Dostupni linkovi

logo-print

Žarko Korać: Srbija bi da se zaboravi srebrenički genocid


NIkada dalje od pomirenja nismo bili, komentarše u intervjuu nedelje dugogodišnji profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Žarko Korać odnose u regionu povodom 20. godišnjice srebreničkog genocida, i zbog incidenta koji se dogodio premijeru Aleksandru Vučiću u Potočarima i zbog poruka koje su razmenjivane prošlih nedelja povodom hapšenja Nasera Orića i britanske Rezolucije o Srebrenici. Poslata je ovog 11. jula ružna slika Beograda zbog zabrane skupa kojim bi se odala počast žrtvama srebreničkog genocida, kao i slika centra grada pod kordonom policije zbog pretnji desničara.

RSE: Kakav će efekat imati Vučićev boravak u Srebrenici, obzirom na incident koji se dogodio i koji u Srbiji nazvan – pokušaj ubistva premijera?


Pre odlaska u Srebrenicu, ova komemoracija je prikazana isključivo politički, kao manipulacija srpskim žrtvama i stvaranje preduslova za ukidanje Republike Srspke

Korać: Mislim da će efekat biti veoma loš. Pre odlaska u Srebrenicu, ova komemoracija je prikazana isključivo politički, kao manipulacija srpskim žrtvama i stvaranje preduslova za ukidanje Republike Srspke. Ovaj težak incident i način kako ga sada mediji i analitičari, državni ili paradržavni, obrađuju, bez ikakve sumnje pokazuje da je efekat te posete krajnje negativan i da to pokazuje da je Srbijadaleko od društva koje je spremno da se suoči sa onim što se dešavalo 90-tih.

RSE: Da li to znači da će potpuno u zasenak biti bačena činjenica da su Majke Srebrenice dočekale premijera vrlo korektno i da su mu rekli - dobrodošli na mesto genocida?


Korać: On reč genocid ne upotrebljava. Već je tu krupna razlika. On je u događajima koji su prethodili 11. julu, zbog hapšenja Nasera Orića u Švajcarskoj, na konferenciji za štampu govorio o tome da je Naser Orić vadio oči i klao. Zatim je čitav niz ozbiljnih analitičara tvrdio da je sve to napravljeno da bi se negirale srpske žrtve. Tu su i manifestacije koje su zabranjene s obrazloženjem da je više skupova prijavljeno. Bila su prijavljena tri skupa, od toga dva da bi omela prvi. Svi skupovi su stavljeni u istu ravan.

Stravično je to što se celokupna komemoracija, 20-godišnjica genocida, stavlja u kontekst političkih odnosa, a ne onoga što bi trebalo suštinski da se uradi. Srbija bi trebalo da bude odgovorna jer je ona vodila politiku koja je u ishodu imala taj užasni zločin u Srebrenici. Ona bi trebalo da pokaže sposobnost i želju da se okrene kritički prema 90-tim godinama. To je u potpunosti izostavljeno.

Ono što je osnovno kod ovog događaja i što je engleska Rezolucija, koja je data Savetu bezbednosti, želela da postigne, jeste da se govori o samom zločinu i o politici koja dovodi do zločina. Ništa se od svega toga nije dogodilo. To je bilo jedno političko nadmudrivanje – Rezolucija, Naser Orić, ko je koga više ubio, da li je reč genocid odgovarajući termin... Srbija u ovom trenutku žalosno deluje kao zemlja koja nema, ne samo samilost prema 8.000 brutalno ubijenih ljudi, nego nema nikakav kapacitet da kritički govori prema 90-tim. Ima ga manje nego 2001.

RSE: Aleksandar Vučić je na press konferenciji na posredan način optužio Bakira Izetbegovića za tu atmosferu o kojoj govorite, vezujući njegovu reakciju za slučaj Nasera Orića.


Korać: Kod nas se priča o izvinjenju i suočavanju sa prošlošću i to se vidi na jedan vrlo specifičan način. U našem društvu, kada se govori o izvinjenju, stalno se bavi likom onoga koji se izvinjava. Ni u jednom trenutku se ne govori o onome kome se izvinjavate. Kod nas se misli da je dovoljno reći – "izvinjavam se". Veruje se da su to magične reči posle kojih se ništa više ne dešava. Treba videti kako porodice žrtava, rođaci žrtava, pa i čitav narod, reaguju na tu izjavu. Pitanje je da li se izvinjavate iskreno, ili je to politička manipulacija, ili se to radi zbog pritiska spolja ili zato da bi Srbija brže i lakše ušla u EU.

Nemačka se hiljadu puta izvinila, ali zločini nisu nestali. Genocid koji je nemački narod učinio u Drugom svetskom ratu je deo njihove istorije. Neće nestati žrtve u Srebrenici. Srebrenica je u ovom trenutku simbol čitavog rata. Srbija pruža ogroman otpor tome, iako je to manje-više gotova stvar. Srbija kaže da nije bio genocid, iako se taj zločin u sudskim presudama tako zove.

U ovom trenutku imate u Srbiji atmosferu koja odgovara 90-tim: da smo nepravedno optuženi, negiraju se srpske žrtve, želi se ograničiti prava RS, postoji velika zavera protiv nas, Engleska je postala glavni neprijatelj, nevladine organizacije su strani plaćenici. Identičan jezik 90-tih: „to sve rade Žene u crnom, nevladine organizacije i borci za ljudska prava, koji su plaćeni s polja. Svi žele loše srpskom narodu.“ Tu je i čuveno pitanje: „gde su srpske žrtve?“

Srpski narod jeste strašno stradao u Drugom svetskom ratu. To se neprekidno koristi da bi se mobilisali ljudi i društvo, Srbija i srpski narod. To je potpuno suprotno onome što tvrdite da hoćete - pomirenje u regionu i opraštanje.

RSE: Da li su Srebrenica i Potočari mesto gde treba da se govori i o srpskim, i o svim drugim žrtvama, kako to traži Srbija?


Korać: Možete govoriti i o svojim žrtvama. Mislim da to nije u neposrednoj vezi sa vašim žaljenjem zbog tuđih žrtava. Ne mislim da postoji neka međusobna simetrija ili povezanost. Ali ako govorite o srpskim žrtvama, mora se govoriti korektno. U Srbiji se govori činjenično netačno. Postoje podaci u samoj RS o broju stradalih Srba u tom regionu, u Kravici, Bratuncu, u podrinjskom regionu, koliko je tu bilo civila, koliko uniformisanih.

RSE: Neki analitičari ponavljaju da je najviše bilo srpskih žrtava u ratovima 90-tih.


Korać: Ne da nema pomirenja, nego je stvorena atmosfera da je srpski narod sada u defanzivi, da postoji neka velika zavera na prostoru bivše Jugoslavije protiv njega, pre svega među bošnjačkim i hrvatskim narodom, ali i albanskim. To su tri naroda sa kojim treba da ostvarite pomirenje. Sa sva tri naroda ste poremetili odnose. Govori se da su odnosi sve bolji, a ja to ne vidim. Ministar spoljnih poslova Kosova ne može da dođe na komemoraciju jer mu RS ne dozvoljava da pređe preko njene teritorije.

RSE: Kako procenjujete poruke koje su se čule na 20. godišnjicu genocida u Srebrenici?


Korać: Svi su pominjali genocid i žrtve. Svi su rekli da je to simbol tog rata koji se vodio.

Čini mi se da u Srbiji postoji velika nedoumica o tome kakav se to rat tamo vodio. U Srbiji se smatra da se vodio odbrambeni rat. Kada pažljivo pogledate, ono što bi se moglo smatrati porukom drugog reda, vidi se da ima teškog nesklada između onoga što govore strani predstavnici i onoga šta je dominantno u javnom mnjenju u Srbiji. Priče o pruženoj ruci deluju sasvim formalno.

RSE: Ali je ipak bivši američki predsednik Bil Klinton posebno pomenuo i rekao da je jako dobro što je premijer Srbije prisutan na komemoraciji.


Korać: Sigurno je da će svako pozdraviti kada dođe premijer Srbije na takvo mesto, ali pogledajte kako je to sve izgledalo. Prvo su bili zvižduci kada je došao. Onda je došlo do incidenta, do koga nije smelo da dođe. To je težak propust obezbeđenja. To je opasno. Treba biti ekstremni optimista i videti pozitivan razvoj događaja u regionu.

RSE: Da li je prava slika odnosa vlasti prema genocidu u Srebrenici zapravo ono što se dogodilo u Beogradu?


Korać: Jeste. Beograd je ono mesto gde bi trebalo da vidite značajnije odbacivanje politike 90-tih. Poruke ljudi u Srebrenici su bile – pomirenje bi bilo da nam kažete gde su kosti.

RSE: Načelnik opštine Srebrenica Ćamil Duraković je rako: neka nam oni koji su prenosili te leševe u kamionima, bageristi, oni koji su te leševe bacali u masovne grobnice, neka nam komšije koje su to gledale kažu gde su pokopane, sklonjene, sakrivene ostale žrtve. To je pružena ruka.


Korać: Meni je to bio najteži govor. On je to spustio na nivo koji bi svaki čovek trebalo da razume, a to je da se još uvek kriju ostaci i ubice, i niko neće da kaže rodbini gde su zakopani njihovi najmiliji.

Kako se zamišlja u Srbiji put u demokratsko društvo, u novo društvo, u XXI vek, a da ne raščistite sa stvarima koje su vezane za ovakve zločine?

Svestan sam da ovo što govorim deluje jako pesimistički, ali nažalost to je ono što mislim. Više bih voleo da državnici, koji dolete i odlete iz Potočara, dolete i odlete iz Bosne, a u suštini imaju druge političke preokupacije, mogu da kažu da sve ide dobro i da region ide u dobrom pravcu. Ta vrsta optimizma oko suočavanja s prošlošću u Srbiji nemam. U Srbiji je prestao razgovor o 90-tim, pre svega što su na vlasti isti ljudi koji su bili na vlasti 90-tih. Oni ne žele da govore o sebi. Ivica Dačić je pokazao čak veliku dozu cinizma, govoreći o ovim događajima.

Ali Srbija će to morati da uradi. To je za mene ključno pitanje – kako se zamišlja u Srbiji put u demokratsko društvo, u novo društvo, u XXI vek, a da ne raščistite sa stvarima koje su vezane za ovakve zločine? Možete navesti primere Japana, delimično i Austrije, zemalja koje nikada do kraja to nisu uradile.

RSE: Turski predsednik je bio u Srebrenici, a Turska je zemlja koja najstrašniji genocid nad Jermenima nije priznala.


Korać: Tako je. To što drugi nisu u stanju da se suoče sa prošlošću, ne opravdava tebe, koji to nisi uradio. Postoji cena nesuočavanja sa prošlošću, koja je mnogo veća nego što mislimo.

RSE: Da li je osnovna poruka sa komemoracije u Srebrenici – očekuje se da Srbija prizna da je to bio genocid i očekuje se da prestane da negira genocid? Da li je to bila glavna poruka Srbije?


Ako u Srbiji postoji jedna tema o kojoj se uopšte ne vodi rasprava, to su 90-te godine. Zato Srbija ovako besno reaguje. Ona smatra da smo sada demokratsko društvo, da su ljudi koji vode Srbiju demokrate. „Što nas vraćate i što nam to spočitavate?“ Ta netolerancija je velika

Korać: Bila bi, po meni,još mnogo složenija – mi vas podstičemo, mi smo na vašoj strani da napravite pomirenje, ali to pomirenje nećete moći da napravite, a da otvoreno ne progovorite o onome za šta je svako odgovoran. Srbija već dugo ne vodi raspravu o 90-tim. Ona smatra da je to zatvorena tema. Možda će ovaj čuveni dnevnik Mire Marković podstaći neku raspravu. Ali, ako u Srbiji postoji jedna tema o kojoj se uopšte ne vodi rasprava, to su 90-te godine. Zato Srbija ovako besno reaguje. Ona smatra da smo sada demokratsko društvo, da su ljudi koji vode Srbiju demokrate. „Što nas vraćate i što nam to spočitavate?“ Ta netolerancija je velika. Čak idu toliko daleko da kažu da je to antisrpska zavera. Onda lansiraju teze kako srpski narod nikada nije bio okupatorski, da je Srbija uvek vodila samo oslobodilački rat, da je srpski narod uvek stradao, a nikada nije nikome nažao učinio. Ponovo ta nacionalistička romantika, pseudoistorijska.

Ovu raspravu u društvu bi morala da inicira vlast, a ona u ovom trenutku to nije u stanju da uradi. Ono što je govoreno u Srbiji, i u medijima i u javnosti, je da to jeste zločin, ali je iz prošlosti, ne treba ga otvarati jer on smeta pomirenju. Glavna primedba britanskoj Rezoluciji je bila da podstiče deobe u regionu.

Pošteno govoreći, Srbija bi volela da nije bilo obeležavanja 20. godišnjice Srebrenice, da se ništa nije dogodilo i da se svi pravimo da Srebrenice nije ni bilo.

Kada bi čovek bio optimista, mogao bi da pomisli da bi Vlada Srbije mogla da napiše sopstvenu rezoluciju. Da simbolički pokažu kajanje zbog genocida, da organizuju skup. Da policija spreči Šešelja u organizaciji vlastitog antiskupa. Umesto toga, prvo je bio zid plača pred Skupštinom, gde se govorilo samo o srpskim žrtvama. Onda su bile pretnje ekstremno nacionalističkih organizacija, uključujući i vanparlamentarnu Srpsku radikalnu stranku, i Šešelja, koji su tamo došli sa crnim zastavama sa lobanjom, četničkom zastavom. Onda je bila zabrana svih skupova. Sve vreme se insistiralo na tome da je osnovni cilj tog skupa da se genocidom negira mogućnost postojanja RS i da je sve to napravljeno namerno da bi se zanemarile srpske žrtve.

Onda to sve osvane u jednom od najuticajnijih medija u svetu, kao što je BBC, sa tekstom o tome da Srbija zabranjuje ljudima u Beogradu da izraze kajanje i saosećanje sa porodicama žrtava u Srebrenici.

RSE: Sve u svemu, da li je region bliži pomirenju danas, nego u prvim posleratnim godinama?


Korać: Mislim da nije bio nikada dalje.

  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG