Dostupni linkovi

logo-print

Izbegli u 'Oluji' u kolektivnom centru: Samo dom da imam


Na imanju nekadašnjeg prosperitetnog preduzeća PIM Krnjača, u istoimenom beogradskom predgrađu udaljenom 10-ak kilometara od centra grada, na sporednom putu i daleko od očiju prolaznika, nalazi se nekoliko trošnih, radničkih baraka u kojima su dom našle čitave porodice nakon što su ih ratna dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije pre dvadesetak godina dovela iz Hrvatske u Srbiju.

Barake u kojima danas žive, podeljene su na sobe nešto veće od desetak kvadratnih metara, u koje je naguran nameštaj i sav njihov imetak, a stanari dele četiri zajednička toaleta po baraci. Za oko 250 ljudi smeštenih u Krnjači, kao i za drugih 2.500 osoba sa sličnom sudbinom, raspoređenih u nekom od ukupno 29 takvih centara, zajednički je osećaj da su zaboravljeni od svih i prepušteni samima sebi, a nakon toliko godina, kažu, i obećanja im je dosta.

Tako se osećaju i članovi porodice Pjevalica, koja je 5. avgusta 1995. godine napustila Knin i danas živi u tih nekoliko kvadratnih metara koje su dobili na korišćenje. Prethodno su bili smešteni u sličnom centru u Čortanovcima, ali su 2003. godine, nakon požara u kome je taj kamp izgoreo, preseljeni u Krnjaču. U malenoj sobi sada se nalazi sve što njih troje poseduju – lavabo, frižider, stočić, televizor, metalni bračni krevet iznad koga je još jedan manji, takođe metalni krevet, pokazuje nam Dušanka Pjevalica.

“18 godina je meni ovako, ja kažem “tri u jedan” – kuhinja, dnevni boravak, spavaća soba… I još ovde ima jedna sobica gde je bio smešten jedan invalid sa distrofijom mišića koji je takođe došao iz Čortanovaca. On je kroz moju spavaću sobu išao u WC. I još je jedna žena bila tu, nisu joj mogli naći smeštaj, ležala tu sa nama, kraj prozora”.

RSE: U ovih 16 kvadrata vas je bilo i petoro?

“Da, evo ovde. Žalosno, ali sam se i sa tom sudbinom pomirila, sve nadajući se, jer obećavaju… Ali ništa od tih obećanja”, kaže Dušanka Pjevalica.

Optimizam uprkos svemu

Bezbrojna neispunjena obećanja koja su slušali u proteklih 18 godina, počela su da dovode u pitanje prvobitna uverenja, kako porodice Pjevalica, tako i drugih sa sličnom sudbinom, da je boravak u izbegličkom centru samo privremen. Dušankin suprug Milan, sedamdesetogodišnji nastavnik biologije u penziji, sve manje veruje da će ikada i napustiti kamp u Krnjači.

“Mi izbeglice 18 godina tražimo svoje mesto pod suncem. Da li će nam ovo društvo to mesto naći, ne znam, nadam se da hoće, ali crv sumnje polako nagriza… Ovde smo već, evo, jedanaesta godina. Koliko ćemo još biti, ne znam. Uz sve ovo što nam se događa, polako gubimo nadu da ćemo ikada i imati svoj krov nad glavom. Ali, nadam se da ćemo jednoga dana moja supruga, sin i ja piti jutarnju kafu zagledani u najlepše boje na svetu, u boje zidova našeg doma” , priča Milan Pjevalica.

U državi u kojoj je gotovo 800.000 nezaposlenih, za izbegle je veoma teško da dođu do bilo kakvog posla i da na taj način obezbede egzistenciju i eventualno krov nad glavom. Pojedini stanovnici kampa u Krnjači rade ali, kako kažu, uglavnom „na divlje“, odnosno bez socijalnog i zdravstvenog osiguranja i za izuzetno mali novac, neretko manji od 100 evra mesečno. Većina njih hrani se u zajedničkoj kuhinji u okviru centra.

Dušanka Pjevalica

Dušanka Pjevalica

Dušanka Pjevalica nam kaže da im fali mnogo toga, ali da bi sve bilo manje važno kada bi imali svoj dom.

“Niti se imam obući, niti se imam obuti… Moje su noge propale od tuđe obuće tolikih godina. Kada nemaš od čega da kupiš, prisiljen si da nosiš i tesno… Mislim da u mom životu, sada imam 67 godina, nisam nikada osetila led i hladnoću kao one godine kada smo došli ovde, kada se nisam imala čime pokriti. U drugom mesecu, kada je bila najveća zima i led, nisam se imala čime pokriti. Ali sve bi to nekako, šta ja znam, pregrmela, samo moj dom da imam”, rekla nam je Dušanka.

Uprkos svemu, ona i njen suprug, trude se da zadrže optimizam, iako se, kako nam kaže Milan Pjevalica, često osećaju kao “ni na nebu, ni na zemlji”.

“Taj osećaj je nastao usled nemogućnosti da sam rešim svoj problem i taj osećaj čoveka tera u beznađe. Ali, život ide dalje… Supruzi kažem da moramo ostati u granici normalnih ljudi jer, ako ne ostanemo u toj granici, kasnije nam vrede ni novci, ni palate, niti bilo što drugo”.
  • 16x9 Image

    Ognjen Zorić

    Diplomirao novinarstvo na Fakultetu za kulturu i medije u Beogradu. U beogradski biro RSE dolazi u oktobru 2010. godine gde radi kao novinar, reporter, te uređuje i vodi dnevne emisije.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG