Dostupni linkovi

logo-print

Izveštaj HRW o deci sa invaliditetom: 'Sanjam da napustim ovo mesto'


Na stotine dece sa invaliditetom koja su smeštena u ustanovama socijalne zaštite, součena su sa izolacijom i zanemarivanjem, što bi moglo dovesti do usporavanja njihovog intelektualnog, emotivnog i fizičkog razvoja, upozorava se u izveštaju Hjuman rajts voča (HRW).

Iako se konstatuje da je Srbije napravila napredak po ovom pitanju, navodi se i da se kršenje osnovnih prava dece sa invaliditetom - i dalje dešava.

Priča o Juliji (emitovana uz saglasnost i dozvolu roditelja i HRW)

Julija, četvorogodišnja devojčica sa smetnjama u razvoju, rođena je u Beogradu, 2012. godine. Malo po rođenju, dijagnostikovan joj je redak genetski poremećaj, Apertov sindrom, koji prati gubitak vida i sluha, poteškoće sa disanjem i ishranom, kašnjenje u kongvitivnom razvoju, spojeni prsti na rukama i nogama.

„Za svaku porodicu je ogroman šok kada dobije bolesno dete, a ono što vas dodatno obeshrabruje je što bukvalno nema ko da brine o vama“, rekla je Julijina majka Jasmina Čuković timu Hjuman rajts voča.

Zdravstveno osoblje je nju i njenog supruga Ivicu, posavetovalo da bi za devojčicu bilo najbolje da je ostave u ustanovi za decu sa smetnjama u razvoju, uz pokušaj jedne od sestara da majku uteši rečima: „Imaćete drugo dete, ne plačite“

„Julija je ostala u Zvečanskoj... Posle dva dana smo otišli da je obiđemo i od onog deteta koje se smejalo i gukalo, više nije ostalo ništa. Imala je izgubljen pogled i vidno je smršala“, dodaje Jasmina.

Otac Ivica dodaje da su, nakon posete, odlučili da Juliju vrate kući.

„Kada je Julija kod kuće i kada je okružena sa svima nama to je jedno dete... kada je u instituciji to je drugo dete“, kaže Ivica.

Julija je sada u svom domu u Kragujevcu, sa roditeljima koji svakodnevno rade na njenom razvoju. Na snimku HRW vidi se kako Julija danas, na svojim nogama, nasmejana prelazi put od mame do tate. Jasmina i Ivica Čuković trude se da joj omoguće detinjstvo kakvo imaju i njeni vršnjaci.

Porodica Čuković ilustracija je osnovne zamerke i preporuke koju donosi Hjuman rajts voču izveštaju „Moj san je da napustim ovo mesto: Deca sa invaliditetom u srpskim institucijama“.

"Deca suočena sa rizikom od zanemarivanja i izolacije"

Kako navodi njihov istraživač Emina Ćerimović, na stotine dece sa invaliditetom koja su smeštena u ustanovama socijalne zaštite, součena su sa rizikom od zanemarivanja i izolacije, što bi moglo dovesti do usporavanja njihovog intelektualnog, emotivnog i fizičkog razvoja.

„Ono što bi Vlada Srbije trebalo da uradi, jeste da, umjesto što investira u ustanove socijalnog tipa koje državu koštaju oko 320 evra mjesečno po djetetu, taj novac prebace na usluge u njihovoj lokalnoj zajednici“, kaže Emina Ćerimović koja je sa timom HRW tokom istraživanja posetila ukupno pet takvih ustanova u Srbiji.

„Moje prvo zapažanje jeste da sam, s obzirom da idem u ustanove gdje boravi nekada i stotinu dece, očekivala da ću čuti i plač i smijeh i da će djeca trčati okolo... Toga međutim nije bilo u ovim ustanovama. Djeca su bila iznimno tiha. Većina djece je bila u nekom ležećem položaju i bilo nam je interesantno zbog čega je to tako. U razgovoru sa osobljem ustanova i kroz inspekciju određenih fajlova, primjetili smo da se djeci daju medikamenti, uključujući psihofarmaci, nekada radi kontrolisanja njihovog ponašanja.“

U tri od pet ustanova, deca su boravila zajedno sa odraslima, što je, kako se navodi, u suprotnosti sa međunarodnim standardima i povećava rizik od zlostavljanja. Primetan je i mali broj radnika u odnosu na štićenike, 60 odsto dece koja su u ustanovama, isključeno je iz sistema obrazovanja. U svim ustanovima, naišli su na odeljenja koja osobolje zove "odjeljenje za najteže ometene," gde deca sa određenim invaliditetom provode čitave dane, ležeći bez bilo kakve interakcije sa drugima.

„Recimo, kada sam posetila Veternik, odvedena sam u, kako mi je rečeno, dnevnu sobu. Rečeno mi je da deca tu provode većinu svog vremena. Ušla sam u prostoriju u kojoj nije bilo ničega osim tri, četiri drvene klupe sa strane. U određenim sobama smo zabilježili da do 17 djece i odraslih boravi u jednoj sobi. Takva je situacija bila u domu u Stamnici. U Stamnici smo ušli u prostoriju za koju nam je rečeno da je kupatilo sa tuševima, a gdje su sve wc šolje jedna do druge, bez bilo kakve zagrade ili separacije kako bi se osigurala privatnost. Tuševi ne postoje“, rekla je za RSE Emina Ćerimović iz HRW.

Izveštaj je sačinjen na osnovu 118 dubinskih intervjua sa decom i njihovim porodicama, osobljem institucija i vladinim zvaničnicima.

"Vratili smo se 2.000 godina unazad"

Njihovi nalazi, međutim, ne iznenađuju zamenika Zaštitnika građana Miloša Jankovića. Gotovo iste preporuke, nadležnima je uputio još pre tri godine, kada je posetio Veternik, dom koji je nedavno došao u fokus javnosti, jer je u požaru stradao jedan štićenik.

„One su se ticale, kako materijalnih uslova smeštaja, broja zaposlenih, tretmana korisnika... Ono što je utvrđeno, to je da je prisutna pojava izolacije korisnika. Na izveštaj sa preporukama, nije bilo odgovora i reakcije nadležnih u smislu da će se preporuke sprovesti, već su nuđeni odgovori da se započinje, priprema... Sve je to bilo biće, ali se nije došlo do onog - jeste“.

Miloš Janković dodaje i da je za žaljenje što je tek tragični slučaj smrti korisnika u Domu Veternik „skrenuo pažnju na položaj osoba sa mentalnim i intelektualnim smetnjama koje su izmeštene u dislocirane ustanove socijalne zaštite“.

„U staroj Grčkoj je postojala kazna, proterivanje, da nekoga izopštite iz zajednice. Mi smo otišli 2.000 godina unazad. Kao što su stari Grci izopštavali one koji politički nerazmišljaju onako kako je trebalo u skladu sa tom grčkom demokratijo, mi danas, bez bilo kakve krivice, izoštavamo ljude koji će, najčešće, doživotno biti u tim domovima“, zaključuje Janković.

Povodom izveštaja HRW, naknadno se, saopštenjem, oglasilo i nadležno Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, koje je navelo da "Srbija već sprovodi proces deinstitucionalizacije i podrške porodicama sa decom sa smetnjama u razvoju, kao i da se stara da život onih koji borave u ustanovama socijalne zaštite bude što kvalitetniji i dostojanstveniji".

Deci sa smetnjama u razvoju, nežnost i fizički kontakt su potrebniji više nego njihovim vršnjacima i upravo je to ono što najviše nedostaje deci smeštenoj u ustanove, primećuje HRW. To potvrđuje i Suzana Terzić iz Niša, koja je usvojila četvorogodišnju devojčicu sa smetnjama u razvoju.

Dok se dete na podu igra sa kockama, Suzana kaže da je „savet neurologa bio da se (devojčica) što više dodiruje, da bi se navikla na dodire jer ima strahove koje je donela iz ustanove“. „Nije mažena, nije dodirivana...“, dodaje Suzana.

„Tamo je mnogo dece i ne može svakome da se posveti pažnja. Kada je dodirnete za ručicu ili nožicu, ona se podvlačila, kao kornjačica“

Na pitanje istraživača HRW da li bi se ikada odlučili da je vrate u ustanovu, Suzana i njen suprug Nebojša, bez razmišljanja kažu - Ne, nikada!

„Verovatno bi se unazadila u tome to što zna... Ja ne bih mogao“, dodaje Nebojša Terzić

„Ona u porodici najlakše napreduje. Porodica ipak treba detetu“, zaključuje Suzana.

  • 16x9 Image

    Ognjen Zorić

    Diplomirao novinarstvo na Fakultetu za kulturu i medije u Beogradu. U beogradski biro RSE dolazi u oktobru 2010. godine gde radi kao novinar, reporter, te uređuje i vodi dnevne emisije.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG