Dostupni linkovi

Bivši makedonski ministar ekonomije i kontroverzni biznismen Žanko Čado imao je ključnu ulogu u bankrotu srpskih firmi “Agrohem”, “Fidelinka” i “Navip” prebacivanjem njihovih sredstava na račune svojih ofšor kompanija, piše “Međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara” (The International Consortium of Investigative Journalism - ICIJ) – u čiji je izveštaj Radio Slobodna Evropa imao ekskluzivno uvid.

​Autori teksta Đorđe Padejski, novinar-istraživač i osnivač “FOIA Machine”, onlajn platforme za pristup informacijama od javnog značaja, i Majkl Hadson (Michael Hudson), urednik ICIJ – imali su uvid u dokumente koji ukazuju da je Čado kontrolisao firmu na Britanskim Devičanskim ostrvima koja je dobila 6,9 miliona dolara na ime transfera iz Agrohema, pre njegovog bankrota.

Žanko Čado, foto: Utrinski vesnik

Žanko Čado, foto: Utrinski vesnik

Istovremeno, “Navip”, čiji su samo vinogradi vredeli oko 30 miliona evra, prodat je za ispod 6 miliona evra.

“Fidelinka” je od uspešne firme ubrzo postala gubitaš. Zbog toga je 1.300 radnika u ova tri preduzeća ostalo bez posla. Oni su deo armije od 250 hiljada zaposlenih u državnim preduzećima u Srbiji koji su se našli na ulici kao rezultat privatizacije od 2001. do 2010. godine.

“Global Financial Integrity” procenjuje da je 51 milijardi dolara prebačeno iz Srbije “nezakonitim finansijskim transakcijama” mahom na ofšor račune između 2001. i 2010. Time je Srbija zauzela visoko 16 mesto na listi od 150 zemalja sa najvećim nelegalnim novčanim tokovima.

Biznismen Čado otvara sva balkanska vrata

Godinama su kružile nepotvrđene informacije da je ličnost iz senke preuzela pre jednu deceniju “Agrohem” iz Novog Sada, jednog od najvećih proizvođača veštačkog đubriva u Srbiji. Ta osoba poseduje čitavu mrežu ofšor kompanija preko kojih je kupila “Agrohem”, čija je imovina fiktivnim ugovorima prebačena na strane račune. To je vodilo bankrotu “Agrohema” i otpuštanju nekoliko stotina radnika.

Majkl Hadson, urednik u „Međunarodnom konzorcijumu za istraživačko novinarstvo“, inače autor zapažene knjige „Čudovište“ (The Monster) u kojoj između ostalog analizira ulogu Volstrita (The Wallstreet) u svetskom finansijskom sistemu, kaže za RSE da mnogi smatraju da su velike banke i finansijske institucije ključne za funkconisanje ofšor zona: „Novac je možda formalno u vlasništvu kompanija na Kukovim ostrvima u Južnom Pacifiku. Međutim, veoma često ofšor kompanija ima račun u banci u Njujorku, Londonu ili Švajcarskoj. Dakle, biznismeni koji transferišu svoj novac preko ofšor teritorija širom sveta uvek se oslanjaju na neku veliku banku“.

Po njegovim rečima, u tom kontekstu treba posmatrati i ulogu ofšor kompanija u privatizaciji u Srbiji: „Moćni domaći insajderi su preko ofšor firmi, na tuđe ime, kupovali bagatelno domaća preduzeća iz kojih su izvlačili sredstva koja su prebacivali u inostranstvo. Desetine milijardi dolara je opljačkano i izneto iz Srbije, pominje se cifra od 51 milijardu dolara nakon 2000. godine kroz razne ilegalne transakcije“.

Intervju sa Hadsonom možete pročitati ovde.

“Zaista nismo imali predstavu ko je kupio naše preduzeće”, kaže Milojica Hrvaćanin, bivši direktor "Agrohema".

U međuvremenu je “Međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara” utvrdio da je bankar, biznismen i bivši makedonski ministar za ekonomiju Žanko Čado stajao iza mreže ofšor kompanija koje su bile involvirane u preuzimanje i bankrot “Agrohema”.

Prema dokumentima do kojih je došla ova novinarska asocijacija, Čado je bio direktor ofšor kompanije na Antigvi, preko koje je osigurao indirektno vlasništvo u “Agrohemu”.

To nije bio prvi put da njegovi poslovni poduhvati izazivaju podozrenje. Čado je tokom 1990-ih bio direktor i akcionar u “Almaku” i “Anglo-jugoslovenskoj banci” (Anglo-Yugoslav Bank) – sa sedištem u Londonu - koje su u međuvremenu bankrotirale.

U trenutku kada su problemi “Almaka” postali očigledni početkom 1999, Čado je bio ministar ekonomije u Makedoniji. Podneo je ostavku u aprilu, nakon samo pet meseci ministrovanja, obrazlažući to “ličnim razlozima” kao i nezadovoljstvom što nije dobio neophodnu međunarodnu podršku u naporima da popravi stanje u makedonskoj ekonomiji.

Međutim, pojedini balkanski mediji su u to vreme objavili da je skandal oko "Almaka" zapravo pravi razlog Čadovog povlačenja. Naime, banka je izgubila milione dolara vladinih depozita zbog davanja povoljnih kredita uticajnim makedonskim političarima i biznismenima.

Čado nikada nije javno odgovorio na ove tvrdnje. Nakon povratka u privatni biznis, stvorio je reputaciju ličnosti koja otvara vrata investitorima koji žele da ulažu u bivše jugoslovenske republike.

Agrohem: 6,9 miliona dolara prebačeno na ofšor račune

Agencija za privatizaciju je organizovala 2002. i 2003. godine prodaju vladinih akcija u “Agrohemu”. Investitori koji su ih kupili, istovremeno, nastojali su da odmah preuzmu i deonice koje su prethodno podeljene zaposlenima.

Radili ste u jednom od preduzeća iz ovog izveštaja za koja se sumnja da su planski iskorištavana i rasporodavana, ili u nekom drugom koje je doživelo istu ili sličnu sudbinu?

Poznajete nekog ko je zbog finansijskih malverzacija tokom privatizacija u Srbiji, BiH, Crnoj Gori, Kosovu, Makedoniji ili Hrvatskoj izgubio posao i ostao na ulici?

Podelite s nama vaša iskustva, otkrijte ono što drugi ne znaju.

Javite se Radiju Slobodna Evropa, pošaljite nam vaše svedočenje na email adresu slobodnaevropa@rferl.org ili putem ovog linka.

Milojica Hrvaćanin se priseća da je rukovodstvo firme vršilo pritisak na radnike da prodaju svoje akcije novim investitorima. On tvrdi da je jedan od direktora pozvao zaposlene u obližnju kafanu i uz pivo i rakiju ih upozorio: “da će izgubiti posao ako ne prodaju svoje deonice, što su moje kolege uglavnom i uradile, jer su bili uplašene”.

Tokom 2003. godine dve srpske firme – “Pharmachem” i “SMM Metali i Minerali” – postali su većinski vlasnici “Agrohema”, kontrolišući više od 80 odsto njegovih akcija. Istovremeno, prema registru preduzeća u Srbiji, Čado je bio direktor kompanije “Fer Trade” sa sedištem na Antigvi, a koja je kontrolisala “SMM” i “Pharmachem”.

Najčudnije u svemu je što je “Agrohem” obezbedio kapital kompaniji “SMM” za kupovinu akcija “Agrohema”! Naime, Hrvaćanin i ostali bivši radnici tvrde da je “Agrohem” uzeo kredit kod banke u iznosu od 600 hiljada dolara da bi platio “SMM” za nekoliko hiljada tona hemikalija. Međutim, “SMM” je iskoristio taj novac za kupovinu akcija “Agrohema”!

Čado se u to vreme pojavio u firmi. “Rukovodioci ‘Agrohema’ su ga zvali ‘šefe’”, priseća se Hrvaćanin, mada nije imao zvaničnu funkciju u firmi.

On ističe da je ubrzo počela serija neobičnih transakcija. “Agrohem” je rasprodavao opremu i uzimao kredite koje je prosleđivao na račune stranih kompanija, uglavnom lociranim na Britanskim devičanskim ostrvima, zatim Maršalskim ostrvima i Panami.

Ubrzo je ustaljena praksa da “Agrohem” naručuje sirovine sklapajući ugovore prema kojima je plaćao unapred, dok je isporuka bila odložena na nekoliko meseci ili čak godina. To se navodi u dokumetnima koje je predočio sudu Ninoslav Šimić, stečajni upravnik “Agrohema”. Tako je 2006, prema izveštaju Narodne banke Srbije, “Agrohem” uplatio 887 hiljada dolara na račun “Highland International Investment Holding” na Britanskim devičanskim ostrvima, dok je isporuka robe predviđena za 730 dana!

Britanska devičanska ostrva

Britanska devičanska ostrva

Šimić navodi da u mnogim slučajevima roba nije ni isporučena, a uplate za njihovu nabavku su pretvorene u “pozajmice”, koje ofšor kompanije nisu nikada vratile. Šimić ističe da je na taj način iz “Agrohema” izvučeno 4,6 miliona dolara.

On je kazao autorima teksta iz ”Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara” da je dve godine gotovo bezuspešno nastojao da povrati novac koji je “Agrohem” uplatio na račune ofšor firmi. Njegova pisma su se vraćala sa oznakom: “nepoznata adresa”.

“Međunarodni konzorcijum za istraživačko novinarstvo“ je dobio pre dve godine, 2.5 miliona dokumenata sa ofšor destinacija kao što su Britanska devičanska ostrva – koji svedoče o novčanim transferima, osnivačkim dokumentima kompanija, čak i internoj komunikaciji – što ilustruje kako su ofšor kompanije podsticanjem korupcije omogućavale bogatima i dobro povezanim osobama ogromne zarade, kaže za RSE Đorđe Padejski, koautor teksta.

„Ovi dokumenti se odnose na 130 hiljada osoba iz 170 zemalja iz čitavog sveta. Ukupan obim tih podataka koje je Konzorcijum dobio je praktično 160 puta veći nego što je 'Vikiliks' objavio 2010. Kada je reč o Srbiji, slučaj 'Agrohema' je nešto što me je posebno zapanjilo, sistem i način na koji je ta kompanija za samo nekoliko godina dovedena do propasti. 'Agrohem' je unapred, avansno plaćao za navodnu nabavku sirovina od kompanija sa Britanskih devičanskih ostrva. Međutim, 'Agrohemu' nikada nije isporučena ta roba“.

Intervju sa Padejskim možete uskoro pročitati u celini na sajtu RSE.

Prema dokumentima o stečajnom postupku koja se nalaze u sudu, “Agrohem” je u decembru 2007. uplatio 6,9 miliona dolara na račun kompanije “Alysun Marketing” na Britanskim devičanskim ostrvima iza koje stoji Čado.

Novac je, navodno, bio namenjen za kupovinu 37 odsto akcija subotičke “Fidelinke”, jednog od najuspešnijih preduzeća u mlinsko-pekarskoj industriji u zemlji.

Šimić ističe da je to tipičan primer “poslovne zloupotrebe”, zato što su akcije “Fidelinke” u tom trenutku bile bezvredne na tržištu. To, po njemu, pokazuje da Čado, kada je preuzeo “Agrohem”, nije ni bio zainteresovan za proizvodnju veštačkog đubriva, već za “isisavanje” njegove imovine.

Hrvaćanin je obavestio lokalnu policiju o ovim sumnjivim poslovima, ali nije bilo reakcije. U međuvremenu je, 2005. godine, izbačen sa posla.

Zvanično je obrazloženo da je u većoj grupi radnika koja je otpuštena zbog restruktuiranja firme. Međutim, on smatra da je dobio otkaz zato što je podneo prijavu policiji.

Dvadeset jedan bivši radnik i stečajni upravnik “Agrohema” uputili su tužbu nadležnim institucijama u Srbiji, tvrdeći da je Čado na nezakonit način došao u posed njihove firme, zatim da je profitirao krađom njene imovine i doveo je do bankrota.

Ostalo je nejasno da li su policija i tužilaštvo pokrenuli istragu povodom pomenute tužbe. Tužilaštvo u Novom Sadu nije odgovorilo na zahtev dvojice autora ovog teksta da prokomentarišu čitav slučaj. Ni Čado nije reagovao na poziv za komentar.

Stečanji postupak je pokrenut 2011. godine, mnogo kasnije nakon što je Agrohem obustavio rad. Oko 450 zaposlenih se našlo na ulici.

Fidelinka: Propast nekada uspešne firme

U trenutku kada je “Agrohem” propadao, Čado se zainteresovao za “Fidelinku”, koja je osnovana 1947. godine. Početkom 2000-ih godina njena godišnja proizvodnja je dostizala 12,5 miliona vekni hleba i 100 hiljada tona slatkiša. Vlada Srbije je privatizovala Fidelinku 2005. Opet su ofšor kompanije sa Britanskih devičanskih ostrva imale ključnu ulogu. Čadova firma “Alysun Marketing” je preuzela 19 odsto akcija “Fidelinke”. Druga firma sa Britanskih devičanskih ostrva – “Mowbray Systems” – kupila je skoro 25 procenata akcija, dok je švajcarska kompanija “Mineco”, čija je primarna delatnost bila rudarstvo, došla u posed skoro 20 odsto akcija, piše “Međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara” (ICIJ).

​ Obe kompanije – “Mowbray” i “Mineco” - prema dokumentima do koji je došao (ICIJ) - dovode se u vezu sa srpskim biznismenom Dimitrijem Aksentijevićem, sinom jednog od nekadašnjih rukovodilaca “Geneksa”, koji poseduje i britansko državljanstvo a živi u Švajcarskoj. On je bio deoničar i direktor u “Mowbray” i, istovremeno, direktor “Mineco-a”.

Mineco Grupa ni na koji način nije doprinela propasti Fidelinke i Navipa, niti je Mineco učestvovao u privatizaciji ovih kompanija, stoji u reakciji Mineco Grupe na deo teksta Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara (ICIJ).

Saopštenje u celini možete pročitati OVDE.

ICIJ navodi da Aksentijević ima zanimljivu biografiju. Pre “Mineco-a”, radio je u “Glencoru”, englesko-švajcarskoj kompaniji koja se bavi trgovinom metalima i energenatima, čija istorija, prema pisanju “Australian Broadcasting Corp”, liči na špijunski roman.

Osnivač ove kompanije Mark Rič (Marc Rich), koji je preminuo u junu ove godine, bio je još davne 1983. godine optužen u SAD zbog utaje poreza u iznosu od 200 miliona dolara i drugih finansijskih malverzacija kao i trgovine naftom sa Iranom, uprkos američkim sankcijama (kupovao je barel nafte od Homeinijevog režima za 20 dolara a prodavao ga za 40). Neki smatraju da je Rič, koga nazivaju i “kraljem poreskih prevara”, bio glavni finansijer aktivnosti CIA-e u rušenju Varšavskog pakta, odnosno komunizma. Zbog pretnje kazne zatvorom od 300 godina, Rič je bio u bekstvu sve dok ga nije pomilovao predsednik SAD Bil Klinton 20 . januara 2001. godine, samo dva sata pre nego što je napustio dužnost, a što je izazvalo velike polemike. (Neki su razlog za ovo pomilovanje videli u tome što je bivša supruga Marka Riča, Deniz poklonila milion dolara Demokratskoj stranci, 70 hiljada Hilari Klinton u trci za senatorsko mesto, kao i 450 hiljada dolara predsedničkoj kampanji Bila Klintona).

Aksentijević je kasnije bio pod istragom u Rumuniji zbog podmićivanja.

Nakon što su je preuzela tri nova vlasnika, izgledalo je na početku da “Fidelinka” dobro posluje. Pokrenula je lanac pekara “Bread&Co”, najavljeno je investiranje nekoliko desetina miliona dolara u njenu modernizaciju a radila je i na uspostavljanju trgovinskih veza sa “Glencorom”. Međutim, taj projekat nikada nije bio ostvaren a sindikati i domaći mediji su tvrdili, kao i u slučaju “Agrohema”, da su novi vlasnici, zapravo, samo dodatno zadužili Fidelinku a onda prebacili njen novac na inostrane račune.

Ištvan Hadji, sindikalni aktivista iz Subotice, ističe da su različite domaće kompanije poslovale pod okriljem “Fidelinke”, garantujući jedne drugima kredite, stvaranjem “lanca dugovanja”, tako da je gotovo nemoguće utvrditi “ko kome duguje i ko je garant kredita”.

“Fidelinka” je bankrotirala 2010. godine, tako da se 700 radnika našlo na ulici. (U međuvremenu, deo poslovnog prostora “Fidelinke” zakupila je firma na čijem je čelu supruga lidera Liberalno-demokratske stranke Čedomira Jovanovića).

Navip: Imovina vredna preko 30 prodata za 6 miliona evra

Aksentijevićeva kompanija “Mineco” imala je udela i u kupovini i bankrotu “Navipa” iz Zemuna, najvećeg proizvođača vina, žestokih i bezalkoholnih pića u Srbiji, osnovanog još daleke 1929, koji je nekada godišnje izvozio 1,6 miliona boca pića uključujući i u SAD, Kanadu i širom Evrope. Ova firma je privatizovana 2006. godine. U veoma složenoj vlasničkoj strukturi “Navipa”, osim “Mineca”, izdvaja se i “Marinković Commerce)”, kompanija iz Bosne i Hercegovine čiji je vlasnik Goran Marinković sa 32 odsto akcija.

“Navip” je posedovao oko 1.200 hektara vinograda i 200 hektara voćnjaka. Njegovi vinogradi su smatrani među najboljima u regionu pa je cena hektara u to vreme dostizala 25 hiljada evra. To znači da su samo vinogradi vredeli 30 miliona evra, plus voćnjaci, poslovne zgrade i oprema. I u kriznim vremenima, "Navip" je mesečno prodavao pića u vrednosti od 900 hiljada evra. Međutim, u trenutku preuzimanja tržišna vrednost “Navipa” je procenjena na ispod 6 miliona evra, piše “Međunarodni konzorcijum za istraživačko novinarstvo”.

Navip je bankrotirao prošle godine, iako je po rečima direktora destilerije Miroljuba Spasojevića, imao ugovorenu prodaju između 80 i 100 hiljada boca različitog pića.

Osam od jedanaest firmi koje su poslovale u ovom lancu je zatvoreno, a vinogradi i voćnjaci su pod hipotekom. Od 500 zaposlenih, angažovano je samo 30-tak na održavanju i obezbeđivanju imovine. Radnici su prošle godine protestvovali ispred sedišta “Agrobanke” (najvećeg poverioca “Navipa”, koji je odlučio da naplati svoja potraživanja koja su, prema tvrdnji radnika, dovela do bankrota ove kompanije. U međuvremenu, bankrotirala je i “Agrobanka” i osnovana “Nova Agrobanka”). Stečajni upravnik Vasilj Vasiljević je proceniio vrednost “Navipa” u 2012-oj godini na 21,7 miliona evra, dok dugovi iznose oko 20 miliona.

Nadležne institucije u Srbiji pokrenule su krivični postupak protiv četrnaest lica osumnjičenih da su proneverili oko 6 miliona evra tokom i nakon privatizacije "Navipa".

U novembru 2011. je uhapšeno više lica (osim rukovodioca ove firme i nekoliko lica iz poreskih i drugih državnih službi). Direktor “Mineco-a” Aleksandar Aksentijević je pobegao iz zemlje. Policija tvrdi da su tri rukovodioca, koja su radila za filijale “Mineco” u Londonu i Beogradu, omogućila prodaju poslovnog prostora “Navipa” veličine 2.548 kvadratnih metara ispod (za trećinu) cene, čime je ova kompanija samo po tom osnovu oštećena za 2,6 miliona dolara.

Reč je o dve zgrade u blizini zoološkog vrta u Beogradu. Jedna od njih, u kojoj se nekada flaširalo piće, sada služi kao garaža za zaposlene u “Mineco”. Druga je renovirana u stambeni i poslovni prostor.

Osnivač kompanije “Mineco” Dimitrije Aksentijević i vlasnik “Marinković Commerce” Goran Marinković nisu optuženi.

Aksentijević nije bio dostupan za komentar autorima teksta iz “Međunarodnog konzorcijuma za istraživačko novinarstvo”. Portparolka “Mineco-a” je takođe odbila da komentariše ulogu ove firme u bankrotu “Fidelinke” i “Navipa”, saopštivši da sva tri optužena rukovodioca “u potpunosti učestvuju u relevantnom procesu i da svi odbacuju da su počinili bilo kakve zloupotrebe”.

51 milijarda dolara ilegalno se odlila iz Srbije

Slučajevi “Agrohema”, “Fidelinke” i “Navipa” samo su deo niza epizoda tamne strane priče o dešavanjima u Srbiji nakon zbacivanja Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000.

Dok je međunarodna zajednica slavila pobedu demokratskih snaga, moćni insajderi su u tišini ostvarili enormno bogatstvo tokom radikalne transformacije državnih preduzeća, čija imovina je opljačkana, tako da je sada skoro dve trećine novih privatizovanih firmi ruinirano, piše “Međunarodni konzorcijum za istraživačko novinarstvo”.

Agencija za privatizaciju Srbije je bila u obavezi da osigura da kupci privatizovanih firmi ne otuđe njihova sredstva i ne izbace zaposlene na ulicu. Međutim, u Zakonu o privatizaciji je postojala pravna praznina: kupci nisu bili u obavezi da u potpunosti obelodane svoj identitet kao ni vlasničku strukturu.

To je, prema izveštajima Saveta za borbu protiv korupcije, omogućilo na stotine licitacija odnosno preuzimanja preduzeća čiji su vlasnici, barem na površini, bili strani investitori, ali to su, u stvari, bili bogati i dobro povezani Srbi, koji su koristili strane, uglavnom ofšor kompanije za kupovinu državnih preduzeća i upotrebili njihova sredstva za ostvarenje mnogo većeg profita. U mnogim slučajevima, novi vlasnici uzeli su kredite zalažući kompanije koje su kupili, opterećujući ih dodatnim dugovima, zatim prodajući ili transferišući vlasništvo nad zemljom, zgradama, mašinama i opremom na ofšor ili druge povezane firme. Prema podacima Socijalnog i ekonomskog saveta Srbije, skoro 2.000 od 3.017 privatizovanih firmi je bankrotiralo ili je na ivici zatvaranja.

Istovremeno, nezavisna istraživačka grupacija “Global Financial Integrity” procenjuje da je 51 milijardi dolara prebačeno iz Srbije “nezakonitim finansijskim transakcijama” mahom na ofšor račune između 2001. i 2010, odnosno oko 5 milijardi dolara godišnje.

Time je Srbija zauzela visoko 16 mesto na listi od 150 zemalja sa najvećim nelegalnim novčanim tokovima. Tako je, prema podacima Narodne banke Srbije, samo prošle godine je iz Srbije prebačeno oko 900 miliona dolara na račune kompanija Britanskih devičanskih ostrva, koje je poznato po pranju novca.

“Tokom privatizacije stvorena je atmosfera da ne treba ništa da pitaš i ne razgovaraš o tome sa kolegama, jer time možeš da ugroziš prodaju firme”, kaže Ištvan Hadji, zamenik predsednika sindikata u Subotici.

Ova tri slučaja aktuelizuju i večito pitanje uloge ofšor kompanija, odnosno “poreskih rajeva” u korupciji i ekonomskih nevolja Srbije i drugih zemalja širom sveta, čije privrede posrću.

“Ova siva zona omogućava da siromašne zemlje i dalje budu siromašne”, kaže Stefani (Stefanie) Ostfeld iz “Global Witness”, organizacije za borbu protiv korupcije čije je sedište u Londonu, a prenosi “Međunarodni konzorcijum za istraživačko novinarstvo”.

  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Novinarstvom se bavi od 1985. godine, najpre u beogradskom nedeljniku "NIN". Od 1987. godine komentator i voditelj u Prvom programu Radio Beograda. Od 1994. dopisnik RSE iz Beograda, a od 1999. radi u redakciji u Pragu.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG