Dostupni linkovi

logo-print

Klaus: Postkonfliktna društva moraju ponavljati "nikad više"


Štefan Klaus

Štefan Klaus

Nemačka je primer drugim državama da je moguće biti kritičan prema vlastitoj prošlosti, izvući lekcije i izgraditi vrednosni sistem koji će sprečiti njeno ponavljanje. Ako je uopšte moguće govoriti o nekom liderstvu u kulturi sećanja kada je reč o neslavnoj prošlosti koja se želi zaboraviti, onda je Nemačka otišla dalje od drugih i mogla bi biti lider.

Na Balkanu je selektivno pamćenje još uvek u prednosti u odnosu na kulturu sećanja. Većina građana se ne seća šta se dogodilo pre deset ili dvadeset godina, a ako ima istine u tome da su narodi koji ne nauče lekcije iz prošlosti osuđeni da tu prošlost ponavljaju, pred Balkancima nije svetla budućnost.

Nijedna država regije nije na otvoren i transparentan način otvorila stranice novije istorije i ocenila događaje od 1990. do 1999. godine.

Nemačkim iskustvima u procesu suočavanja sa prošloću i pomirenjem, za sada se koristi samo nevladin sektor i organizacije civilnog društva koje nemaju adekvatnu podršku ni u javnosti ni u državnim institucijama. Problem je naročito izražen u Srbiji i tu je i potreba za nekom drugom verzijom prošlosti najviše izražena.

O nemačkim iskustvima i današnjim dilemama, šest decenija nakon završetka Drugog svetskog rata, govori istoričar i mirovni aktivista Štefan Klaus.

Klaus je bio jedan od učesnika konferencije o kulturi sećanja Nemačke, Austrije i zemalja sa prostora bivče SFRJ, održane prošlog meseca u Sarajevu, u organizaciji Centra za nenasilnu akciju.

RSE: Za države na prostoru bivše SFRJ Nemačka je pozitivan primer suočavanja s prošlošću. Međutim, ako se pogleda detaljno, Nemačkoj je trebalo 20 godina da taj proces pokrene, a tek nakon 40 godina počeli su prvi ozbijni koraci u procesu pomirenja. Zašto je taj proces bio toliko dug i da li se on zapravo ikada završava?

Klaus: Mislim da su zverstva bila velika, i zato proces pomirenja ne može tako brzo da se razvije. Takođe, generacije koje su bile deo svega toga često nisu u stanju da prevaziđu mržnju. Samo mlade, nove generacije jesu sposobne da naprave korak napred.

U Zapadnoj Nemačkoj su posle rata takođe bili postavljeni drugi prioriteti. Bilo je važno izgraditi zemlju. Izgleda da su i (percepcirane) strašne pretnje od komunizma i SSSR takođe diktirale prioritete.

Mislim da još uvek postoje neki problemi koje treba rešiti sa istočno evropskim zemljama poput Poljske i Češke. Čak i da nema potrebe više da se radi na pomirenju, ne sme se zaboraviti da stalno treba ponavljati “nikad više”.

RSE: U Srbiji je kultura sećanja isključivo ostavljena nevladinim udruženjima i civilnom sektoru. Država se ne meša, a ako se umeša dobijamo spomenike na kojima su objedinjene žrtve i borci istovremeno. Ko se brine o kulturi sećanja i procesu pomirenja u Nemačkoj?

Klaus: Razne inicijative. Važnu ulogu u tom procesu su ipak odigrale privatne inicijative (radionice istorijskog istraživanja, demonstracije, javne debate), udruženja žrtava, mediji i univerzitetska istraživanja. Takođe, država je odigrala veoma važnu ulogu, finansirajući muzeje i druge stvari. Postoje i brojne inicijative koje se bave neonacizmom (socijalne službe, političke partije itd.)

RSE: Da li ste zadovoljni načinom na koji se Nemačka suočava sa prošlošću?

Klaus: Verujem da se Nemačka dobro snalazi u toj priči. Uvek postoji prostor za poboljšanje. Ipak su zverstva u Drugom svetskom ratu bila tolika da je verovatno nemoguće sećati se svega na adekvatan način.

RSE: Da li je jedini način suočavanja društva sa sopstvenim zločinima da država to preuzme na sebe i staviti jasno do znanja kako se taj problem rešava?

Klaus: To je veoma teško pitanje. Neki ljudi u Nemačkoj misle da je došlo vreme da se konačno podvuče crta ispod nemačke užasne prošlosti i da se okrenemo budućnosti.

Moje mišljenje je da pre tog okretanja budućnosti moramo zaista da se suočimo sa prošlošću. Ako ništa drugo, bar da naučimo lekciju iz svega što se desilo jer je teško popraviti toliko puta pravljenu štetu. Takođe mislim da su Nemci ponovo stekli međunarodno poštovanje zahvaljujući tome što su jasno rekli šta misle o svojoj prošlosti.
RSE: Šta je za građane kultura sećanja u Nemačkoj?

Klaus: Nije mi lako da odgovorim na to pitanje jer bi odgovor bio vrlo složen i širok. Tu su spomenici, memorijali, medijski napisi, filmovi, dokumentarni filmovi, rituali sećanja, mnogo različitih stvari….

Rekao bih da je za Nemačku - ne uvek- ali često veoma važno da suočavanje sa prošlošću ima javnu pažnju.

RSE: Pre nekoliko meseci ljudi u Drezdenu su ljudskim lancem sprečili marš neonacista. S druge strane, državi je trebalo 30 godina da zabrani neonacističku stranku. To pokazuje da postoje određeni problemi u obračunu sa nacističkom prošlošću. Koji su najveći?

Klaus: Verujem da je problem bio kako se s prošlošću nosila Istočna Nemačka: suočavanje sa prošlošću je zloupotrebljavano u političke svrhe i iskreno suočavanje se nikada nije desilo. Takva situacija omogućava glorifikaciju nacizma. S druge strane, slom Istočne Nemačke je mnoge ljude ostavio gubitnicima u potrazi za novom perspektivom koju oni veruju da mogu naći u nacističkoj ideologiji.

RSE: Da li postoji promena paradigme u kulturi sećanja u Nemačkoj?

Klaus: Mislim da danas postoji tendencija da se sećamo i drugih žrtava nacističkog režima. U Zapadnoj Nemačkoj su se u početku više videli kao žrtve Hitlerove i nacističke ideologije nego kao oni koji su ga aktivno podržavali.Odgovornost za svakog Nemca ponaosob je u međuvremenu postala jasnija i prihvatljivija.

RSE: Na evropskom nivou, imamo diskusiju o zajedničkim sećanjima kao jedinstvenom evropskom sećanju. Iz perspektive Nemačke kao vodeće zemlje u kulturi sećanja, kako vidite njenu ulogu u tom procesu, u odnosu na Ukrajinu i ostale evropske zemlje koje imaju problema sa glorifikacijom nacizma, kao oslobođenjem od drugog totalitarnog režima?

Klaus: Verujem da zajedničko sećanje ili suočavanje se sa prošlošću ljudi koji su je iskusili kao pripadnici različitih nacija nema mnogo smisla. Nisam siguran da bi Nemačka trebalo preuzme glavnu ulogu u Evropi protiv zemalja koje koje imaju neonacističke tendencije ili glorifikuju vreme nemačke okupacije (tipa, “ipak je bilo bolje nego pod Staljinom”). U ovom slučaju mislim da je bolje da to bude u nadležnosti Evropske komisije i Parlamenta.

RSE: Šta mislite o pokušaju da se komunizam i nacionalsocijalizam stave u istu liniju, s obzirom da postoje inicijative za to, kao, na primer, u Muzeju totalitarizma u Budimpešti?
Klaus: Naučno gledano, to nema smisla i poređenje istorijskih događaja uopšte ne funkcionište. Osim toga, uvek se pitam koja je korist od toga. Uglavnom, čini mi se da se to koristi da bi se sakrile ili umanjile počinjene grozote.
  • 16x9 Image

    Žarka Radoja

    Diplomirala na Akademiji lepih umetnosti, na temi "Ratna propaganda: Vukovar 1991.". Novinarstvom počela da se bavi u dnevnom listu "Vesti". Deo redakcije internet portala e-Novine od njenog osnivanja do novembra 2011. godine kada prelazi na internet stranicu RSE.

XS
SM
MD
LG