Dostupni linkovi

logo-print
Ono što je počelo kao „slučaj Nikolaidis“ eskaliralo je kao „slučaj Ugričić“ i to do te mere da o ovom prvom slučaju nekako više i nema smisla govoriti. Biće da to nije bila namera pokretača kampanje „moralne panike“ oko na više načina spornog Nikolaidisovog teksta – to jest, jednog njegovog malenog dela – ali neverovatna ažurnost da se po svaku cenu smeni, štaviše, egzemplarno kazni i najuri jedan ovdašnji „državni činovnik“ koji je - braneći Nikolaidisovo pravo na diskutabilne vizije „poetske pravde“ - odviše ležerno shvatio svoje pravo na slobodu javnog istupanja, odvela je baš tome. Šta god bilo neukusno i suvišno u Nikolaidisovom tekstu, uskoro se toga niko neće ni sećati; ova će afera ostati upamćena po represiji nad jednim čovekom, ali i po gorkom ukusu pretnje nekom vrstom profesionalno-statusnog ostrakizma nad značajnim srpskim intelektualcima. Evo, Ugričićeva glava je „pala“, a tabloidno i političko podzemlje već merka nove žrtvene krivce...
Sreten Ugričić

Sreten Ugričić


Ispalo je da je i inicijator i glavni egzekutor „pedagoško-pokaznog“ obračuna sa Ugričićem Ivica Dačić, ministar policije, potpredsednik vlade i predsednik Socijalističke partije Srbije. To jest, „partije Slobodana Miloševića“, za koju nas baš Ivica Dačić neprestano uverava da je doživela suštinsku transformaciju, čemu bi garant trebalo da bude i njena – navodna ili stvarna – koaliciona idila sa Demokratskom strankom, a koju bi obe partnerske strane rado nastavile i nakon sledećih izbora, ako budu u prilici. Izgleda da Dačić, i na ovaj način, upravo pokušava da obezbedi da budu u prilici i, štaviše, da u tom partnerstvu SPS ubuduće igra što jaču ulogu. Možda će mu to i uspeti, pošto onaj deo biračkog tela na koji socijalisti manje ili više opravdano računaju verovatno može biti impresioniran nekakvom savremenom „istragom poturica“, to jest nepoćudnih intelektualaca, naročito onih „na državnim jaslama“.

Šta je, međutim, sa Demokratskom strankom? Koga ona namerava da impresionira obračunavajući se ovako sa nimalo beznačajnim delom ovdašnje proevropski i demokratski orijentisane inteligencije, i tako je vrlo uspešno alijenirajući od sebe zarad sumnjive „osvete“ i još sumnjivijeg populističkog dobitka? Možda sopstvenog predsednika? Ne bi bilo dobro ni za koga da se ispostavi da je tako nešto moguće.

Boris Tadić

Boris Tadić

Predsednik Srbije i Demokratske stranke, međutim, ovih dana postojano ćuti. Ne pamtim skoriji period kada je Tadić toliko dugo i stameno ćutao, kao da je otišao u Severnu Koreju, pa mu signal mobilnog telefona do tamo ne dobacuje. Naprotiv, javljao se Tadić i daleko beznačajnijim povodima od ovog, katkad su njegove javne intervencije bile deplasirane, katkad pak vrlo umesne i korisne, i usmerene ka smirivanju strasti. Sada ga, međutim, odjednom nigde nema, i njegova ćutnja postaje znakovita. Javne strasti su se uskomešale, vlada na koju Tadić, najblaže rečeno, prilično utiče preko noći smenjuje upravnnika Narodne biblioteke na insistiranje ministra policije (!) i gotovo pa eksplicitno protivljenje nadležnog ministra kulture, a Tadić ćuti, ništa ga u tome valjda ne inspiriše na oglašavanje.

A bilo bi dobro da predsednik Srbije objasni javnosti, na razgovetnom srpskom jeziku, stoji li iza ovoga ili ne? Doduše, nekako je upadljivo teško verovati da bi se sve ovo ovako događalo bez njegovog barem znanja i pristanka, ali ipak: važno je čuti ga. Pa neka ili kaže da to, je li, rade neki mangupi iza njegovih leđa i da će oni već videti svoga boga čim se vrati iz Severne Koreje, ili neka potvrdi da lično stoji iza egzemplarnog smenjivanja Sretena Ugričića, kojeg „ubi prejaka reč“, zapravo čak ne ni to nego načelna „odbrana prejake reči“, ne njegove. Naravno, jasna je stvar da bi tako nešto ipak bilo teško prevaliti preko usta, ali trebalo bi da je teško i ovako najuriti upravnika NBS i poniziti deo ovdašnje javnosti, ali sudeći po brzini egzekucije čini se da su „majstori imali laku ruku“.

Analogije nikada nisu doslovne i treba ih uzimati sa zrnom soli, ali ipak, setio sam se ovih dana nečega što se odigralo pre skoro trideset i jednu godinu. Tadašnje komunističke vlasti pokrenule su veliku paranoičnu hajku na pesnika Gojka Đoga, i to zbog zbirke pesama (!) kojima da je „neprimereno aludirao na Druga Tita“ i tome slično. Slučaj se završio sudskim kažnjavanjem i robijom za pesnika. Mnogi su pisci i intelektualci, videvši da je vrag odneo šalu, nakon početne uplašenosti i zbunjenosti ustali u odbranu Đogovog „prava na aluziju“(M. Danojlić). No, prva od svih peticija u Đogovu odbranu imala je tek nekih desetak potpisnika. A na vrhu liste, pod rednim brojem jedan, potpisao se „Boris Tadić, student psihologije“.

Za to je trebalo, u onim okolnostima, mnogo ne samo čestitosti nego pre svega građanske kuraži. Student psihologije ju je imao. U međuvremenu je nekadašnji student od „peticionaša“ postao onaj kome se pišu peticije. Ali to ne znači, ne bi smelo da znači, da je onaj stuident psihologije nekuda netragom nestao iz njega. Jer ako jeste, onda se on danas nalazi na sasvim pogrešnom mestu, kojem nije dorastao. Ako pak nije, neka ga predsednik slobodno pusti da kaže nešto, od toga ni njemu ni drugima neće biti gore, naprotiv.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG