Dostupni linkovi

logo-print

Lucić: Kamilica za Jadranku K.


Predrag Lucić

Predrag Lucić

Komemorativni razgovor sudionika lanjske proslave 41. godišnjice libijske revolucije

BORIS TADIĆ: Dobro, Harise, dal' si ti normalan? Pa gde si našo da baš sad praviš ovaj konferens-kol?

JADRANKA KOSOR: Da. Dobro pitanje. Mi koji još obnašamo odgovorne dužnosti, nemamo vremena za isprazne razgovore.

HARIS SILAJDŽIĆ: Otkud ti, 'ljeba ti, znaš da je razgovor isprazan, a još nismo ni počeli?! I šta ti znači to s odgovornim dužnostima: da Borut i ja manje vrijedimo od vas dvoje što još niste izgubili vlast, jel' to?

KOSOR: Mi već samom prirodom svojih položaja ne možemo razgovarati na istoj razini. To ti je valjda jasno.

SILAJDŽIĆ: Joj, bona ne bila, nemoj o tome. Ako se ja ne hvalim što sam već stigo tamo gdje si ti krenula, nemoj ni ti da se paunišeš time što, na svoju nesreću, kasniš.

KOSOR: Po čemu je to nesreća?

SILAJDŽIĆ: A po čemu je sreća što ćeš, kako si počela, morati da uhapsiš i samu sebe?!

KOSOR: A zašto bih ja to morala?

SILAJDŽIĆ: A ko da to uradi? Da neće možda ona boranija koja dolazi poslije tebe?

KOSOR: Ti to mene već eliminiraš?

SILAJDŽIĆ: Ma jok. Ja samo hvalim tvoju odlučnost i dosljednost.

TADIĆ: Dobro, bre, Harise, nisi nas valjda zvao da nam pričaš kako ste vi što ste izgubili vlast naša avangarda...

SILAJDŽIĆ: Ti ko da ne kontaš kakva su zajebana vremena došla.

TADIĆ: Šta si ti sad: meteorolog?

SILAJDŽIĆ: Meni, Borise, nije do šege. Slušajte, ljudi: ja vam predlažem da se osnuje sindikat predsjednika i premijera, sadašnjih i bivših, da se nekako zaštitimo, da se solidarišemo, da više nikoga ne stigne onaj belaj što je stigo Moamera...
KOSOR: Ja ne znam o čemu ti govoriš.

BORUT PAHOR: Ne znam ni ja. I ne znam zašto baš mene ovih dana svi nešto pitaju.

TADIĆ: Pa ne znam ni ja.

SILAJDŽIĆ: A ti, Borise, ne čitaš čitulje u „Politici“? Nemaš pojma da je Gadafi ubijen?

PAHOR: Ja sam nešto čuo, ali nisam čitao „Politiku“, pa ne bih znao o čemu se točno radi.

SILAJDŽIĆ: Radi se o tome da nije pobjego na onom konju što si mu ga ti poklonio.

PAHOR: Kakve veze ima taj konj?! Pa zar nije bježao u kolima?

SILAJDŽIĆ: Eto vidiš da sve znaš, samo se bojiš da kažeš. Valjda da te neko ne bi pito gdje su ti one dvije deve koje ti je Moamer poklonio.

PAHOR: Jesi ti to ljubomoran? Baš šteta što ih nije poklonio tebi. Ti bi ih jahao obje istovremeno. Išao bi na njima na „Camel Trophy“.

KOSOR: Dajte, gospodo, o čemu vi to?

SILAJDŽIĆ: O jadnim životinjama za koje Borut i ne zna gdje su mu. Da ih niste pojeli ko oni hajvani u Sirtu?

PAHOR: U kakvom Sirtu?

SILAJDŽIĆ: Šta se praviš blesav?! Ko biva, nemaš ti pojma da su tamo proslavili ubojstvo Gadafija tako što su javno nasjekli osam deva i častili raju šniclama...

KOSOR: Pa nisu valjda pojeli te nedužne životinje?

TADIĆ: A ti ih kobajagi nisi jela?

KOSOR: Ja? Pa nisam ja sad bila u tom Siru ili kako se već zove...

TADIĆ: Nisi ti, komšinice, ni u kakvom siru. Ti si, kako vidim, u lepom sosu. U lepšem sosu nego što beše onaj od kamila. Sećaš ga se?

KOSOR: Ne. Nemam se ja čega sjećati.

SILAJDŽIĆ: Čuj: nemaš? Pa jesi li ga, ženska glavo, jela pred svima nama? A i mi smo ga jeli.

KOSOR: Ma kad?

SILAJDŽIĆ: Prije godinu i dva mjeseca, kad smo sve četvoro bili na proslavi godišnjice libijske revolucije.

KOSOR: Ako sam i bila tamo, ja sigurno nisam jela devu.

TADIĆ: Ćuti, bre! Jela si kamilu i umakala si lebac u saft.

KOSOR: Ne, ni slučajno. To nije bilo to.

TADIĆ: Nego šta je bilo?

KOSOR: Ne sjećam se. Ali to sigurno nije bila deva u umaku. Mislim da je bila nekakva juha.

TADIĆ: Dobro kažeš. Najpre su doneli supu od kamile. Kako ono beše lokalni naziv?

PAHOR: Da nije kamilica?

TADIĆ: Možda jeste na slovenačkom.

SILAJDŽIĆ: Da i ti, Borute, nisi skuho kamilicu od onih svojih kamila?

PAHOR: To je dosta glup štos.

KOSOR: Glupa je cijela ova priča. Kao da nemamo pametnijeg posla.

TADIĆ: Dobro žena i kaže. Šta si ti, Harise, zapravo hteo?

SILAJDŽIĆ: Pa reko sam već. Da se nekako sindikalno organizujemo, da se nikome iz naše struke ne dogodi ovo što se desilo Moameru.

PAHOR: Ali mi nismo ista struka. On je bio tiranin, diktator.

SILAJDŽIĆ: Pa što si išo kod njega? Da ti izgradi one, kako se zovu, Stožice?

KOSOR: Što su to Stožice?

TADIĆ: Slovenački sportski kompleks. U Ljubljani. Ni to ne mogu da sagrade bez Gadafija.

PAHOR: Nismo mi Slovenci krivi što nemamo sportski kompleks kao vi Srbi.

TADIĆ: Kakav mi kompleks imamo?

PAHOR: Kompleks manje vrijednosti. Otkad smo vas napucali u nogometu.

TADIĆ: E baš ću od tebe da imam kompleks, seljaku jedan! Ti, bre, vodiš diplomatiju ko da ideš na stočnu pijacu. Trampiš konja za deve. I to diktatorove.

SILAJDŽIĆ: Nemoj ti da mu se rugaš. Ti si od Moamera dobio orden, a on od tebe samo pusta obećanja da ćeš da mu sagradiš VMA usred pustinje. Da si mu pravi prijatelj, ko što si se hvalio da jesi, sad bi mu, u znak poštovanja, sagradio barem turbe na mezaru.

TADIĆ: Ti da ćutiš! Jel' vam se ona vaša muslimanska patrijaršija u Sarajevu još uvek zove Zadužbina Moamera Gadafija?

SILAJDŽIĆ: Nije zadužbina nego vakuf.

TADIĆ: Jao, izvini. A jel' vam izgradio i santimetar autoputa ko što ste se hvalili da vam je obećo?

PAHOR: Jest, kažem ja: za „Camel Trophy“.

KOSOR: Borute, prestani s tim devama i kamilama!

PAHOR: Samo sam se šalio.

KOSOR: Meni nije do šale. Lako je tebi: tvoja vlada je pala i sad možeš prst u uho.

SILAJDŽIĆ: A što i tvoja, bona, više ne padne, pa da i ti staviš prst u uho?

KOSOR: Ne može to tek tako.

SILAJDŽIĆ: A što ne bi moglo? Uhvatilo te s prstima u pekmezu, pa te strah da ne umrljaš minđuše?

KOSOR: Ne, nije mene ničega strah.

SILAJDŽIĆ: Pa što onda ne bi mogla turit prst u uho?

PAHOR: Bojim se da su joj ruke već vezane.
  • 16x9 Image

    Predrag Lucić

    Rođen je 1964. u Splitu, gdje i danas živi. Jedan je od osnivača i kreatora "Feral Tribunea" - glasila hrvatskih anarhista, protestanata i heretika.

XS
SM
MD
LG