Dostupni linkovi

logo-print
Kad vas krene, onda vas krene: ne samo da neki od ključnih evropskih zvaničnika najavljuju da bi Srbija morala dobiti famozni Datum, nego i Haški tribunal najednom oslobađa „srpske“ optuženike: prvo Perišića, sada evo Stanišića i Simatovića (i to u isti mah dok „konkurenciju“ osuđuje, doduše prvostepeno, na dugogodišnje robije). E, sad još i da Šešelja oslobode, pa da... dobro, s tim možda i ne mora toliko da se žuri, ovdašnjoj vlasti ipak nije neophodan jedan prgavi, beskrupulozni i odlično informisani (a pri tome i sklon kreativnom nedograđivanju činjenica tamo gde mu usfali materijala iz stvarnosti) povratnik koji je duboko uveren da su mu ljudi koji sada „drmaju“ Srbijom nešto silno dužni, pa bi on da nekako naplati taj dug, ili ako ne može, onda barem da „dužnicima“ nanese što je moguće veću štetu.

Ne kažemo, naravno, da su ova dva procesa realno povezani, ali su se nekako zgodno uklopili. Zvanični Beograd treba na razne načine „odobrovoljiti“ da se posao oko Briselskog sporazuma s papira preseli „na teren“ čim pre i čim potpunije. Ako se beogradskom trijumviratu na vlasti može nekako pomoći tako što će situacija u kojoj se nalazi i kontekst u kojem će morati da deluje biti maksimalno moguće relaksirani – neka bude tako. Vremena za dobijanje Datuma ima još dovoljno, oko mesec dana, pa ako se 28. juna Vidovdan pretvori u Gvidovdan (po Gvidu Vesterveleu; dosetka popularna u krugovima „razočaranih patriota“), biće možda i vremena za kratak letnji predah na lovorikama. Ili možda, naprotiv, za promptno „unovčavanje“ lovorika kroz prevremene izbore koji bi mogli da zacementiraju sadašnju vlast, a Aleksandra Vučića da inaugurišu i formalno u prvog čoveka najviše vlasti. Suštinski on to već odavno jeste, ako razumno prihvatimo da najtačniji opis posednika stvarne vlasti u ovom delu sveta glasi: „onaj koga se za sve pita“. A Vučića se toliko za sve pita – i čini se da ni on nije baš izuzetno nesrećan što je tako – da bi bilo pravo iznenađenje ako bi se ispostavilo da on ne sastavlja lično srpsku reprezentaciju u hokeju na travi ili jelovnik u dečjim vrtićima Timočkog okruga. Karikiram? Mnogo manje nego što bi bilo zdravo.

Lokalni izbori potvrđuju (Kosjerić je najnoviji primer, a u nedelju sledi Zemun) da naprednjacima rejting nije nimalo opao zbog toga što ih je „tvrda desnica“ definitivno odbacila i svrstala među „izdajnike“. Dačićevi socijalisti prolaze, doduše, uglavnom gore nego što smatraju da im pripada, ali ni to verovatno nije mnogo zabrinjavajuće za vlast sve dok demokrate i dalje deluju kao razbijena, demoralisana i dezorijentisana vojska koja isuviše često i na isuviše važnim stvarima „ne zna kud udara“.

Da li sve ovo znači da sledi još samo „krunisanje“ Vučića i deset godina suštinski neugrožavane naprednjačke vlasti, uz postepenu ali neminovnu integraciju u Evropsku uniju? Ima ih koji i u to veruju, ali ne bi trebalo baš toliko brzati. Prvo, nije bilo tako davno kada je pozicija Borisa Tadića i Demokratske stranke izgledala slično, da bismo danas gledali kako ta velika i značajna stranka popstaje sopstvena senka. Drugo, mnogo su toga hteli i započeli prvaci „postdemokratske Srbije“, ali slabo šta su zatvorili, ma ne zatvorili nego barem dali ubedljive garancije da znaju kako će to jednom učiniti. Od Kosova, gde tek treba deklaracije sprovesti u život, pa i po cenu sukoba sa u međuvremenu ojačalim i „razmaženim“ lokalnim liderima na severu, preko Vojvodine, gde se struktura republičke vlasti kompromitovala do kraja tako što je – nastojeći da po skoro svaku cenu sruši „Pajtićevu tvrđavu“ - i praksom i ideologijom odviše podsećala na sopstvene bivše varijante iz devedesetih, pa do „borbe protiv korupcije“ i sličnih akcija „koje narod voli“, a za koje u nekima od najzvučnijih slučajeva tek treba dokazati i sudski overiti da su stvarno to za šta se izdaju, a ne cinični populizam.

A za to vreme, građani Srbije žive sve teže, i ne bi se reklo da je aktuelna vlast učinila ijednu jedinu konkretnu stvar da taj trend preokrene, naprotiv, pokazatelji su sve gori, a Vlada i neka ključna ministarstva vuku poteze nad kojima se i bezvernici krste obema rukama. Popularnost je, dakle, stečena strogo na kredit, a s kreditima i pozajmicama valja biti jako oprezan: ništa se tako lako ne pretvori u košmar kao ono što je u svojoj slatkorečivoj fazi moglo da izgleda kao san.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG