Dostupni linkovi

logo-print

Mirjana Marković, supruga bivšeg predsednika Srbije i haškog optuženika Slobodana Miloševića koja je učestvovala u kreiranju i sprovođenju ratne politike Srbije u 90-im godinama, predsednica ozloglašene partije Jugoslovenske levice (JUL), pojavila se u Srbiji „posle više od 15 godina ćutanja“. Da ispriča „kako je to bilo“, ali ne pred sudom od koga je pobegla. Ona se pojavljuje s porukom sa naslovnih korica svojih dvotomnih memoara na hiljadu stranica „Bilo je to ovako“ koji će se prodavati na kioscima širom Srbije u aranžmanu izdavačke kuće lista „Novosti“.

U medijima su se već pojavili citati zašećerene priče o večnoj ljubavi Slobe i Mire, u prepoznatljivom stilu nekadašnje prve dame sa cvetom u kosi za koju, bračnom paru Milošević nekada bliski ljudi, kažu da stoji iza najokrutnijih odluka u 90-im. Uključujući kumovska i druga politička ubistva. Uz zašećerene priče najavljuju se i one otrovnije - o bivšim partijskim i drugim drugovima i političkim protivnicima. Najskrnaviji je onaj o pokojnom premijeru Zoranu Đinđiću. Toliko se za sada zna.

Izdavač, tiražne „Novosti“, reklamirajući knjigu, autorku naziva izgnanicom iz Srbije, mada svi znaju da je ona glavom bez obzira pobegla u Moskvu kada je videla da su 90-te došle na naplatu.

Dejan Ilić iz izdavačke kuće „Fabrika knjiga“ pojavljivanje memoara razume kao još jedan dokaz da režim u Srbiji na unutrašnjem planu uspostavlja kontinuitet sa 90-im: “Ta knjiga sama po sebi mene ni malo ne zanima, da je objavio neki mali izdavač nadajući se da će nešto zaraditi, u tome ne bih video nikakav problem. Žao bi mi bilo da ljudi računaju da nešto mogu da zarade sa tom vrstom literature u ovoj zemlji i dalje, ali šta da se radi. Ovde je problem ko objavljuje tu knjigu. Ja zaista mislim za ’Novosti’ da su režimsko glasilo, zato verujem da je objavljivanje knjige Mirjane Marković deo jedne politike koju ovaj režim vodi.“

Književnik Filip David koji ne dovodi u pitanje pravo svakoga da objavljuje memoare, pa ni Mirjani Marković, ali takođe pojavljivanje ove knjige stavlja u aktuelni društveni kontekst u kome se odgovornost za ratove, pljačke, političke likvidacije u 90-tim, pa i kasnije, relativizuje: “Knjiga Mirjane Marković dolazi na plodno tle jer smo duboko potonuli u devedeste. Po svemu sudeći, ona će samo upotpuniti ovu jadnu situaciju u kojoj se nalazimo.“

Kakvu vrednost ova vrsta memoarske literature ima za istoričare koji će jednog dana, sa potrebnom distancom, analizirati period raspada jedne zemlje u okrutnim ratovima o kojima danas ima toliko „istina“, koliko i sukobljenih strana.

Zagrebački istoričar mlađe generacije Hrvoje Klasić pojašnjava:

Hrvoje Klasić

Hrvoje Klasić

“Svaka vrsta meomoarske grđe je zanimljiva i korisna, ali naglašavam da je to ipak memoarska građa. Imali smo, na primer, memoare Alberta Špera, Hitlerovog arhitekta, visokog funkcionera Trećeg Rajha, koji su bili vredan izvor jer su govorili o nekim stvarima iznutra. U tom kontekstu mislim da su i memoari Mire Marković jedno zanimljivo štivo za povijesničare. Ali, koje treba uzeti sa odmakom. Niko ne može o povijesti Srbije u vrijeme režima Slobodana Miloševića učiti iz knjige Mire Marković.“

Nije problem u tržištu koje nudi najrazličitije poglede na nedavnu prošlost, pa i aktera od kojih se mnogi, najčešće nakon što odsluže svoje haške kazne za ratne zločine, vrate i bacaju na pisanje knjige o svojoj nevinosti. Problem je u atmosferi u društvu u kome ni 15 godina nakon ratova nema kritičnog promišljanja, naprotiv. Oni koji su vodili ratove, pisali poternice za nepodobne, trovali Srbiju huškajući na međunacionalne sukobe, danas se pojavljuju kao releventani akteri i tumači aktuelnih i prošlih zbivanja. Oni koji su od državne televizije napravili sramni servis ratne propagande, oni koji su ubijali nevine „čisteći“ teritorije za neke nove granice, oni koji su sejali strah mašući zamišljenim ili stvarnim oružjem na malobrojnije protivnike Miloševićeve ratne mašinerije, sada su ugledni građani Srbije koji šetaju od medija do medija i objašnjavju zašto su baš sjajni ovi ili oni spoljni i unutrašnji potezi sadašnjeg režima. A kada ih neko na prošlost podseti, odmahnu rukom kako bi oterali te „dosadne bubice“.

„Mislim da je na povijesničarima u Srbiji, ali ne samo povijesničarima, već i medjima, velika, velika odgovornost. Međutim, pogledajte situaciju u Srbiji - vi imate problem da se mediji i politolozi i političari ne suočavaju ni sa sadašnjošću, a kamoli sa srpskom prošlošću. A to je problem puno veći od memoara Mirjane Marković“, kaže Klasić.

Dejan Ilić smatra da je objavljivanje memoara Mirjane Marković uvod u novi talas rehabilitacije, nakon saradnika okupatora iz Drugog svetskog rata, sada su na red došli akteri iz 90-ih. „To je prvi korak u javnom, ako ne u institucionalnom rehabilitovanju jedne od ključnih osoba, ključnih aktera politike iz 90-ih.“

Žrtve i zločinci menjaju uloge, kaže Filip David:

„Oni danas pišu i govore da su bili žrtve. A mi koji smo se suprotstavljali jednoj zločinačkoj politici, po toj izvrnutoj logici, krivi smo za sve.

Mirjana Marković, nekad najmoćnija žena na Balkanu, od 2003. godine zajedno sa sinom Markom živi u Rusiji. Mnogi smatraju da je čista ironija ono za šta su je tražili domaći sudovi: nezakonita dodela stana dadilji svog unuka, učešće u švercu cigareta zajedno sa sinom.

  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG