo, ali nećemo sada da vas bijemo.
RSE: Kako bi se u ovakvoj pravoslavnoj, klerikalističkoj državi, gde su na istoj strani Dveri i druge ekstremno desne organizacije, SPS, pa eto i vlast, proveo protest ateista ili agnostika, koji su izgleda danas ugrožena manjina u Srbiji?
Stojanović: Proveo bi se isto ovako. Kada bi umesto grafita Putina, koji se štampaju preko šablona, i kaže se ’On je naš čovek’, neki od nas krenuli da štampaju Obamu, šta bi se desilo? Pa bili bi prebijeni, a možda i uhapšeni. To ne može.
Prema tome, oni vam zadaju jedan okvir. Mislim da iz dva središta stižu njihove inspiracije. Iz jedne veoma zastarele demokratije, koja je ponešto manjkava u odnosu na druge zapadne demokratije. Reč je o Francuskoj, koja, pošto je bila prva, još uvek čuva neke malo arhaične oblike i neke malo zastarele obrasce političkog života, u koje spada i francuski centralizam. To je država koja je podeljena na prefekture i vlast je centralna.
Druga, daleko veća inspiracija koju ova nova vlast i otvoreno potura biračkom telu, je Rusija i Putin. Putin je upravo, kao Dačić, demonstrirajući bezobrazno šta on može, ustoličio jednog potpunog anonimusa da vodi partiju koja će biti Putinova levica, da se pokrije sa te strane. On ga je proizveo onako kako je Milošević u svoje vreme proizvodio nacionalističke stranke da mu reše određeni problem i da popune tu desnicu, taj deo biračkog tela, koji on nije u potpunosti kontrolisao i pokrivao bez takvih partija. To je ono što je njima potrebno.
