Dostupni linkovi

logo-print

Kome je medvjed još ušao u kuću


U usamljenoj šumarskoj kući podno Zlatara u selu Gornja Kosatica na 12 kilometru od Prijepolja na 1.200 metara nadmorske visine živi sama Rajna Ivezić. Medvedi i vukovi iz šuma Zlatara i Jadovnika česti su gosti ovoj krepkoj starici koja odbija da siđe u grad.
Rajna je zadovoljna svojim životom, i ako je već u osmoj deceniji života, neumorna i sa voljom obavlja sve poslove. Česti gosti su joj medvedi, koji obožavaju Rajnine košnice.

„Na kanap sam zakačila konzervice, kad vetar duva one zveckaju, pa tako plašim meda. Medvjed je vadio sve ram po ram. Znaš, kako je jeo med. Isto kao da si sek'o nožem. Vosak ost'o, a med pojeo. Pa , branim ali ne mogu da uzbranim. U jedan sat noću tačno sam mu trag našla. Ne bojim se. Šta će on meni. Što da se bojim pobogu, kome je medjved još ušao u kuću. Pa je li ? Samo da ti kažem, ima ih, ima ih u ovim šumama.

Kad sam brala smrčke, vuk samo stade predame. Majko moja. Kažu ako ga prvo vidiš i zvizneš otići će. Nekako uspem da zviznem. Ma nije me ni pogledao okrenuo se i otiš'o.“
Rajnina kuća je na samcu. Okolo borova šuma i litice Merice.

Rajna Ivezić

Rajna Ivezić

„Ranije bilo fino. Puno selo naroda. Čobana svuda, stoke. Svega. Nikada nisi bio sam. .Nikad. Dolazilo se. Ali posle omladina ode. Najgore što to nema naroda. Ovde sam nekad i rođendane djeci pravila, i svadbe i ispraćaje za oba sina. Djeca odoše, muž Tomo mi umrje. I ostadoh. Ali nešto navikla sam ovde. Da odem medju četiri zida? Šta ću ja tu da radim? Ja ne mogu.“

Rajna ne želi da siđe u grad kod dece, žao joj je lepote Zlatara i Jadovnika, koji joj daju snagu i zdravlje. Briga je ovde mnogo manje. Kako kaže za sneg - pa doći će i proleće, a medveda se ne boji – ima spremne i petarde. Za 14 godina kako je ostala udovica naučila je da radi i muške poslove .

„Nema šta ne radim. I kosim, i okopavam vrt, pčele pazim i koze čuvam, i kuću krećim. I predem, i pletem i vezem. Mojim snajama i unukama ne treba ništa za života koliko sam ja toga uradila. Ustajem svako jutro oko pola šest, a ležem, zavisi kad mi televizija 'dozvoli'. Najgore mi je kada su snegovi veliki. Malo je teško za čišćenje . Znaš kako je. I godine su. Zovu mene djeca da dodjem kod njih u grad. Jok. Neću. Odem ja kod snaje u Beograd. Ona je na osmom spratu. Kažem joj: Ma ne bih ja ovdje živjela da mi daš i stan i svu tvoju penziju. Blesi, blesi sa one terase. A ja ovde izadjem pa kad sunce ogrije ja se pružim na ovu moju ledinu. Divota.“

Vesela i puna života, Rajna priča da se nekada teško živelo na selu. Ali sada je mnogo bolje. Sve se ima, ali mladi neće na selo. Bolje im u kafićima, kaže. I otkriva da je za zdrav i dugovečan život najvažnija zdrava hrana, koje još uvek ima na selu, dobro raspoloženje i rad. Nema od ležanja ništa.
  • 16x9 Image

    Danica Gudurić

    Novinarstvom počela da se bavi slučajno, u RTB Boru i ostala verna novinarskoj profesiji više od dve decenije. Od 2003. godine dopisnica RSE. Dobitnica više nagrada za reportažu.

XS
SM
MD
LG