Piše: Valentin Barišnjikov (Priredila: Anamaria Ramač Furman)
Na ruskim socijalnim mrežama vodi se rasprava o Rusiji posle Vladimira Putina. Povod je dao Gari Kasparov, nekadašnji svetski šampion u šahu i današnji opozicionar, koji je postavio sledeći post:
"Kako svedoči istorija, za diktature poput Putinovog režima krah agresivnog spoljnopolitičkog kursa predstavlja okidač protesta unutar države. Već sam govorio da je odustajanje od imperijalne koncepcije principijelni zadatak Rusije. Predstoji nam da uradimo ono što nije bilo urađeno pre 25 godina i da formulišemo kakva treba da bude država koja se zove Rusija. Država mora da se vakciniše od imperijalnog virusa i da se konačno otarasi fantomskog bola zbog 'izgubljene veličine'. Upravo na tim imperijalnim iluzijama igra Putinov režim, obezbeđujući na taj način podršku znatnog dela ruskog društva, uprkos porastu socijalno-ekonomskih napetosti. Posle kraha Putinovog režima biće neophodan period 'očišćenja' tokom kojeg će ljudi morati da shvate da će doći vreme plaćanja računa za sve - za podršku Putinu, za Gruziju, za Krim, za Donbas. Nemačka i Japan platili su surovu cenu za svetski rat i 'vakcina' koju su primili deluje već 70 godina.
Naš zadatak je da ne dozvolimo da i Rusija plati tako visoku cenu, ali ljudi moraju da shvate da će određenu cenu svakako platiti. Moraće da slušaju neprijatne stvari o tome šta se događalo, o tome da su oni faktički podržavali zločine režima. Biće primorani da priznaju da je država opljačkana uz njihovu saglasnost i da će proces njene obnove potrajati dugo, približno toliko koliko je trajala pljačka. Zbog toga smatram besmislenim da se održe izbori odmah posle kraha režima. Odmah posle Putina doći će oni koji će nastojati da uteše narod prebacujući svu odgovornost na diktatora i njegovo najbliže okruženje, uz isticanje da je tobože bilo određenih preterivanja i određenih odstupanja od zakona, a ne radi se o odstupanjima.
Putinov režim je naslednik totalitarnog režima koji je uništio cvet nacije. Putinov režim je nastavljač zločinačke delatnosti organizacije koja se zvala VČK-OGPU-NKVD-KGB-FSB. Potreban nam je ne samo 'naš Nirnberg' na kojem će biti izvedena pravna ocena zločina diktature, već i realna suđenja arhitektima i akterima današnjeg režima. Faktički, neophodna je potpuna desovjetizacija, a pogotovo dekagebizacija društva, pošto nismo raščistili s ideološkim nasleđem Komunističe partije Sovjetskog saveza... U Kremlju, Dumi i drugim strukturama vlasti nalazi se ološ upravo zbog toga što su arhivi KGB još uvek zatvoreni."
Ovo je izazvalo žučnu raspravu, u kojoj neki kritikuju stavove Kasparova, a neki njegove kritičare. Sam Kasparov trenutno piše opširan članak u kojem želi da krajnje precizno iznese svoje stavove, pa ne daje intervjue.
Čekajući taj članak, obratili smo se istoričaru i publicisti Jakovu Gordinu, glavnom uredniku časopisa "Zvezda" koji izlazi u Sankt Peterburgu.
Gordin: Možemo da razgovaramo samo na akademskom nivou, pošto izraz krah Putinovog režima smatram maštarijom. Ne verujem da će se desiti katastrofa, mada će se situacija u Rusiji menjati. Ali, ne verujem u nagle promene i ne volim da se bavim predviđanjima.
Ja zavidim Kasparovu na njegovoj odvažnosti, on je vatren, ja ne mogu da budem takav. Po mom mišljenju, proces transformacije biće spor, jer u Rusiji nema te energije u društvu koja bi dovela do političke katastrofe. Rusija je veoma iscrpena. Rusija je umorna država. Ona je za poslednji vek i po doživela toliko potresa da se dosad nije oporavila. Stoga mi se čini da neće biti potresa odozdo na koji se misli kad se govori o krahu režima. Sećamo se da je 1991-93. bilo pokušaja da se organizuje suđenje KPSS, ali od toga nije bilo ništa.
Ne postoji jedinstveni princip prelaska s jednog modela na drugi. U Rusiji je što se toga tiče posebna situacija. Nisam pristalica individualnog puta Rusije, jer postoje opšte zakonomernosti, ali u istoriji je ipak sve individualno do određenog stepena. Ogromna većina našeg društva 1991. nije podržavala pomenute pokušaje. Ovo nije Poljska, nije Čehoslovačka ili pribaltičke republike s jedinstvenom nacionalnom težnjom. U Rusiji vlada sasvim drugačije raspoloženje.
Kao i tada, smatram da nije trebalo primenjivati radikalne metode očišćenja, jer bi to pretilo ozbiljnim potresima. Postavljalo se pitanje zbog čega Jeljcin nije raspustio KGB. Zato što je Jeljcin bio političar i razumeo je da bi izbacivanje na ulicu desetina hiljada osposobljenih i obučenih, pa još i ogorčenih ljudi, značilo izazivanje izuzetnih opasnosti. On je činio to što je bilo manje-više realno. Putin će pre ili kasnije napustiti svoj položaj. Današnje elita će takođe da odlazi. Veoma je teško reći ko će je zameniti.
Ja mislim da će doći do izvesnog ispreplitanja elita. Kada se govori o kraju epohe, treba imati u vidu da se epohe nikad ne završavaju u jednom trenutku, već se pretapaju jedna u drugu. Pa i posle katastrofalnog loma 1917. došlo je do postepenog pretapanja privrednih, a do određene mere i političkih, političko-psiholoških tradicija carske Rusije u sovjetski model. Vratilo se kmetstvo koje je ukinuo Aleksandar II itd...
RSE: Radi se o tom da pre 25 godina, kada je trajala demontaža sovjetskog sistema, nije sprovedena čistka elite, nije bilo prave istrage, i to je dovelo do današnje situacije. Kasparov očigledno pokušava da predupredi beskonačno ponavljanje istog?
Gordin: Teorijski on je u pravu. U ono vreme sam veoma često istupao u javnosti i govorio sam približno isto to, ali nešto manje oštro. I veoma brzo mi je postalo jasno da je to nemoguće, da nema fizičke mogućnosti za tako nešto. Nije postojala nova elita, ne samo elita već nije bilo ni kadrovskog potencijala koji bi zamenio sovjetski aparat.
Svaka situacija u istoriji je posebna. Pretpostavimo da Putin odluči da ode u manastir. S njim odlaze i najvažniji pomoćnici i saradnici, i ako bi se počelo to što predlaže Kasparov – nije sasvim jasno ko bi to radio i do čega bi to dovelo. Takve poduhvate mogu da izvedu moćne drupštvene snage. Na preveliku žalost, naš demokratski pokret u kojem sam i ja svojevremeno aktivno učestvovao, danas ne predstavlja snagu koja bi mogla da to ostvari. Kasparov je talentovan čovek, pametan i snažan, ali plašim se da nije političar.
RSE: Postoji još nešto – odgovornost naroda. Ta snaga dužna je da osnuje Ninrberški tribunal, ona je dužna i da ukazuje narodu na njegovu odgovornost, na njegove greške. Shodno tome, narod je dužan da podrži neku snagu koja će mu u lice govoriti neprijatne stvari. Može li se to zamisliti?
Gordin: Veoma je karakteristično što kažete – nekakva snaga. Kakva snaga će to biti i kako će govoriti u lice narodu? A najvažnije – hoće li narod hteti da sasluša. Približno tako je bilo 1956, posle takozvanog razobličavanja kulta ličnosti, tako je bilo i krajem 1980-ih godina, kada se pojavila ogromna količina stravičnih razobličavajućih saznanja: deo društva zaista je ocećao opštu krivicu, ali mi se čini da to nije preovladavalo. Hoće li to narod prihvatiti, i šta je uopšte „narod“ kada govorimo o našem današnjem stanovništvu – to su krajnje neodređeni izrazi. Hoće li, dakle, naše stanovništvo, krajnje raznovrsno, da se prihvati teškog posla kakav je revizija poslednje četvrtine veka, iz kojeg će proisteći oštre pravne posledice? Veoma sumnjam.
RSE: Kada kažete da je očišćenje nerealno, znači li to da će se sve ciklično ponavljati? Ako nema onog što Kasparov naziva procesom očišćenja u kojem društvo spoznaje sopstvenu odgovornost, kada dolazi nova elita, koja će da očisti, koja će da sprovede razobličavanje – onda će se ta matrica ponavljati. Ako ne bude toga što predlaže Kasparov, znači li da će se sve i dalje ponavljati?
Gordin: Smatram da neće. Nije sve tako loše. Cikličnost zaista postoji. Ja imam specifičan odnos prema 90-im godinama, koji se razlikuje od odnosa mnogih mojih bliskih ljudi i prijatelja. Smatram da je to prvi put u celoj ruskoj istoriji zaista veliko doba. Zbog toga što je Rusija – i kad se imaju u vidu svi minusi i svi negativni aspekti ove epohe – prvi put postala slobodna. I ona se ispoljila onako kako je mogla da se ispolji. Imali smo 10- 13 godina, apsolutno različitih od svega što je bilo ranije. Zbog toga kažem da nema doslovnog ponavljanja. Što se tiče sadašnjih zbivanja – ne znam šta će biti sutra, ozbiljno sam uplašen – istorijsko iskustvo uči da nema potpune i beskonačne restauracije.
