Dostupni linkovi

logo-print

Piše: Ivan Serhijenko (Priredila Anamaria Ramač Furman)

Rusiji predstoji dekada zastoja sa sve starijim autoritarnim liderom, žestokim lovom na veštice i ekonomskom stagnacijom. Godinu i po dana nakon “ruskog proleća” komunikacija stanovnika Krima s kontinentalnim ruskim pridošlicama imala je minimum tri etape

Prva etapa uslovno može da se nazove “Izlog Rusije”. Tek što su se zaštitnički nastrojeni “učtivi ljudi” u vidu ruskih vojnika bez obeležja na uniformama napustili ulice krimskih gradova, tako su su počele da se pojavljuju raznovrsne bitne persone u vidu stručnjaka. “Imam dobre veze u vladi. Videćete, Krim je za Rusiju sada pitanje časti. Od vas prave izlog, primer. Videli ste kako je Soči pripremljen za Olimpijadu? E pa vama će biti još bolje”, govorila je jedna osoba gde god da se pojavi na obali Jalte, polako ispijajući lokalno vino.

Slične poruke aktivno su se širile i putem medija. Sami stanovnici Krima su veoma pažljivo slušali. Svakako ne bez nade da je najzad došao dobar gazda koji će sve dovesti u red. Putevi će napokon postati ravni, zdravstvo besplatno, а pravila ista kao u Rusiji: surova, ali poštena. Poruke su pristigle na veoma povoljno tlo. Nostalgija za sovjetskim poretkom, sklonost ka paternalizmu i uobičajena južnjačka opuštenost – to su osobine koje su uvek karakterisale krimskog čoveka. Zato uopšte nije čudno što je na prvoj etapi realizacija romantičnog sna o novom životu, pa još i bez nekog posebnog napora, izgledala veoma privlačno.

Ne sve odjedanom

Druga etapa uslovno može da se definiše sa “Ne sve odjednom. Ili jednostavnije rečeno, treba da se sačeka”. Negde do leta 2014, suočavajući se s prvim ruskim birokratskim čarima, s turističkom sezonom koja nije ostvarila očekivanja, s porastom cena koji je uzimao maha, građani su počeli da sumnjaju: nešto se ne odvija kako treba. Bilo je već vreme da se pronađe racionalno objašnjenje za ono što se dešava. Pomogla su, kao i uvek, sredstva masovnog informisanja koja su lansirala ideju da se grandiozne transformacije nikada ne dešavaju glatko, a za svekolike nedaće okrivljeni su problemi prelaznog perioda. Nakon što su dobili novu nadu, Krimljani su odlučno prihvatili ovu tezu – ona je bila veoma pogodna za pravdanje bilo kakvog oblika haosa.

Umor

Treća etapa je počela negde posle nove godine, kada su svi ruski zakoni i pravila počeli da se primenjuju u punom obimu i kada je krimska vlast proglasila da je prelazni period napokon uspešno završen. U šta se samo pretvorio krimski san! Umesto brojnih subvencija za mali biznis stigla su još žešća ograničenja i nemilosrdna biroktratska mašina. Umesto dobrih kolovoza – rupe dublje od ukrajinskih. Umesto kvalitetnog besplatnog zdravstva – ogromni redovi u bolnicama. Umesto povećanja socijalnog standarda – cene među najvišim u Rusiji і skoro najniže plate. Umesto ogromnih privatnih investicija – nestanak ukrajinskih kompanija і potpuno ignorisanje Krima od strane velikog ruskog kapitala.

Postalo je očigledno i to da planirani grandiozni infrastrukturni projekti blago rečeno tapkaju u mestu. Čak i novac koji se ipak izadvaja za određene oblasti pljačka se od strane lokalnog činovništva. U socijalnim mrežama se već otvoreno širi nezadovoljstvo zbog korupcije і upravljačkog idiotizma. Da bi se barem iole smanjio stepen nezadovoljstva zbog onoga što se dešava, izvršeno je kozmetičko čišćenje unutar redova krimske vlasti koje se završilo sa nekoliko bučnih otkaza i hapšenja. Ali ovakve polovične mere svakako nisu ništa kardinalno promenile.

Krimljani su se sa svoje strane podelili u tri grupe. Jedna još uvek veruje da treba samo još malo duže da se sačeka i aktivno traži krivce. Za takve je spisak okrivljenih dobro poznat – to je Ukrajina s banderovcima, Obama sa sankcijama i Merkelova prosto iz razloga što je Nemica “а od nemačke babe se ne može očekivati ništa dobro”. Najrazboritiji novopatrioti Rusije su se pomirili s novom realnošću i jednostavno se trude da se adaptiraju. One koji od početka nisu prihvatili aneksiju ne vide ništa čudno u onome šta se dešava. Izbor ostaje – otići ili se prilagoditi.

Uz sve to, paradoks Krima se zasniva na tome da Krimljanima koji su izlazili da glasaju na “referendumu” za otcepljenje neostvarene želje ničim ne ukazuju da je njihov izbor bio pogrešan. U masovnoj svesti jasno funkcioniše sledeći mehanizam – da nije bilo Putina imali bismo rat. Uz sve to, u Ukrajini stvari stoje mnogo gore, stoga – hvala makar za to što živimo u miru i što ne gladujemo. Naravno, ruska propaganda deluje organizovano i snažno. Ali, iskreno govoreći, nі sama Ukrajina nije dovoljno uradila da bi poboljšala komunikaciju s Krimom. Makar s najlojalnijim delom stanovništva.

Kulminacija treće etape bila je verovatno poseta Krimu ruskog premijera Dimitrija Medvedeva. Predsednik ruske vlade se trudio da nekako ohrabri lokalno rukovodstvo, ali pri tome se u različitim kontekstima čula poruka da je vreme da Krim počne da uči sam da zarađuje. Medvedev nije krio svoje nezadovoljstvo radom slobodne ekonomske zone, pozvao je da se poboljša kvalitet turističke ponude, privlači više investicija itd.

Upravo na trećoj etapi u međusobnim odnosima Krima i Rusije počeo je da se primećuje određeni obostrani zamor zbog velike količine problema i protivrečnosti, krimske korupcije i ruske neobaveznosti. Krim je hteo da se vrati u novi SSSR, а našao se u carstvu državnog oligarhata. Rusija je htela da dobije dokaz svog imperijalnog statusa, а dobila je sankcije, konfrontaciju s celim svetom i još jedan krajnje problematičan, dotiran region s propadajućom ekonomijom. Rečju “umor” očigledno može da se obeleži i cela treća etapa.

Krimizacija Rusije

Od svetog Hersonesa i simbola imperije Krim postaje za Kremlj običan region s problemima tipičnim za sve regione. Ukidanje Ministarstva za Krim i projekat likvidacije “posebnog feudalnog okruga” samo potvrđuju ovu ideju. Neki analitičari su požurili sa zaključcima da izlog smo što nije u potpunosti zatvoren.

Ovakve tvrdnje su delimično tačne. Od sada će Krim biti poseban samo u ruskim vestima – to je sasvim prirodno za očekivati. S druge strane, sve vodi ka tome da Krim ipak postaje izlog Rusije. Ali ne zbog toga što će ovde iznenada biti izgrađena nova Antalija, već zbog toga što se sama Rusija ubrzano pretvara u ogroman Krim.

U Rusiji je još pre pet godina postojalo nekoliko uticajnih opozicionih medija, još pre deset godina su na dnevnom redu bile liberalne reforme, još pre petnaest godina ona je težila da postane deo zapadnog sveta. Krim je sve to vreme živeo pod teretom svojih fobija i iluzija, nastavljao je da se boji NATO-a, bio je netrpeljiv prema drugačijem mišljenju, slobodu je doživljavao kao štetni višak, bio je nostalgičan za čvrstom rukom, glasao je za retrogradne snage і gotovo uopšte nije stvarao savremenu industriju. Jedina ozbiljna protivteža bili su očigledno krimski Tatari koji su tradicionalno glasali za demokratske proukrajinske snage i aktivno su podržavali teritorijalnu celovitost zemlje.

Realnost se u poslednjih godinu i po dana naglo promenila. Brzo se ruši sve ono što je za rusko rukovodstvo izgledalo neprikosnoveno. Zapadnjački životni standard više neće moći da se kupuje za petro-dolare, s obzirom na višestruko smanjenje njihovog opticaja. Formula “nafta u zamenu za sve ostalo” sada zahteva reviziju. Rusija je ostala suočena s političkom izolacijom, ekonomskim sankcijama, zaostalom industrijom, nedostatkom društvene težnje za promenama і brojnim fobijama. Nazire se dekada zastoja sa sve starijim autoritarnim liderom, žestokim lovom na veštice і stagnacijom ekonomije. Intelektualni i ekonomski zastoj je ono stanje iz kojeg se Krim nikada nije ni izvukao, a u koji onako naglo ponire Rusija. Iz tog razloga izlog ne samo da neće biti zatvoren, već se on upravo sada otvara.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG