Dostupni linkovi

logo-print

Izbegličke priče: Kako su nas krijumčari pljačkali


Izbeglice u kampu u Preševu

Izbeglice u kampu u Preševu

Na hiljadama kilometara dugom putovanju do zemalja EU, izbeglice sa Bliskog Istoka i iz Afrike gotovo po pravilu su prinuđene da traže „usluge“ krijumčara koji ih po basnoslovno visokim cenama prebacuju sa jedne na drugu tačku. Sve se plaća – od neizvesnih prekomorskih putovanja, do vožnje neregistrovanim taksijem, a dešavalo se i da cene u zvaničnim autobusima određuje boja kože putnika. U Beogradu smo razgovarali sa izbeglicama koje dolaze sa različitih strana. Od njihovih ispovesti sklopili smo mozaik ovih mučnih i neretko opasnih putešestvija.

Početak svake izbegličke priče ljudi iz Sirije uglavnom je isti: višegodišnji građanski rat u domovini naterao je veliki broj njih da pokupe najnužnije stvari, prodaju sve što mogu i krenu na put u nepoznato. Među njima je i Mahmud (44) koji je sa ženom i sinom napustio grad Lataku.

„Otišao sam u Tursku. Tamo sam stigao kroz šume. Tamo sam proveo nekoliko dana, a onda sam autobusom otišao u Izmir. Odatle smo malim čamcem stigli na grčko ostrvo Kios. Bilo je veoma opasno. Platili smo 1.200 dolara po osobi.“

Krijumčare u Izmiru nije teško naći. Zapravo, pronaći će oni vas, kaže nam Haret, 25-godišnji momak iz Dare, na jugozapadu Sirije.

“Krijumčari u turskoj su sada, možemo reći, profesionalci. Možete ih videti na ulicama. Ako imate torbu i ličite na Sirijca, prići će vam i pitati vas hoćete li u Evropu. Nije teško”, objašnjava naš sagovornik koji je sa svojom grupom nekoliko puta pokušao da čamcem pređe u Grčku.

Međutim, kada se povežete sa krijumčarima i platite im 1.200 dolara, ne znači da ćete sa sigurnošću preći na teritoriju Grčke. Putovanje je opasno, o čemu svedoči 24-godišnji momak iz Damaska koji nam se iz straha predstavio lažnim imenom Abu Daham.

„Ti krijumčari su Sirijci. Oni vas povezuju sa turskim krijumčarima. Pozovu ih i kažu: ’Imamo oko 50 ljudi koji hoće u Grčku.’ Mogu da rezervišu hotel u blizini mesta sa kojeg ćemo se otisnuti na more. Tamo sedimo četiri, pet sati, onda nas on pozove kad smo spremni i odemo na brod. Ali, želim i ovo da kažem: vozač treba da bude iz grupe koja putuje. Tako da nije važno da li on uopšte zna da upravlja čamcem. Oni mu na brzinu objasne šta da radi i pošalju nas na more. Nema profesionalnog vozača na tom putovanju.“

Ne čudi, stoga, što je naš sagovornik Monzer Abu, 28-godišnji Sirijac iz Rake, od Turske do Grčke plovio šest, umesto dva sata, koliko je inače potrebno.

“Šest sati smo proveli na moru. Kapetan broda se izgubio. Normalno putovanje traje dva sata, ali naš kapetan nije znao put, ne koristi GPS, pa smo se izgubili.”

Kada se na grčkoj teritoriji prijave u policijskoj stanici i dobiju papire – što je procedura koja može da potraje i po nekoliko dana – izbeglice nastavljaju brodom do Atine, a odatle ka makedonskoj granici. Sa Mahmudom smo razgovarali nekoliko dana pre izbegličke krize na grčko-makedonskoj granici. Tada nije imao problem da uđe u Makedoniju.

„Videli smo makedonskog policajca. Rekao mi je: ’Uđi.’ Sat vremena smo šetali do policijske stanice, gde su nam dali papire. Onda smo uzeli taksi do granice sa Srbijom. Uzeli su nam 100 evra po taksiju“, kaže.

Druga opcija je da od Đevđelije uhvate voz ka severu. Kada uđu na teritoriju Srbije, izbeglice u Centru za prihvat u Preševu dobijaju papire sa kojima mogu slobodno da se kreću po zemlji. Sa tim papirima autobuska karta do Beograda iznosi oko 20 evra. Oni koji se ne registuruju imaju druge načine, poput našeg sagovornika Monzera:

„Neko nam je pomogao.“

RSE: Koliko te je to koštalo?

Monzer: "U autobusu traže 20 evra. Kod taksista – 40 evra po osobi. Dakle, 40 evra od srpske granice do Beograda."

Čak i kada uzmete papire, ne znači da ćete platiti regularnu cenu u autobusu. To neprijatno iskustvo je doživeo dvadesetogodišnji Ahmed iz Somalije.

„Rekli su nam da moramo da platimo sto evra. Rekli smo im da smo Somalijci koji idu u Beograd, a oni su nam odgovorili da moramo da platimo sto evra. Sudanci i ljudi drugih nacionalnosti plaćaju 25 evra“, kaže dok razgovaramo u beogradskom parku pored Autobuske stanice.

Na pitaje kome su dali taj novac, naš sagovornik odgovara: „Vozaču.“

Dodaje da su mu pokazali papire koje su dobili u Preševu.

„Pokazali smo, ali smo morali da platimo. Rekao nam je: ’Vi ste stranci. vi niste državljani Srbije. Dolazite iz mnogo zemalja i dolazite ilegalno u ovu zemlju i morate da platite taj novac. Ako ne platite, morate peške do Beograda.’ Od Preševa do Beograda ima 400 kilometara. To nije humano. Ali, pripadnici drugih nacionalnosti ne plaćaju. Ako si crnac, moraš da platiš“, kaže, ne bez gorčine u glasu, ovaj momak koji je u Somaliji studirao arabistiku. Svoju zemlju je napustio sa grupom prijatelja zbog nestabilnosti.

„Iz Somalije sam otišao u Iran. Od Irana do Turske sam pešačio osamsto kilometara. Nakon toga smo došli u Istambula. Od Istambula do Grčke smo jedan dan putovali brodom. Platili smo hiljadu evra. Potom, od Grčke do Makedonije – 170 evra za autobus. Od Makedonije do granice sa Srbijom došli smo autom. Platili smo 50 evra po osobi. Do Preševa smo pešačili.“

Kao i početak, kraj svake izbegličke priče je gotovo identičan – bez obzira odakle dolaze, ljude vodi nada da će na kraju svih tih državnih granica i pređenih kilometara pronaći svoj mir. Dok se neki na njima bogate, oni samo žele novi život.

  • 16x9 Image

    Dušan Komarčević

    Rođen 1986. u Beogradu, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu na Katedri za skandinavske jezike i književnosti. Dopisnik beogradskog biroa RSE postao 2012. godine.

XS
SM
MD
LG