Dostupni linkovi

logo-print
Pisac Mirko Kovač, koji živi i radi u Rovinju, govori o najnovijoj knjizi, nekoj vrsti memoara-romana, koja ga vraća u šezdesete i sedamdesete godine da bi, ipak, najveći deo, posvetio dramatičnim devedesetim.

Region je, kaže Kovač, još uronjen u nacionalizam. Dva predsednika, Ivo Josipović i Boris Tadić, nisu doneli neke suštinske pomake u srpsko-hrvatskim odnosima, kako se očekivalo. Pisci koji su širili mržnju u 90-im godinama, sada izgledaju smešni, ali, kaže Kovač, oni bi, poput Dobrice Ćosića, opet progovorili i odigrali istu ulogu, ako to zatreba. Zlo nikada ne miruje.

Mirko Kovač, oslanjajući se na sopstvenu ličnu dramu koju preživljava poslednjih godina, preporučuje pisanje kao terapiju u teškim trenucima i objašnjava zašto je ostao veran očevoj filosofiji vedrine smrti, o kojoj je pisao u svojoj knjizi Grad u zrcalu.

Kovač najavljuje dolazak u Beograd na promociju knjige koju će, kako se nada, završiti do kraja godine. Biće to njegov prvi povratak u Beograd nakon što je pre više od 20 godina iz njega otišao.

RSE: Ako je roman „Grad u zrcalu” Vaše suočavanje sa odrastanjem, kako biste definisali novi roman koji pišete?

Kovač: Uslovno bi se mogao nazvati nastavkom tog romana, ali to ipak nije jer, na neki način, spaja žanrove - memoarsko i romaneskno. Nisam se usudio pisati memoare u onom klasičnom smislu, premda svaka literatura jest i memorija, pa onda i nije bilo teško to dvoje spajati. Pronašao sam neki put da sve ono memoarsko pretočim u romaneskno.

Da pojednostavim, ne može u ovaj moj roman ući nešto što ne nosi neku sudbinu, priču. Mene ne zanima susret sa osobama iz politike ili literatura, ma koliko ona bila interesantna, ako to ne donosi pripovjed. Bježeći od memoara, uskočio sam u roman.

RSE: Zašto bežite od memoara?

Kovač: Memoare pišu slavne ličnosti. Memoare pišu vojskovođe. Memoare pišu veliki ženskaroši, ljubavnici kao Kazanova. Naprosto nemam materijal za takvo nešto i zato mi je samo zanimljiv taj memoarski dio kao neka forma. Ja usvajam stvarne ličnosti, žive i mrtve, njihova imena, njihove prepoznatljive inicijale. Inače se držim jedne dosta bitne upute koju je Nabokov postavio kao neku vrstu moralnog odnosa prema memoarima, a to je – ne uznemiri mrtve i ne uvrijedi žive. Držim se tog principa i nema razloga za strah onih koji misle da bi se mogli naći u tom mom romanu.

RSE: „Grad u zrcalu” je priča o vašem odrastanju, praktično detinstvu. Koji period obuhvata ovaj roman?

Kovač: Ovaj roman ima neku hronologiju. Sjećanja počinju od trenutka kada pišem neko poglavlje i onda se vraćam unatrag. Ako me pitate u kojim sam sada godinama, onda moram reći da sam još u šezdesetim. To je vrijeme kada je moj prvi roman „Gubilište” izazvao cijelu jednu hajku koja je dugo trajala, a branio sam se sam samcat. Meni je bitno kroz ovaj roman, na kome sada radim, oslikati jednu epohu, ako to bude moguće i naravno, ako u tome uspijem.

RSE: Šta je sa sedamdesetim i osamdesetim godinama? A onda ćemo posebno pričati o devedesetim.

Kovač: To je taj dio kada je već moj životni put nešto drugačiji i kada se počinjem aktivno baviti filmom. Mislim da je to razdoblje najmanje zastupljeno u ovoj knjizi, možda nešto više s nekim intimnim zgodama, ljubavnim pričama, možda i erotskim. To je jedan period kojem neću posvetiti mnogo vremena, da bih što prije došao do devedesetih.

RSE: Danas je vrlo vidljivo ulepšano sećanje na period do devedesetih godina. Da li se Vama, iz ove perspektive, čini da se bolje živelo, da je bilo kvalitetnije, nego što ste to misleli onda? Opet govorim o vremenu pre devedesetih.

Nostalgija je dio naših života, ali ne treba insistirati sa nekom nostalgijom ka tom vremenu – „ah stara dobra vremena”.

Kovač: Bio je nešto uređeniji život u tom smislu da smo se mogli organizirati mnogo bolje, mnogo jednostavnije. Neke su stvari bile pogodnije za svakodnevni život, a u biti, neke su stvari bile vrlo teške, i za pisce i za ljude koji su imali otpora prema nekim društvenim stanjima u tom vremenu. Ne možemo sasvim reći da je to bilo mnogo bolje, ali neke su stvari bile dobre - i to isto moramo reći na bilo koji način. Ne sa nekom nostalgijom, iako nostalgija nije, kako reče jedan pisac, reakcionarna stvar. Nostalgija je dio naših života, ali ne treba insistirati sa nekom nostalgijom ka tom vremenu – „ah stara dobra vremena”. Uvijek se pričalo o starim dobrim vremenima.

Devedesete su donijele neku posebnu dramatičnost. Imao sam tada mnogo neobičnih doživljaja, susreta, razgovora putovanja. Zanima me kao pisaca, u ovom trenutku, da je taj svijet, da su ti ljudi bili, ja sam ih bar puno sreo, potpuno dezorijentirani. Tu je drama mješanih brakova, tu je drama porodica. O svemu govorim literarno. Odjednom je svako od nas počeo kopati po nekom svom porijeklu. Sve je to bilo nešto novo. Nacionalizam počinje određivati našu sudbinu. Zapravo, mi smo imali na tom planu mnogo bogatiji život, kada se nije o tome previše govorilo. Kad kažem bogatiji, mislim da smo mi usvajali identitete drugih i da smo na tom planu bili široki i željni da pripadamo svima i dijelimo sudbinu sa drugima. Nacionalizam sužava, osiromašuje. To su te devedesete. Iz toga miljea pokušavam, nastojim, čupati svoje likove kojima su zapravo devedesete dale pečat.

Daleko smo od prošle prošlosti

RSE: Vi ste iz Beograda otišli početkom devedesetih. Da li, iz perspektive čoveka koji je pratio šta se događa i imao kontakte sa ljudima, pričate o Srbiji devedesetih, ili je to pretežno Vaša priča o Hrvatskoj u devedesetim?

Kovač: Ne. Hrvatska je samo djelimično. Recimo, počinje rat u Bosni i tu dolaze neki moji poznanici i prijatelji iz svijeta umjetnosti iz Sarajeva. Dakle, ja to hvatam vraćajući se na razdoblja Beograda. I tu ima divnih priča iz toga vremena.

Recimo uzeo sam to jedno malo mjesto Rovinj, kojega taj pripovjedač, to prvo lice, koje sam doista ja, koji živi tu, živi život sa tim ljudima. Nadlijeću avioni taj mali gradić. Ljudi se pitaju hoće li biti bombardirani ili neće. To su te male dramatičnosti koje unosim kao neku atmosferu jednog vremena i jednog doba.

RSE: Kada razmišljate o dvehiljaditim, o onome što se danas događa, da li ste bliži onima koji ovde u Srbiji upozoravaju da sistem vrednosti sve više liči na Miloševićevske devedesete ili onima koji kažu da je to nepovratna prošlost, da se region odmiče, sporo, ali odmiče, od nacionalističkog ludila i mržnje?

Mi smo svi vjerovali u devedesetim da će zapravo demokratija staviti i nacionalizam na svoje mjesto. Ja sam tu još naivan i vjerujem da je to moguće.

Kovač: Mislim da smo mi još prilično daleko od toga da je prošlost prošla. Kako je budućnost, sama po sebi, metafizički pojam, mi se nemamo za što hvatati, nego za ono što je prošlo. Mi nećemo nikada donijeti neki tačan sud o prošlosti - baš zato da bi je svako tumačio na svoj način i kako njemu odgovora. Nema ništa lakše nego potegnuti nacionalizam kao oruđe.

Mi smo svi vjerovali u devedesetim da će zapravo demokratija staviti i nacionalizam na svoje mjesto. Ja sam tu još naivan i vjerujem da je to moguće. Dvadesete godine iscrpljujemo samo u tome da možemo sve reći, da možemo reći sve ono što nismo u socijalizmu mogli. Pa se ta naša sloboda pomalo pretvara u neku vrstu uvrede, u neku vrstu velike laži. Naprosto ne vjerujem da smo se nešto pomaknuli, da se može reći da je ovo veliki odmak od tog razdoblja, kako Vi rekoste, Miloševićevskih devedesetih.

RSE: A koliko nas danas razdvaja neraščišćena prošlost? BiH je država koja nikako da se konsoliduje. Srbija ne priznaje realnost Kosova, dakle ne zna gde su joj granice. Hrvatskoj, čini se, izgleda da je potrebno samo malo provokacije, kao što je ova sa Dražom Mihailovićem, pa da pokaže svoje ružno lice. Koliko nas i danas razdvaja neraščišćena prošlost?

Kovač: Uvijek ćemo mi naći neku neraščišćenu prošlost. Naprosto ne vidim kao se to može raščistiti. Sloboda se pokazala kako nedovoljno svesna u tom smislu. Htjeo sam vjerovati da ćemo slobodu mišljenja i govora upotrebiti za dobre stvari. Da ćemo slobodno razmjenjivati iskustva. Ali, mi smo se opet ukopali i tučemo se na drugi način. Sve ovo sa Dražom dođe kao odlična stvar da se udaljimo od bitnih tema. To je istovremeno i neka vrsta političke terapije. Pusti depresiju, pusti bijedu života, pusti siromaštvo, hajmo se mi vratiti našem Draži.

Rehabilitacija je u redu, to ne osporavam, ali rehabilitiraju se oni ljudi koji su činili nešto dobro, a stradali su. U tome i jeste smisao rehabilitacije.

Parada bez dubine

RSE: Da li su odnosi dva predsednika, hrvatskog i srpskog, doneli nešto novo na prostoru regiona, ili je to bila samo predstava za javnost? Imam utisak da se većini ljudi, koji jedva čekaju normalizaciju odnosa, učinilo, kada je Josipović došao u Hrvatsku na vlast – evo stižu neki novi vetrovi. Prisetimo se šetnji dva predsednika po Opatiji i po Knez Mihajlovoj.

Predsednici Hrvatske i Srbije, Ivo Josipović i Boris Tadić u šetnji Beogradom, jul 2010.

Predsednici Hrvatske i Srbije, Ivo Josipović i Boris Tadić u šetnji Beogradom, jul 2010.

Kovač: Jeste bolje, ali bojim se da suštinski nije ništa napravljeno. A ne bi trebalo mnogo da se to popravi. Meni se čini da je to sve bilo, ovo što Vi rekoste, neka vrsta parade bez dubine. Sutradan se nastavlja stara priča.

RSE: Da li umetnici iskoračuju iz stereotipa ili ih učvršćuju? Pretpostavljam da imate uvid u to šta se događa kada je reč o teatru, filmu, literaturi koja se bavi devedesetim godinama?

Kovač: Moraće se pozabaviti tim godinama svakako i književnost i film i pozorište i drugi, kao što će morati da se bavi fenomenima postkomunističkog razdoblja. Ali umjetnost, u ovoj potpunoj slobodi, meni se čini kao da se nije snašla, ili su te slobode ponovo, na perfidniji način, ograničene. Zapravo - od svojih problema bolje je pozabaviti se tvojim problemima. Recimo hrvatski film. Svaki pokušaj da se kritički progovori o Domovinskom ratu, pokrene lavinu boraca, kao nekad Savez boraca, a jedino kritičkim promatranjem se oslobađamo trauma.

RSE: Da li bi ste izdvojili, neki film, predstavu, knjigu koju bi ste preporučili u tom smislu?

Kovač: Pa i ne baš. Iskreno rečeno, ne mogu se ni za jedan film opredijeliti. Svi su ostali nekako na pola puta. Sve je negdje nedorečeno. Nema nas nigdje na festivalima u svijetu.

Mađarski film prošle godine skrene pažnju jer se bavi temom Roma u Mađarskoj. Tu temu imate i vi u Srbiji i mi u Hrvatskoj. Imamo niz stvari koji se zajednički dešavaju. Doduše, imali smo Sav taj film i Paradu, koje nisam gledao, pa ne mogu ništa reći, ali imali smo isto nešto, sasvim slično, Split, Beograd. Dakle mi te sve teme ostavimo nedorečene iz nekog straha da se to ovdje napravi do kraja i kako treba. Pogledajte rumunsku kinematografiju koja sada, praktično u cijelom svijetu, zauzima jedno veliko mjesto jer se bavi ozbiljnim i pravim problemima.

RSE: Posle godina razdvajanja, čini se da se opet u regionu polako stvara zajednički kulturni prostor. Međusobno se poznaju i isprepliću i teatar i film, ima zajedničkih produkcija. Jesu li sada krajnuti oni ljudi iz kulture koji su uoči devedesete odigrali nečasnu ulogu glasnogovornika mržnje? Da li su sada neki drugi na sceni ili se vraćaju na scenu neki koji su ostali neopterećeni, neautistični?

Kovač: Možda su njihove ideje na neki način postale malo smiješne nakon svega ovoga što je prošlo, ali oni su tu. Govore na isti način kao onda, kada su njihove ideje imale velikog uticaja. Ali kada bi im sutra okolnosti išle na ruku, oni bi ponovo bili na istim mjestima i istim pozicijama. To su naprosto ljudi u službi zla. Vrlo su rijetki slučajevi da se zlo mijenja.
Možete li zamisliti Dobricu Ćosića da sutra kaže da se kaje za sva zla koja je nanio, u prvom redu, srpskom narodu, a onda i drugima? To se neće desiti.

Možete li zamisliti Dobricu Ćosića da sutra kaže da se kaje za sva zla koja je nanio, u prvom redu, srpskom narodu, a onda i drugima? To se neće desiti. Za takvog čovjeka se zna kakav mu je pogled na život. Krivi su svi drugi, prvo drugi narodi i drugačija mišljenja od njegovih, a ne on.

Pitanje je - može li uopšte bilo kako i koje vrijeme pregaziti Sotonu? To je jedno ozbiljno pitanje da se time bave sotonisti. Ja se bojim da ne može.

RSE: Mislite li da su se intelektualci, koji nisu uletili u te nacionalističke vode, sakrili u mišiju rupu od slonovača, kako to neko reče u slučaju Ugričića u Beogradu?

Kovač: Mislim da nije bilo intelektualaca koji nisu šutjeli, ali šta su mogli učiniti? Dobro se sjećamo toga, i vi i ja Branka, bili smo na istoj strani, da je Ćosić i devedesetih godina, kada je počinjao rat, sve mirovnjake nazvao izdajicama. Svi su bili uz njega, a ne za njih. Nad tim euforijama, glas razuma nema nikakvog uticaja.

Mi ih na neki način moramo osporavati argumentima, drugim stilom života i idejama, možemo mnogo toga učiniti da ih stavimo izvan uticaja, ali za to bi trebalo imati opet neke nove političare i drugačije intelektualce. Međutim, to je uvijek manjina. Mediji će uvijek rado donijeti te mračnjake i posvetiti im veliku pažnju. Uvijek će Ćosić biti na prvoj stranici nekih novina, a ne Filip David ili Vlada Arsenijević, koga će biti na 15. stranici. Dakle, mi nismo svjesni koliko podržavamo zlo, koliko sarađujemo sa njim i koliko mu se radujemo.

Uživam u pisanju

RSE: Vaš odlazak iz Beograda početkom devedesetih, nakon što ste dobili dobre batine, bio je vaš politički i vaš moralni stav. Da li je vaš povratak pre nekoliko godina na srpsku književnu scenu opet vaš politički i moralni čin? Sećam se da je trebalo da dođete na festival Krokodil prošle i pretprošle godine, niste došli. Da li ste uopšte bili u Beogradu od kad ste otišli?

Kovač: Nisam bio.

RSE: Da li nameravate i vi da dođete u Beograd?

Kovač: Ne znam još ništa, ali mislim da ovo što ste spomenuli, taj povratak u političkom i moralnom smislu, da to nije tako, da su to književni razlozi. Mislim da su moji politički stavovi daleko od onog što se danas događa u Srbiji. Ali ne bih sad o tome. Naprosto ne poznajem dovoljno sve ono što se danas tamo dešava. Manje pratim, ne samo što ne želim, nego naprosto sam toliko u novoj knjizi da sam jednostavno izvan toga, a bogami sam i malo prezasićen svim tim. Što se tiče mog dolaska, ja o tome ne mogu još suditi. Na Krokodil nisam mogao doći, ali šta je tu je.

RSE: Imate li izdavača za novu knjigu u Beogradu?

Kovač: Nije problem izdavača. Nemam ga. Mislim da će nova knjiga izaći i da ću, ako sve bude kako treba, doći na promociju ovog romana u čijem je centru dešavanja Beograd.

Mislim da će roman biti gotov do kraja godine i onda ćemo ga vrlo brzo izdati u Beogradu i onda ćemo napraviti i promociju u Beogradu.

RSE: Za vama je jedan težak period na ličnom planu, ali vas on, sudeći da ste daleko odmakli sa novom knjigom, nije odvojio od pisanja. Da li je pisanje i neka vrsta terapije?

Kovač: Ima puno tih teza da je pisanje terapija. Danilo Kiš je često to isticao u svim svojim razgovorima. Često je govorio da je pisanje terapija. U jednom mom, dosta teškom trenutku, jeste bilo terapija, ali ga istovremeno doživljavam kao rad, kao jedan dobar, težak posao, a onda i kao užitak. Naprosto uživam u pisanju. Mislim da mi život ništa ne bi vrijedio bez toga.

Čitao sam jednu divnu knjigu, zove se David Šeged, koju je pisac napisao u vrlo teškom oboljenju. Imao je tumor na mozgu. Rekao je da savjetuje onim ljudima, koji nikad nisu pisali, da pišu.

Ozbiljna je tema pisanje kao terapija, pogotovo u nekim stanjima u koja čovjek dođe.

RSE: Grad u zrcalu završavate govoreći o svom ocu, da ste od njega nasledili vedrinu smrti kojom je on bio opsednut. Da li ste i danas sačuvali tu vedrinu smrti?

Kovač: Ako mi znamo da je smrt ono sa čime se rađamo, onda je vedrina potrebna. Istina, postoje i nepravedne smrti, ali život je sačinjen od krajnosti. Moj otac je istinski bio na tom planu vedar, nisam to izmislio, nego sam gledao tu njegovu figuru i te šale na račun smrti. Mislim da moramo sa više lakoće i manje tmurnosti gledati na to. Pa i jesmo smrtni, svako od nas je smrtan, to svi znamo. Niko ne može da se raduje nečijoj smrti jer to i njega čeka.
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG