Dostupni linkovi

logo-print

Janković: Obrazovanje nije politička volja vlade


Jasna Janković

Jasna Janković

„Borivši se protiv smanjenja plata mi smo uspeli da plate još dodatno smanjimo“, kaže za RSE Jasna Janković iz Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije. Navodi da novac već postoji u sistemu, samo da ga treba pravednije raspodeliti. “Urušava se ne samo institucija škole nego i znanja", kaže naša sagovornica, profesorka književnosti.

Članovi Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije i Sindikata radnika u prosveti Srbije u štrajku su i održavaju skraćene časove od 30 minuta od 17. novembra. Oni, između ostalog, traže da se prosvetni radnici izuzmu od smanjenja plata u javnom sektoru za 10 odsto, kao i uvođenje platnih razreda.


Nakon što su odlukom Ministarstva prosvete onima koji štrajkuju smanjene plate radikalizovali su štrajk odlukom da ne drže ni dopunsku ni dodatnu nastavu, pripreme za takmičenja i malu maturu.

RSE: Da li su prosvetari u štrajku i ministar Srđan Verbić došli u pat poziciju? Vi ste izjavili da nema nikakve komunikacije sa ministrom.


Janković: Ministar i predstavnici sindikata, koji predstavljaju štrajkače, nisu od ovog momenta u pat poziciji, već neko vreme. Rekla bih da iz ove situacije, ako ovako nastavimo i jedni i drugi, a posebno ministar, mi ni ne možemo da nađemo nikakvo rešenje. Ministar je od početka naših pregovora uglavnom ponavljao jednu te istu rečenicu, sada već i javno poznatu, da ne da MMF. Mi smo na neki način pokušavali da mu objasnimo da ovo nije štrajk zbog hiljadu, dve ili tri, već da je srpsko obrazovanje u toliko ozbiljnom problemu iz koga pod hitno mora da počne da se miče. Ne mogu da kažem da izađe, zato što to nije proces koji će trajati kratko. Ako bilo kako treba da izađemo iz ovog štrajka, onda neka to bude tako da ovo bude najgori trenutak u srpskom obrazovanju i da sve što će se dešavati nakon ovoga bude samo bolje.

Na žalost ministar ne može to da razume, ne razume ili ne želi da razume, ali struktura njegove ličnosti je svakako takva da se on sada mnogo naljutio na nas, koji nećemo da prekinemo štrajk i sada stvar odlazi u drugom pravcu. Borivši se protiv smanjenja plata, mi smo uspeli da plate neverovatno mnogo još dodatno smanjimo.

RSE: Koliko je rasprostranjen strah od otkaza? Ministar je upravo u sred štrajka izjavio da je 10.000 zaposlenih u prosveti višak.


Janković: Meni je fascinantno to što sve vreme, i ovih prethodnih dana, ministar intenzivno govori o pritisku na one koji ne štrajkuju i o tome kako mi koji štrajkujemo u stvari vršimo mobing nad onima koji to neće i koji su svesni deo ovog društva, koji potpuno razume da našim platama upravlja jedan gospodin, ili već kako bi smo ga nazvali, MMF-ić. Taj MMF-ić ne da novac.

Vrlo je zanimljivo da sve to vreme, govoreći o tome kako neko drugi pritiska i muči one koji neće da štrajkuju, on iznosi niz podataka koji su apsolutni pritisak na štrajkače, na one koji po zakonu imaju pravo da štrajkuju, tako što će skratiti čas na 30 minuta. Sa druge strane, ta brojka od 10.000, onih koji su višak, sigurno je tačna. Još 9. marta je gospodin Verbić upozoren da u srpsku prosvetu ulazi velika grupa ljudi koja nema pun fond časova. Pun fond časova za profesora jezika i matematike je 18 nedeljno. Za one koji predaju druge predmete je 20. Dešavalo se sa imate jednu normu časa, na primer biologije i to je 20 časova. Onda vi kao direktor, koji želi drugi mandat, ili treći, ili 26, primite, ne jednu osobu, što bi bilo najlogičnije zbog te jedne osobe i zbog đaka, nego primate čak pet osoba, koje će vam raditi po četiri časa u školi. Automatski onda, umesto da za vas glasa jedna osoba, za vas glasa pet osoba jer naravno svako ima pravo glasa.

Taj haos nije počeo ministar prosvete Verbić. Taj haos je počeo davno, haos u prosveti počeo je mnogo davno i sve je to Verbića sačekalo. Zašto on nije pošao od toga da mi koji radimo u struci znamo najbolje šta se zaista u struci dešava, nego je, poput prethodnih ministara, u nama video nekakve zle čike i tete koji hoće da napakoste Srbiji na ovaj ili onaj način. Prethodni ministar, Žarko Obradović, je rekao da je naša odgovornost u čuvanju dece. Ovaj ministar je otišao još dalje pa je izjavio da mi ne znamo ni da čuvamo decu.

Zašto on nije prihvatio naše sugestije, nego je taj podatak o tome kako treba ukrupniti upravo te norme, koje su po 10, 20 ili 50 posto, a time uštedeti državi Srbiji, to je bio jedan od naših predloga kako da se nađe novac, iznet upravo usred štrajka i zašto je to ličilo na pritisak da upravo toliko, koliko ima viška, veliki deo je onih ljudi koji i neće da čuvaju svoj posao. Što se mene tiče, to je apsolutni pritisak.

RSE: Pomenuli ste osim Verbića i jednog od prethodnih ministara. Čini se da prosvetni radnici nemaju baš sreće sa ministrima?


Srđan Verbić

Srđan Verbić

Janković: Nama se apsolutno bave ljudi koji ne znaju ništa o nama, a to traje dugo. Nekako se postigao jedan konsenzus, kada su u pitanju sve političke partije od pre 2000. godine i posle 2000. godine, dakle od pre 2000. godine, hoću to da naglasim, a to je da je prosveta jedan izuzetno komplikovan sistem za koji je potrebno, ne samo mnogo znanja, nego mnogo novca i mnogo umešnosati i mnogo želje da bi se uredio i krenuo napred. Zašto u Srbiji od pre 2000. i posle 2000. godine nema nikakve želje da se prosveta uredi kao sistem i da se sve one stvari na koje se pozivaju, te skandinavski modeli, te nemački model, imamo sada pozivanje na dualno obrazovanje, to je posebna priča, dakle zašto niko ne želi da uredi taj sistem, u kome će se znati ko šta predaje, ko može šta da predaje? Koliko god to neverovatno izgledalo, to je podatak Prirodno matematičkog fakulteta, u državi Srbiji, što se tiče osnovnih i srednjih škola, 40 posto onih koji predaju matematiku, nisu završili odgovarajući fakultet da bi predavali matematiku.

RSE: Da li je nešto ipak od tih reformi koje su sprovođene od 2000. godine, zaživelo?


Janković: Mi smo kao i obično istrgli jedan detalj iz čitave te slike, nazvali obavezno stručno usavršavanje i napravili poligon za zgrtanje ogromne količine novca, a pri tom balast prosvetnim radnicima, kojima su uzeta dva sveta dana, a to su subota i nedelja, a te seminare u velikom broju, ne uvek, drže ljudi koji nikada nisu radili u školi, koji mogu da vam pruže teorijska znanja koja vi možete da guglate i do njih dođete. Ti seminari koji su bili dobra ideja, odlična ideja da ljudi rastu, napreduju, komuniciraju jedni sa drugima, pretvorena je u nešto što je samo sebe izvrglo ruglu. Da ne pričamo o tome da se bavimo pokušajem da svaka škola ima kompjuter, što je odlično i neophodno u XXI veku, ali da smo potpuno zanemarili činjenicu da svaka škola u Srbiji nema tekuću vodu i toalete. Da smo apsolutno zanemarili da polovina škola u Srbiji nema fiskulturne sale.

RSE: S obzirom na to da ste rekli da se ti problem gomilaju, i sami kažete, još od pre 2000. godine, koliko je onda uputno targetirati samo ministra Verbića za stanje i problem u prosveti?


Janković: Ja apsolutno to ne radim. Ako se ministar možda osećao kao neko ko je najveći krivac, ja sada javno izjavljujem da ministar Verbić nije najveći krivac za sve što se dešava u srpskom obrazovanju. Krivci su svi prethodni ministri i sve prethodne Vlade koje su bile od pre i posle 2000. godine jer ni jedna Vlada nije želela, mogla, htela, smela, da se suoči sa sistemom koji treba da se uredi pod hitno.

RSE: Da je materijalni položaj prosvetnih radnika loš, to nije sporno. Ministar tvrdi da Ministarstvo prosvete u budžetu nema novac koji vi tražite. Istovremeno se poziva i na aranžman sa MMF-om. Premijer nas svakodnevno ubeđuje da su rezovi i uštede bili neophodni pa samim tim i smanjenje plata za 10 odsto u javnom sektoru. Kako onda da ubedite javnost da su vaši zahtevi opravdani?


Janković: Da ne bude da se pravim važna, ali vrlo lako. Postoji određena količina novca koju država izdvaja da bi platila svoje službenike. Naš drugi zahtev rešava, ne samo zahtev prosvetnih radnika, nego i svih onih koji rade za državu. Sve ove naše bivše jugoslovenske republike već odavno imaju, Slovenija još od 1998. godine, nešto što se zove sistem platnih grupa i razreda, gde je napravljena jedna pravednija podela i gde su oni koji se nalaze u državnoj službi motivisani da rade i da se razvijaju, a da pri tom u stvari dobijaju više novca. Želela bih da iskoristim futur prvi i da kažem da će biti, ali nisam sigurna iako je ministar Verbić potpisao da će se to desiti 01. 01. 2016. godine, ja bih ipak rekla da bi taj sistem mogao da napravi ono što su drugi već napravili. A to je jasnu razliku između onoga ko je završio osnovnu školu i radi u javnom preduzeću i koji ima novac koliki ima. Naravno, ima mnogo manje i mora imati mnogo manje od onoga ko je završio sedmi stepen, završio fakultet i recimo radi u školi, banci, zdravstvu ili bilo gde drugde.

I svi uvek govore da nema za to para. To mi je jako zanimljivo zato što mi uvek govorimo o tome da taj novac već postoji u sistemu, samo ga treba pravednije raspodeliti i onda bi to značilo sledeće: moja tetkica u školi bi primala isto kao kafe kuvarica, ili kako se već zove tetkica u Elektrodistribuciji, isto kao i čistačica u bilo kojoj bolnici ili medicinskoj ustanovi, a oni koji su završili peti, šesti, sedmi stepen, oni bi na neki drugi način bili izjednačeni. Podatak da mi nismo plaćali solidarni porez, govori valjda o tome da je prosveta bila ispod svih proseka. Taj solidarni porez je bio ustanovljen na 60.000, tako da niko od nas nije plaćao solidarni porez. Govorimo o tome da su svi oni koji rade za državu, a imali sedmi stepen, sigurno još i tada imali više od 60 000.

RSE: Druga dva reprezentativna sindikata, za razliku od vas, u februaru su potpisala sa Ministarstvom prosvete poseban kolektivni ugovor i sporazum o prekidu štrajka. Šta je to zbog čega vi niste bili spremni na takav korak?


Janković: Taj poseban kolektivni ugovor je važan dokument za nas, u njegovom donošenju radila je velika grupa ljudi. Taj posao je završen na opštu polzu i mi smo zaista bili time zadovoljni. Međutim desilo se nešto uslovljavajuće, a to je da smo bili ucenjeni time da ako želimo da potpišemo taj poseban kolektivni ugovor, treba da potpišemo i sporazum o prekidu štrajka. To je bilo dosta šokantno, upravo zbog toga što nije po zakonu pre svega.

Jasna Janković i Ljudmila Cvetković

Jasna Janković i Ljudmila Cvetković

Četiri sindikata su pregovarala o izlasku iz štrajka i činilo se da smo nadomak dogovora, kada se u stvari možda desilo nešto što ni sami nismo očekivali, a to je da naši ljudi više apsolutno ne veruju tome što će neko potpisati i što će neko reći, a da je taj pri tome neko ko sedi u Ministarstvu prosvete. Naši ljudi na terenu su tražili dodatne garancije za to. Na primer, u tački dva piše da će se dodeliti pomoć koju su mnoge kolege shvatile kao socijalnu pomoć, na žalost ona to i jeste, koja će biti do visine jedne plate. Mi smo rekli da je to nama u redu, samo da se prebriše taj deo "do" i da to bude u visini jedne plate, da se precizira eventualno, s obzirom da se tamo govori o trećem i četvrtom kvartalu 2015. godine, da se eventualno precizira da li bi to bio septembar, novembar ili decembar i dodatna garancija za platne razrede. Te vrste garancija za nas nisu tada morale da budu napisane u sporazumu, već je to trebalo da bude jedno iskreno posvećivanje onome što je prosveta. Mi smo gospodinu Verbiću tada predložili da on bude prvi koji će reći da je on ministar prosvete i da će se zalagati da prosveti bude bolje.

RSE: Kakav je bio odgovor ministra Verbića?


Janković: Sve ovo što se dešava sada je njegov odgovor.

RSE: Kakva osećanja kod vas budi nespremnost vlasti da vas razume? Poniženost, bes?


Janković: Poniženost je svakako nešto što nas je pratilo dugi niz godina. Štrajkova je bilo, a izgleda da će ih biti, kad se ovaj završi verovatno će početi neki drugi, treći a to je zato što nikada probleme ne rešavamo nego ih samo guramo pod tepih i odlažemo za godinu, dve. Nikako nemamo dovoljno svesti o tome šta u stvari jeste obrazovanje. Nekako mi je tužno da obrazovanje treba da bude politička volja neke vlade da bi se u njega ulagalo i na pravi način o njemu govorilo. I da li je ovo više uvređenost ili bes? Rekla bih vam da po mnogim gradovima jeste bes, bes je bio u Čačku, ali to je dostojanstveni bes jer to su ljudi koji rade sa decom, i koji i ovako drže čas, i ovako pokazuju ono šta misle da deca treba da rade i na koji način da vode računa o sebi i svojima.

RSE: Nesporno je da đaci trpe zbog skraćenja časova. Da li osećate da je odgovornost zbog toga i na vama, prosvetnim radnicima? Sada već možemo reći da su generacije odškolovane u uslovima štrajkova, pretnji štrajkovima, skraćivanju časova.


Janković: Govoreći o onom političkom konsenzusu, o tome kako škole ne treba da budu nikakva druga mesta, nego mesta na kojima se deca čuvaju, valjda nemaju ništa pametno da nauče, tako misle naši političari, pa onda eto služimo kao neki bejbi siter servis, samo za starije. Takvim odnosom svakako da smo napravili veliku grešku kao društvo, a onda prihvatajući to i nastavljajući tu priču, napravili smo nešto što ima nesagledive posledice. Sigurno je da je to vaše pitanje sada usmereno na svakog pojedinca. Pošto sam ja sindikalni rukovodilac, ja bih ovog puta zaista odgovorila kao profesor književnosti i kao profesor koji svakodnevno odlazi i radi sa đacima...

RSE: ... Evo da vas pitam onda kako objašnjavate vašim učenicima razloge štrajka?


Janković: Ja njima iskreno ne moram mnogo toga da objašnjavam. Oni vide jednu školu u centru grada, koja je više ruina nego škola. Oni vide da su njihovi profesori posvećeni, ali u isto vreme zabrinuti. Oni vide i svakoga od nas koji se bori sa ovim stresom, na ovaj ili onaj način. Tako da ja nemam razloga nešto specijalno njima da pričam, ali govoreći im o onome, a to su književna dela, mi u stvari mnogo toga jedni drugima kažemo.

RSE: Nemoguće je ne pomenuti i slike koje učenici gledaju i prate sa samih protesta. Na primer, kada štrajkači, nastavnici, profesori polivaju ministra vodom. Zabrine li vas kakva se poruka šalje deci?


Sa jednog od protesta prosvetara

Sa jednog od protesta prosvetara

Janković: Da li me zabrine? Da sam ministar Verbić, prepalo bi me da mi ispred kuće dođe 10.000 ljudi i da mi zviždi. Zašto je on ušetao među nas, a da se pri tom nije hteo popeti na binu, to za mene ostaje potpuna nepoznanica. Sa druge strane mi je žao što je taj veličanstveni skup od 10.000 ljudi nekako skrajnut i što je priča o polivanju došla na sve naslovne strane. Pa mi se nešto čini, a ne bih volela da sam u pravu, da je možda to nekako bilo i smišljeno unapred. Ali ko god da je prskao ministra, nije trebalo to da radi.

RSE: Mnogi će roditelji reći da danas nije dovoljno samo školsko obrazovanje, da je potrebno plaćati dodatne časove izvan nastave. Kako se to dogodilo?


Janković: To se opet nije dogodilo preko noći. Ja pripadam generaciji koja ne zna šta je privatni čas. To se dogodilo tako što u obrazovanje, godinama unazad, ne ulaze najbolji, nego ulaze oni koji u obrazovanju žele da se zadrže neko kraće vreme, dok ne dobiju neki bolji posao. Obrazovanje više nije posao kojim se čovek bavi i kaže ponosno - ja sam učitelj, nego se sve češće dešava da kaže - šta ću, eto radim u školi. Gledam nešto drugo.

Pošto je mnogo njih gledalo nešto drugo, onda se samim tim urušavao i kvalitet obrazovanja, naravno kadra koji u obrazovanju radi, a pri tom se desilo urušavanje na svim nivoima, tako da mi sada zaista ne možemo da posmatramo prosvetni sistem kao istrgnut iz čitavog tog pazla, već je on samo jedan njegov deo. To se sigurno nije dešavalo danas, juče i prekjuče, nego decenijama unazad, još od onog vremena kada je u zemlji Srbiji nepismeni Miloš Obrenović rekao da se pored svake crkve podigne jedna škola, dakle tada. Jedan čovek nije morao da bude doktor nauka, pa da kaže koliko je škola potrebna, a mi danas u XXI veku, bojim se, niti znamo šta će nam škole, niti znamo šta ćemo sa prosvetnim radnicima.

RSE: U tom kontekstu treba pomenuti istraživanje Saveta za regionalnu saradnju koje je pokazalo da građani Srbije ne vide da škola koju su završili ima ikakve veze sa njihovim uspehom u životu, odnosno ispod 14 odsto građana smatra da je obrazovanje važno za uspeh u životu, što je najniže u regionu. Šta nam to pokazuje, koliki je deo problema u školstvu?


Janković: To nam pokazuje da smo mi u ozbiljnom problemu, ali ne samo u školstvu, nego i na makro planu i to nam pokazuje da u stvari diploma više ne znači da ćete sa njom sutra moći bilo šta da radite ili da zaradite. To vam pokazuje da se urušava institucija, ne samo škole, nego i znanja. Institucija znanja kojoj se svi mi, koji volimo knjigu, zaista klanjamo. Da li je to rešivo kroz obrazovni sistem, svakako jeste, ali na duge staze.

Međutim jedna poruka koja bi mogla doći sa najvišeg nivoa, a to je poruka da su, i škola i obrazovanje i znanje, svakako nešto što treba da se podrži, ovoga puta bi dala neki početni impuls da krenemo u dobrom pravcu.

  • 16x9 Image

    Ljudmila Cvetković

    Novinar sa diplomom Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Radno iskustvo sticala u Asocijaciji nezavisnih elektronskih medija i Radiju B92. Na RSE radi kao novinar, uređuje i vodi dnevne informativne emisije.

XS
SM
MD
LG