Mada su ratna dešavanja na području bivše Jugoslavije pokidala brojne veze, neke su ipak uspjele da se obnove. Lijepe uspomene koje datiraju decenijama, već desetu godinu obnavlja Raško Tanasijević iz Kragujevca. Kao jedan od organizatora već tradicionalnog maratona od ovog grada do pobratimskog Mostara, obavezno svrati u Sarajevo, grad sa kojim dijeli mnogo više od turističke ljubavi i gdje ni ćevapčići nisu samo hrana.
Nakon više od 300 pređenih kilometara koliko su do Sarajeva prošli kragujevački biciklisti na putu ka pobratimskom Mostaru, donijeli su mnogo pozitivne energije, poruka mira i prijateljstva. Raško Tanasijević, jedan od organizatora maratona, u Sarajevu je već domaći. Kaže mnogo ga lijepih uspomena veže uz ovaj grad. Neke datiraju još iz vremena zajedničke države. Pita kako do Parka Mirze Delibašića:
„Ali Mirza je Mirza, jedan i neponovljiv.“
U Sarajevo dođe bar jedanput godišnje sa biciklistima, a onda put Mostara gdje se već ljubav dva grada prenijela i na njihove najmlađe stanovnike:
„Želja bi nam bila da dođe vreme da pođe bar jedan solo biciklista iz Sarajeva, a jedan iz Višegrada da se skupimo svi u Mostaru jer u Mostaru nas također, kao i ovde, čekaju srdačno. Kragujevac i Mostar su gradovi pobratimi. Najbolje od svega je što deca iz Kragujevca odlaze u Mostar i budu tamo 15, 20 dana u porodicama svojih drugara i drugarica, mala deca, osnovčići, a deca iz Mostara dođu u Kragujevac posle. To su pisma posle, to je… To prelazi ono uzvratna poseta, nego onda: ’Tata, mama vodi me kod drugarice u Mostar’, ili ’tata, mama vodi me kod druga u Kragujevac.’ To tako ide."
RSE: Nadamo se da će iz toga nešto lijepo da se rodi za nas sviju.
Tanasijević: Ako ne pokušamo, onda nema šta. Moj sin, koji je ’87. godište, bio je treća ili četvrta godina gimnazije kada su pitali ga gde će da ide, kazao je:’Idem u Sarajevo.’ I ona je došao kući i kaže ’Tata, mi smo prvi koji će iz Kragujevca da idu u Sarajevo, možda i iz Srbije. Rekoh: ’Bravo, sine.’ On je otišao i došao ovde i sačekan je, što bi rekli u Kragujevcu, samo tako. Proveli su dva, tri dana i kad je došao nazad kaže: ’Tata, to je neponovljivo.’ Kad sam ja pošao prvi put ovde kaže: ’Da svratiš na Baščaršiju i da jedeš ćevape kod Želje, jedan ili dva, nemoj slučajno da si zaboravio.’“
Veza sa Željom nije samo gurmanskog karaktera, pojašnjava Tanasijević:
„Ja sam poreklom iz jednog manjeg mesta iz okoline Kragujevca. Desila se ovde u Semizovcu jedna strašna katastrofa. Izginuli su đaci iz te škole u kojoj sam ja učio i došla je prva ekipa Želje sa Bukalom i Katalinskim i ceo onaj prvi tim je došao da igra utakmicu zbog te dece koja su izginula. Te godine Željo je bio šampion države, one druge. Jeste bila teška tragedija, 14-oro dece i nastavnici tu su poginuli, železnička nesreća je bila, ali je to posle svega toga bio neki praznik jer su se ljudi osećali da nisu sami. Tu se skupilo pola Šumadije da vidi Želju i te legende iz tog vremena, jer mnogi ljudi nisu nikad bili u Sarajevu, ali su znali ko je Katalinski, već sad pokojni, nažalost.“
Nakon više od 300 pređenih kilometara koliko su do Sarajeva prošli kragujevački biciklisti na putu ka pobratimskom Mostaru, donijeli su mnogo pozitivne energije, poruka mira i prijateljstva. Raško Tanasijević, jedan od organizatora maratona, u Sarajevu je već domaći. Kaže mnogo ga lijepih uspomena veže uz ovaj grad. Neke datiraju još iz vremena zajedničke države. Pita kako do Parka Mirze Delibašića:
„Ali Mirza je Mirza, jedan i neponovljiv.“
U Sarajevo dođe bar jedanput godišnje sa biciklistima, a onda put Mostara gdje se već ljubav dva grada prenijela i na njihove najmlađe stanovnike:
„Želja bi nam bila da dođe vreme da pođe bar jedan solo biciklista iz Sarajeva, a jedan iz Višegrada da se skupimo svi u Mostaru jer u Mostaru nas također, kao i ovde, čekaju srdačno. Kragujevac i Mostar su gradovi pobratimi. Najbolje od svega je što deca iz Kragujevca odlaze u Mostar i budu tamo 15, 20 dana u porodicama svojih drugara i drugarica, mala deca, osnovčići, a deca iz Mostara dođu u Kragujevac posle. To su pisma posle, to je… To prelazi ono uzvratna poseta, nego onda: ’Tata, mama vodi me kod drugarice u Mostar’, ili ’tata, mama vodi me kod druga u Kragujevac.’ To tako ide."
RSE: Nadamo se da će iz toga nešto lijepo da se rodi za nas sviju.
Tanasijević: Ako ne pokušamo, onda nema šta. Moj sin, koji je ’87. godište, bio je treća ili četvrta godina gimnazije kada su pitali ga gde će da ide, kazao je:’Idem u Sarajevo.’ I ona je došao kući i kaže ’Tata, mi smo prvi koji će iz Kragujevca da idu u Sarajevo, možda i iz Srbije. Rekoh: ’Bravo, sine.’ On je otišao i došao ovde i sačekan je, što bi rekli u Kragujevcu, samo tako. Proveli su dva, tri dana i kad je došao nazad kaže: ’Tata, to je neponovljivo.’ Kad sam ja pošao prvi put ovde kaže: ’Da svratiš na Baščaršiju i da jedeš ćevape kod Želje, jedan ili dva, nemoj slučajno da si zaboravio.’“
Veza sa Željom nije samo gurmanskog karaktera, pojašnjava Tanasijević:
„Ja sam poreklom iz jednog manjeg mesta iz okoline Kragujevca. Desila se ovde u Semizovcu jedna strašna katastrofa. Izginuli su đaci iz te škole u kojoj sam ja učio i došla je prva ekipa Želje sa Bukalom i Katalinskim i ceo onaj prvi tim je došao da igra utakmicu zbog te dece koja su izginula. Te godine Željo je bio šampion države, one druge. Jeste bila teška tragedija, 14-oro dece i nastavnici tu su poginuli, železnička nesreća je bila, ali je to posle svega toga bio neki praznik jer su se ljudi osećali da nisu sami. Tu se skupilo pola Šumadije da vidi Želju i te legende iz tog vremena, jer mnogi ljudi nisu nikad bili u Sarajevu, ali su znali ko je Katalinski, već sad pokojni, nažalost.“
