Dostupni linkovi

logo-print

Ekskluzivno: Latinka Perović o Jovanki Broz - Okrutna priča o odsustvu dostojanstva


Latinka Perović

Latinka Perović

Priča o Jovanki Broz je okrutna priča o odsustvu dostojanstva: u Partiji i partijama, u Državi i državama, u postjugoslovenskim društvima.

Najpre je, još za života Josipa Broza Tita, bila od njega nasilno odvojena, najverovatnije zato da borba za vlast u senci njegove već oslabljene moći ne bi imala neposrednog svedoka. Nije joj bilo dozvoljeno ni da ga posećuje u mesecima njegovog umiranja. Pojavila se na njegovoj sahrani, po nekim izvorima, na traženje prijatelja iz inostranstva. A zatim je bukvalno iščezla iz javnosti. Umesto bilo kakve službene informacije, kružili su glasovi da je na brutalan način izbačena iz kuće u Užičkoj, u kojoj je sa Titom živela.

Ko bi se nje još sećao u vreme raspada Jugoslavije, ratova devedesetih godina, režima Slobodana Miloševića, koji se i sam nastanio u Užičkoj ulici? U tim smutnim i tragičnim vremenima, Jovanka Broz je živela u izolaciji: bez ličnih dokumenata, zdravstvene zaštite i penzije. Ali, ona je ostala zaboravljena i od svih vlada posle Slobodana Miloševića, koje su se izjasnile za vladavinu prava, za neprikosnovenost ličnih prava – svojinskih i političkih. Niko se, međutim, nije pitao kako je moguće da jedna građanka, uz to supruga bivšeg predsednika Republike, bez optužbe, sudskog procesa i presude može da bude jednostavno „izbrisana“.

Tito i Jovanka bili su par koji je simbolizovao slavu Jugoslavije u i izvan zemlje. Putovali su zajedno po svetu, sastajali se sa visokim političarima, intelektualcima, zvezdama šou biznisa. Kao predstavnike države koja je dala veliki doprinos borbi protiv fašizma, a posle rata okrenula leđa ruskom diktatoru Staljinu, te u vreme blokovske podele zauzela poziciju između Istoka i Zapada i bila jedna od nosećih u uspostavljanju Pokreta nesvrstanih, svuda su bili rado dočekivani. Međutim, posle Titove smrti, ona je pala u izolaciju. Više o njenom životu saznajte ovde.
Zatim je sadašnja koaliciona vlada, bez ikakvog objašnjenja odnosa svojih prethodnika, počela da najavljuje: vraćanje lične karte, zdravstvene legitimacije, penzije Jovanke Broz, na koju je ona imala pravo ne samo kao supruga Predsednika Republike već i kao borac narodnooslobodilačkog rata. I popravku kuće koja joj je data „na uživanje“, a prokišnjavala je. Opet tišina: kao da je dirigovana.

Najzad, odsustvo profesionalnog dostojanstva i etike u medijima i medicini. Počeli su se pojavljivati razgovori sa njom, u kojima je ona govorila o svojoj „istorijskoj“ ulozi. Naglašavano je i njeno etničko poreklo, koje je, valjda, trebalo da objasni njena stradanja. Ubrzo su mediji bili zasuti vestima da je, u teškom stanju, prebačena u Klinički centar. Lekari su, grubo narušavajući njenu privatnost, detaljno opisivali bolest i, ne stideći se, govorili o njenoj ličnoj zapuštenosti.

Opet tišina, koju je prekinula medijska „priprema“ njene smrti: agonija ali pre nje želja da bude sahranjena uz Tita, u Kući cveća, koja time, šta god to značilo, gubi status istorijskog mesta i postaje porodična grobnica. Pošto su ih razdvojili (prema izvorima Tito nikada nije pristao na razvod), Tita i Jovanku sada mrtve spajaju.

Ova priča, izvan svakog istorijskog konteksta, sama za sebe, govori o duboko dehumanizovanom društvenom ambijentu. Ako je sve ovo moglo da se dogodi jednom građaninu, zašto ne bi moglo i svakom drugom građaninu? Ne treba se tešiti time da svaki drugi nije bio ni Predsednik Republike ni njegova supruga. Ta misao me opseda odavno.

Nisam prema Jovanki Broz imala nikakav lični odnos. Za mene je ona bila deo jedne institucije i u tom smislu i sama institucija. Verujem da će istorijska nauka rekonstruisati sudbinu Jovanke Broz: ona to već čini kroz biografije Josipa Broza Tita.

Kakva god bila, ta će sudbina biti jedno od važnih ogledala u kojima se ogledamo mi, jučerašnji i dojučerašnji savremenici Jovanke Broz, u kojima je žudnja za političkom osvetom utulila osećanje za složenosti života i istorije, za tragiku čoveka. Bez tog osećanja, mi smo u slepoj zoni moralnog relativizma kao osnove svekolikog nasilja nad čovekom: živim i mrtvim.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG