Dostupni linkovi

logo-print

Kasparov: Kako napred posle kraha putinizma


Gari Kasparov

Gari Kasparov

Piše: Gari Kasparov (Priredila Anamaria Ramač Furman)

Sa zanimanjem pratim diskusiju na moj članak „Rusija posle Putina“. Prvi put u poslednje tri godine ova se tema ne prima sa skepsom, već je postala predmetom razmatranja značajnog kruga ljudi. Sama ta činjenica svedoči o tome da misleći deo društva više ne prihvata putinizam kao nešto što u doglednoj budućnosti nema alternative, a to znači da nije daleko vreme kada će težnja za promenama obuhvatiti šire slojeve društva.

Kada govorimo o mogućim promenama, to je jednačina sa mnogo nepoznatih. Ipak, pošto raspolažemo velikom količinom informacija o režimu te imamo nagomilano istorijsko iskustvo kad je reč o padu raznih diktatura, moguće je sačiniti analizu i naznačiti verovatne scenarije toka događaja posle kraha režima. Baš kao i poteškoće i zamke koje prete Rusiji u okviru tih scenarija, te načine njihovog prevladavanja. Takva analiza ima i jednu praktičnu stranu: procena mogućih varijanti omogućiće da se napravi „mapa puta“ za prelazni period.

Razumevanje onoga što će se u zemlji događati posle kraha putinizma pomoći će mnogim ljudima da se oslobode straha od najavljivanih promena, a nekima će biti i podsticajni motiv za delovanje. Pri tom treba biti svestan da Rusija neće uspeti da izbegne ozbiljne potrese političkog i socijalno-ekonomskog karaktera. Degradacija svih sfera društvenog života u zemlji je u godinama Putinove vladavine otišla suviše daleko da bi se moglo računati na ozdravljenje bez trzavica.

Jedan od najznačajnijih činilaca koji će odrediti dalji razvoj događaja biće način na koji će Putin biti uklonjen s vlasti. Ne vredi ni razmatrati varijantu s (manje ili više) dobrovoljnim povlačenjem po uzoru na Pinočea ili Jaruzelskog, jer je to u načelu nespojivo s osnovnom logikom postojećeg režima. Varijante dvorskog puča ili masovnih protesta takođe imaju relativno slabe šanse na uspeh. Režim će najverovatnije pasti nekakvom kombinacijom ova dva scenarija, na taj način što će – zbog masovnih nemira izazvanih socijalno-ekonomskim kolapsom i nizom spoljnopolitičkih poraza – najrazboritiji deo vladajuće vrhuške konačno odlučiti da se reši bankrotiranog lidera.

Pri takvom razvoju događaja država će se u prvi mah naći u rukama nekog od onih koji danas čine deo vladajućeg režima. U njihovim rukama biće poslušni sudovi i birački odbori, moćna propagandna mašinerija i ogromni finansijski resursi. Hitno raspisivanje novih izbora, u takvim okolnostima, doneće im gotovo stoprocentnu pobedu, što će novoj vlasti obezbediti spoljni legitimitet. U suštini, to će biti resetovanje režima koje će doneti nekakav „lajt-putinizam“ bez Putina.

Obnovljeni režim moći će da pravi određene ustupke te da sprovede delimičnu liberalizaciju, ali će biti sačuvana njegova suština i nasleđeni gresi, uključujući neograničeni lopovluk i bezakonje u zemlji, te agresivni ekspanzionizam u odnosima sa susedima. U takvim uslovima nema ni govora o uspostavljanju pravnog demokratskog društva s normalnim funkcionisanjem tržišne ekonomije.

Da bi onemogućila ovakav razvoj događaja, nesistemska opozicija mora biti spremna da u prvim danima posle smene – pre nego što se nova vlast učvrsti, tj. još bude ranjiva – organizuje totalni pritisak na vlast odozdo, s ciljem da joj nametne svoj scenario.

Jedini način je sazivanje Ustavotvorne skupštine, koja bi imala zadatak da sprovede svojevrsno „resetovanje“ države, da raskine pravni i istorijski kontinuitet sa Sovjetskim Savezom i proglasi izgradnjju nove Rusije.

Jedini način je sazivanje Ustavotvorne skupštine, koja bi imala zadatak da sprovede svojevrsno „resetovanje“ države, da raskine pravni i istorijski kontinuitet sa Sovjetskim Savezom i proglasi izgradnjju nove Rusije – naslednice istorijske Rusije koju su boljševici uništili 1917-1920. godine.

U okviru obnove države ustavotvorna skupština mora da reši fundamentalna pitanja o formi vladavine i formi državnog uređenja buduće Rusije, da usvoji novi ustav, krajnje neophodne zakone o lustraciji i desovjetizaciji, kao i da usvoji nove izborne zakone.

Problem je, međutim, što takva ustavotvorna skupština ne može da bude izabrana odmah posle pada režima, jer će osnovni administrativno-upravni, medijski i finansijski resursi još uvek biti u rukama snaga povezanih s Putinovim režimom.

S druge strane, važnu ulogu igra sastav društva. Organizovanje relativno slobodnih izbora u SSSR-u 1989-1991. godine bilo je moguće i zbog toga što je nekoliko godina ranije Gorbačov proglasio politiku „glasnosti“. Naravno, glasnost prema shvatanju lidera perestrojke nije značila punu slobodu reči, ali je čak i takva omogućavala političke rasprave. Upravo ta politička diskusija, koja se otela kontroli komunističkih vlasti, stvorila je osnovu za nastajanje političkog pluralizma i organizovanje konkurentskih izbora.

Ogoljena imperijalna propaganda obrušava se na ruske građane 24 sata dnevno sedam dana u nedelji, ubeđujući ih da je ceo svet objavio rat Rusiji, koja se sama suprotstavlja snagama vasionskog zla.

.Danas se rusko društvo nalazi u mnogo nepovoljnijoj situaciji. Svaki nagoveštaj slobodne političke rasprave u godinama Putinove diktature nemilosrdno je zgažen. Ogoljena imperijalna propaganda obrušava se na ruske građane 24 sata dnevno sedam dana u nedelji, ubeđujući ih da je ceo svet objavio rat Rusiji, koja se sama suprotstavlja snagama vasionskog zla. Usled takvog delovanja propagandne mašinerije značajni deo društva jednostavno ne zna da postoje nekakve opozicione partije, izuzev partija „sistemske opozicije“, a ako i zna za njih, smatra ih petom kolonom u službi neprijatelja Rusije. Bio bi vrhunac naivnosti pretpostavljati da je u takvim uslovima moguće organizovati istinski slobodne i konkurentske izbore.

Jedini način da se razreši protivurečnost između neophodnosti da se što pre izabere Ustavotvorna skupština i nemogućnosti da se to učini neposredno posle uklanjanja Putina s vlasti može da bude formiranje prelazne vlade. Ta vlada moraće da sprovede sledeće mere:

– da poništi sve akte predhodne vlasti koji krše Ustav i norme međunarodnog prava, uključujući i aneksiju Krima;

– da otpočne proces „dekagebeizacije“, omogući pristup arhivama tajnih službi, likvidira svemogućeg monstruma službe bezbednosti i kaznene strukture poput Uprave za borbu protiv ekstremizma MUP;

– da ukine cenzuru i ustanovi slobodu javne reči, da sprovede kardinalnu kadrovsku obnovu državnih sredstava masovnog informisanja i očisti ih od onih koji su izgradili mašineriju državne propagande;

– da izvrši kadrovsku obnovu organa izvršne vlasti, uključujući snage reda, jer je sprovođenje istinski slobodnih izbora nemoguće dok na dužnostima gubernatora i u unutrašnjim poslovima ključne položaje zauzimaju ljudi koji su bili deo Putinovog režima i neposredno učestvovali u nasilnom gušenju opozicije;

– da obezbedi preregistraciju svih političkih partija;

– da organizuje široku javnu diskusiju o načelima sprovođenja izbora za Ustavotvornu skupštinu.

– da imenuje nove izborne komisije za sprovođenje izbora u kojima će imati predstavnike sve ponovo registrovane partije.

Navedeni spisak nije ni idealan ni konačan, o konkretnim merama treba i mora da se razgovara kako bi se spisak dopunio, ali bez realizacije makar predloženog minimuma nemogući su nikakvi slobodni izbori. Pored pripreme neophodne osnove za sprovođenje izbora za Ustavotvornu skupštinu, prelazna vlada moraće da se bavi rešavanjem celog niza nasušnih problema koji stoje pred državom. Jedan od najvažnijih zadataka biće likvidacija svih korupcionaških šema koje danas najbližem Putinovom okruženju omogućavaju da nezakonito prisvaja milijarde dolara.

Razumem stavove onih koji se plaše da bi odustajanje od hitnog raspisivanja izbora i formiranje prelazne vlade s prilično širokim ovlašćenjima moglo dovesti do uspostavljanja nove diktature. Tačno, predložen plan nije idealan, ali realizacija svakog drugog scenarija garantovano će dovesti do ponovne reinkarnacije imperijalnog autoritarizma. Što se tiče rizika kakav bi predstavljlala prelazna vlada, on može da se svede na minimum.

Kao prvo, maksimalno trajanje prelaznog perioda od dana formiranja prelazne vlade do dana izbora za Ustavotvornu skupštinu (recimo godinu i po) mora da se utvrdi odmah prilikom formiranja prelazne vlade, a neprihvatljivo je davanje tom organu ovlašćenja na neodređeni rok. Kao drugo, pri formiranju prelazne vlade njeni članovi moraće da se zvanično obavežu da će se nakon isteka svojih ovlašćenja na određeni rok (ne manje od deset godina) odreći svojih kandidatura na izborima na svim nivoima i stupanja na bilo koji položaj u državnim organima vlasti.

Nema sumnje da je predloženi scenario prilično radikalan. Ipak, nužno je imati na umu da postojeći režim ne samo gura Rusiju na ivicu svetske civilizacije, već je nespojiv s njenim daljim postojanjem. Naša država može da dobije šansu na budućnost samo u slučaju potpunog „resetovanja“ svoje državnosti.

*****

Gari Kasparov je ruski političar i društveni radnik, predsednik Međunarodnog veća „Fonda za zaštitu ljudskih prava“

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG