Dostupni linkovi

logo-print

Vučetić: Koka-kola socijalizam u Jugoslaviji


Radina Vučetić u studiju Radija Slobodna Evropa u Beogradu

Radina Vučetić u studiju Radija Slobodna Evropa u Beogradu

Radina Vučetić, docentkinja Filozofskog fakulteta Odeljenje za istoriju, autorka knjige "Koka-kola socijalizam", u kojoj analizira uticaj Amerike na Titovu Jugoslaviju u 60-im godinama, govori za RSE šta je amerikanizacija donela tadašnjoj zemlji, uz Koka-kolu, farmerke, Mekdonalds, marlboro cigarete... .

Kad se pojavio prvi Plejboj, kad su Jugosloveni počeli da slušaju rok i džez muziku, koje su sve holivudske zvezde dolazile na Titov kanabe.. Zašto je Titova Jugoslavija bila Trojanski konj za socijalistički blok? I najzad, ako je Titova Jugosoavija mogla da se nazove Koka-kola socijalizam, da li bi sadašnja Srbija mogla da dobije naziv kvas-Srbija?

RSE: Nakon jakog anti-amerikanizma u Srbiji u devedesettim godinama, koji je još uvek prisutan, generiše ga najviše Kosovo i sećanja na bombardovanje 1999. godine, vi nas svojom knjigom vraćate u šezdesete. Šta su bile ikone američke kulture u 60-tim godinama za prosečnog Jugoslovena?

Vučetić: Nije bilo kraja tim ikonama. Za decu su te ikone bili Diznijevi junaci, koji su bili sve prisutniji. Za neku omladinu su te ikone bili rok pevači. Za malo starije, koji su voleli dobru muziku, tu su bili džez muzičari, koji, ne samo da su planetarne zvezde u tom trenutku, nego Ela Ficdžerald i Luj Armstrong, najveće zvezde džeza, sviraju u Jugoslaviji. Cela posada Apolo 11 dolazi u Jugoslaviju za manje od 100 dana nakon njihove šetnje po Mesecu. Jugoslavija je bila vrlo važno mesto gde su se promovisale te ikone.

Ikone su i filmske zvezde koje su prisutne na bioskopskim repertoarima, ali su takođe prisutne i u Jugoslaviji jer su te značajne svetske zvezde gosti, malo kod Tita, malo značajnih filmskih premijera. Tako dolaze u Jugoslaviju Orson Vels, Kirk Daglas, Elizabet Tejlor, Ričard Barton. Kasnije Ričard Barton glumi Tita u Sutjesci. Tu si i sportisti kao Muhamed Ali. Džon Kenedi je takođe ikona prisutna u svakodnevnici Jugoslovena, koji ga oplakuju kada je ubijen. Njemu je čak posvećena i guslarska pesma "Smrt u Dalasu". Sve te ikone, koje su planetarne u tom trenutku, su i ikone u jednoj vrlo specifičnoj socijalističkoj zemlji, kakva je bila Jugoslavija.

RSE: Pravite uporedo dve slike tadašnje Jugoslavije. Jedna je ružičasta, sa američkim snom. Druga je malo drugačija.

Vučetić: Kao istoričarka ne volim što mi sve stalno posmatramo crno-belo. To je naš manir i uvek je lepo izvući jednu sliku, pa nešto, ili voleti mnogo, ili ne voleti. Nisam htela da dopustim sebi, pre svega, baveći se amerikanizacijom, da stvorim jednu ružičastu sliku Jugoslavije. Kakva je bila ružičasta slika Jugoslavije i amerikanizacija Jugoslavije 60-tih?

Tito kao pop art ikona

Tito kao pop art ikona

​Dizni je svuda prisutan. Toga nema u istočnom bloku. Tu je Paja Patak, crtani filmovi, stripovi, ali i ostali stripovi. U Jugoslaviji se od 1969. prodaje Plejboj na kioscima. Politika na kulturnoj strani donosi tekst o tome zašto je Plejboj dobar i kako on doprinosi seksualnom obrazovanju. To je slika jedne vrlo liberalne države. To je vreme gostovanja najavangardnijih predstava na BITEF-u. Američka avangarda se negde i inauguriše u Jugoslaviji na BITEF-u. Gostuju najznačajnije svetske izložbe Pop Arta i apstraktnog ekspresionizma. Džez i rokenrol se slušaju svuda, od džuboksova do sale Doma omladine. Igra se uz rokenrol, što na malom Kalemegdanu, što u diskoteci kod Laze Šećera. Američki film, ne samo da dominira bioskopskim repertoarom, nego u Jugoslaviji možete da gledate vrlo hladnoratovske filmove, koji, ne da nisu mogli da se gledaju iza gvozdene zavese, nego je to bilo apsolutno nemoguće, kakav je Doktor Strangelove i Rusi dolaze. Preslikava se model američkih samoposluga na Cvetnom trgu. I to na neki način donosi slobodu. Sve je to jedna ružičasta slika Jugoslavije.

RSE: Što se činilo u istočnim zemljama, iza gvozdene zavese, kao nedostižan san.

Vučetić: Apsolutno. Postojala je i druga strana. Ne bi bila to realna slika Jugoslavije jer bi svako mogao da pita - pa u čemu je bio problem sa tom zemljom? Ta zemlja je imala svojih problema. Druga strana je bila takva da je sistemu odgovaralo takvo prikazivanje Jugoslavije, kao jedne izuzetno liberalne zemlje, gde je, sve ovo što sam nabrojala, bilo moguće. Zadiranje u dogmu i nekakvo suprotstavljanje onome što je bio zvanični stav, nije bilo moguće. U isto to vreme možete videti film Strangelove ili Rusi dolaze, ali je 60-tih sudski zabranjen film Grad. Tu su veliki pritisci na autore Crnog talasa, na Žiku Pavlovića, Makavejeva, Žilnika... Istovremeno, pozorište je bilo otvoreno za tada najavangardniji Living teatar, imamo svetsko peto izvođenje Kose u Ateljeu 212, ali istovremeno skidaju se sa repertoara "Kada su cvetale tikve", "Kape dole", "Druga vrata levo".... Postojale su granice. Avangardna i popularna kultura su bili dobri za imidž zemlje, ali i za građane, ali sve ono što se suprotstavilo zvaničnoj dogmi nije bilo dopušteno.
RSE: Vi razbijate i jedan stereotip, a to da je Jugoslavija bila mnogo više zapadno orjentisana nego je bila.

Vučetić: To se ne dovodi u pitanje. Ona je apsolutno bila prozapadna zemlja. Pošto sam se bavila amerikanizacijom, ne želim da se stvori slika da su sada to bili samo američki uticaji. To je jedna stvarno otvorena zemlja. Kako se pratio američki film, neka intelektualna elita je pratila i francuski novi talas i Bergmana i Kurosavu, slušali su se hitovi sa San Rema i oblačili su se šuškavci iz Trsta. Mi jesmo bili otvoreni zapadnoj kulturi. Treba kao značajnu stvar navesti da smo bili među prvim zemljama koje su prevodile i štampale Solženjicina i Pasternaka. To je činilo bogatstvo te zemlje, ta otvorenost ka svim mogućim uticajima, a najviše je bilo zapadnih. Unutrašnja politika je bila dosta kruta i zadiranje u dogmu, u bratstvo i jedinstvo, u kult ličnosti, to je nešto čime smo ipak ličili na jednu zemlju sa komunističkom ideologijom.

RSE: Kažete da su u tom davanju i uzimanju, i Vašington i Beograd, bili podjednako zainteresovani, podjednako su i davali i uzimali.

Vučetić: Svako je tu profitirao. To je neka lepa strana hladnog rata. Obično se ratovi, pa čak i hladni, ne slikaju lepim bojama, ali to jeste bila jedna dobra strana. Amerika šalje svoje kulturne uticaje i vrši i amerikanizaciju. Jednim delom i kao rat protiv ideološkog protivnika. Za Ameriku je bilo odlično što je Jugoslavija, zbog svoje spoljne politike i svog položaja između Istoka i Zapada, spremna da prihvati sve to što joj se nudi.

RSE: Ona je bila neka vrsta Trojanskog konja?

Vučetić: Apsolutno. Jugoslavija, ne samo da je dobijala sve najbolje stvari, kada je kultura u pitanju, dobijala je i ogromne finansije. Tako je s jedne strane slala, ne samo Americi, nego celom Zapadu, sliku kako je ona najliberalnija i najbolja od svih zemalja sa komunističkom ideologijom. S druge strane je ipak slala i važnu poruku Istoku, da je otpadništvo od SSSR-a moguće. Postojala je tu i treća strana, koju najviše volim, a to su obični ljudi. Njima je zapravo bilo najbolje. Ne samo da je država dobijala novac. Oni su dobijali sve te sjajne džez koncerte, američke filove, sve te divne izložbe. Zapravo su sjajni profiteri bili obični ljudi.

RSE: Kada kažete Koka-kola socijalizam, kako ste nazvali svoju knjigu, govorite o amerikanizaciji. Šta je sa drugim delom sveta? Šta je sa Evropom?

Vučetić: Moja tema i ono čime se bavim je amerikanizacija. Nisam mogla da pokrijem sve uticaje koji su bili prisutni u Jugoslaviji. To sam radila i ranije jer sam se u svojim ranijim istraživanjima bavila evropskim kulturnim uticajima u Kraljevini Jugoslaviji. Mislim da je to jako bitno jer su 90-te doprinele jakom anti-evropejstvu i anti-amerikanizmu. Mi moramo da budemo svesni jako dugačkog kontinuiteta okrenutosti Jugoslavije, što Kraljevine, što socijalističke, Zapadu. Kao što je u Kraljevini Jugoslaviji najjači bio francuski kulturni uticaj, sticajem okolnosti rastom Amerike u najjaču silu XX veka, naročito u drugoj polovini XX veka, američki uticaji jesu bili najjači, ali je jak uticaj i Francuske i Italije i Britanije i Nemačke. To je ono što je bitno i što je opredelilo i formiralo jednu Jugoslaviju od njenog nastanka, od 1918. Imamo samo dva kratka diskontinuiteta - od 1944. do 1948., zbog prisilne okrenutosti SSSR-u, imamo ludilo 90-tih godina i nešto manje ludilo danas.

RSE: Šta je sa drugim licem Amerike?

Naslovna strana knjige

Naslovna strana knjige

Vučetić: Mislim da 60-te godine zapravo treba da posmatramo stvarno pozitivno jer su u kontekstu hladnog rata, u kontekstu ekonomskih problema koje je imala Jugoslavija, jer ona nije bila bogata zemlja, ti uticaji bili pozitivni. Kod nas nije bilo velikih otpora amerikanizaciji. U to doba Francuska već ima vrlo jake otpore amerikanizaciji - i Dizniju i Koka-Koli i Mekdonaldsu. Išle su jake kampanje protiv toga u Francuskoj. U Jugoslaviji toga nema. Amerikanizacija se polako pretopila u globalizaciju i danas imamo talase antiglobalizma. Ali je činjenica da u Francuskoj, bez obzira na otpore amerikanizaciji, postoji i Mekdonalds i Kola-Kola. Jedini Diznilend u Evropi je u Parizu. To su bili globalni tokovi XX veka i njima niko nije odoleo. Danas se govori protiv amerikanizacije upravo u kontekstu, što 90-tih, kod nas, što opšteg talasa antiglobalizma. Mislim da ne treba Ameriku gledati stereotipno i isključivo kroz prizmu Koka-Kole i Mekdonaldsa, nego treba da razmislimo šta smo dobili prihvatanjem američkih kulturnih uticaja. Svakako smo bogatiji što smo odrastali uz Diznija, uz Selindžera i "Lovca u raži", što smo čitali, ne samo popularniju literaturu, nego i ozbiljne pisce poput Hemingveja, Foknera i tako dalje. Amerikanizacija nam je danas donela i Microsoft, Bila Gejtsa i Aple i Stiva Džobsa. Ne bih gledala isključivo negativno na amerikanizaciju.

Američka spoljna politika, intervencija u Avganistanu i Iraku su doprineli tome da Srbija sada nije jedina u kojoj raste antiamerikanizam zbog loših iskustava 90-tih, nego da u celom svetu pada popularnost Amerike. Mnoge ankete i rezultati javnog istraživanja idu u prilog tomu da se popularnost Amerike smanjuje zbog tih intervencija. To je normalno i to je jedan veliki globalni talas. Mi uvek treba da posmatramo šire i da uhvatimo neki kontinuitet toga šta smo od Amerike dobili kroz XX vek, a mislim da smo dobili mnogo.
RSE: Šta kažu nosioci anti-amerikanizma u 60-tim?

Vučetić: To je jako zanimljivo jer baveći se amerikanizacijom, morala sam da lovim i anti-amerikanizam. Toga nema. Onda se ne zapanjite kada vidite među retkim protivnicima amerikanizacije 60-tih ljude kao što su Dobrica Ćosić i Momo Kapor. To su jedine dve javne ličnosti koje sam „uhvatila“ u njihovom anti-amerikanizmu jer je Dobrica Ćosić smatrao da je američka masovna kultura pošast za našu kulturu još 60-tih godina. Momo Kapor je govorio da njega ne zanima Kosa,neki hipici, već da ga više zanima kako živi šegrt sa Voždovca. Drugog anti-amerikanizma 60-tih nije bilo. Ti kulturni uticaji su primani kao nešto dobrodošlo. Naravno da je bilo onoga ko nije slušao rokenrol već Edit Pjaf. Naravno da je bilo ljudi, vrhunskih intelektualaca, koji nisu hteli da žvaću žvake i nose farmerke.
RSE: Bilo je i onih koji su više voleli Brižit Bardo nego Merlin Monro.

Vučetić: To je već stvar ukusa, ali anti-amerikanizma, sem ovih navedenih slučajeva, nije bilo.

RSE: Ako je Titova Jugoslavija mogla da se nazove u 60-tim Koka-Kola socijalizam, kako bi mogla da se nazove današnja Srbija?

Vučetić: Srbija koja ima želju za kvasom.... Ne bih htela da kažem Kvas Srbija jer vidim da se Kvas, kao rusko piće, proizvodi i da ga ima sada u svim samoposlugama u centru grada. Iskreno se nadam da neće biti tako. Činjenica je da Srbija nema trenutno svoj identitet i da Srbija traži svoj identitet. Ovakav jak anti-amerikanizam i anti-evropejstvo, mislim da nisu dobri. Za dobrim imenom još treba da tragam.
RSE: Ne biste nazvali Kvas socijalizam?


Vučetić: Ipak želim da verujem da to nije. Sada ste me zabrinuli. To je bila prva reakcija, suprotnost Koka-Koli je bio ruski Kvas, a ova sada pomama za Rusijom bi nas možda vukla u tom pravcu. Ipak se nadam da to neće biti.

RSE: Svedoci smo da se poslednjih godina stvaraoci vraćaju na te godine socijalizma. Preskaču se 90-e. Zašto radoznalost za taj period?

Vučetić: Čak mislim da je trenutno mala radoznalost zbog te fame i te naše isključivosti da se od 90-tih pa na dalje na komunizam gledalo vrlo crno-belo, stereotipno, da je to jedan grozan period istorije Jugoslavije. Onda se ispostavlja, sa tim preispitivanjem, s tim povratkom u bolju prošlost, da ljudi imaju vrlo lepa sećanja na taj period. Studenti Filozofskog fakulteta iz Beograda i Zagreba rade jedan projekt o sećanju na detinjstvo u socijalizmu. Rade usmene intervjue u svojim sredinama. Ispostavlja se da, iako možda neki sagovornici krenu sa nekim negativnim mislima, da ništa nije valjalo u tom socijalizmu, kada se okrenu na lične, male, privatne priče, odjednom se ispostavi da su se osećali dobro kao pioniri, da je toliko toga bilo lepog u tom detinjstvu i odrastanju, da su njihovi roditelji bili mnogo srećniji nego što su roditelji danas, u smislu neke sigurnosti koje su mogli da pruže deci.

Mislim da tek sada počinje otkrivanje tog socijalizma jer je bio 20 godina tabu tema i nešto što je gledano isključivo crno. Mislim da je jako važno što se sada i naučno okrećemo tom periodu sa što manje stereotipnih gledanja. Devedesete su tu veliki problem jer su one napravile jedan strašan diskontinuitet i u toj okrenutosti ka Zapadu, ali i sa tom Jugoslavijom. Mi stalno imamo problem diskontinuiteta. Mi smo napravili strašan diskontinuitet sa osmanskim nasleđem, sa Evropom, sa Amerikom, socijalističkom Jugoslavijom i mi nikada ništa ne sagledavamo u nekom kontinuitetu. Ne gledamo dobre strane prošlosti, kakva god da je bila u određenom trenutku.

RSE: Šta je sa 90-tim i istoričarima?

Vučetić: Za 90-e je zgodan alibi istoričarima da još uvek nema arhivske građe. Ne slažem se s tim. Kompletne arhivske građe stvarno nema, ali mi kao istoričari moramo da znamo da je toliko drugih istorijskih izvora koji nam se nude da se bavimo 90-tim. Upravo zbog tog crno-belog gledanja na stvari, još uvek je dominantno kod nas da se to izbegava i da zapravo nema istorije 90-tih.

RSE: Kada ćemo imati? Šta kaže iskustvo?

Vučetić: Iskustvo kaže za jedno 20-30 godina, ili da se na odličan način 90-im godinama bave naše strane kolege.

RSE: Šta je vaš sledeći projekt?

Vučetić: Idem u živo blato Vijetnama, bavim se i Jugoslavijom i Vijetnamskim ratom i politikom, ali i kontra-kulturom za vrijeme Vijetnamskog rata.
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG