Dostupni linkovi

logo-print
Mlada rediteljka dokumentarnih filmova Ivana Todorović autorka je filma „Ja kad sam bila klinac, bila sam klinka“ koji je nagrađivan na mnogim prestižnim svetskim festivalima a nedavno je i na Dokufestu u Prizrenu proglašen za najbolji balkanski dokumentarac.

Ivana Todorović se bavi socijalnim temama, do sada je beležila život Roma u Beogradu, ljudi sa socijalnog dna u Harlemu, mladog Beograđanina beskućnika. U najnovijem filmu govori o problemu transrodnosti, žene koja javno govori da je rođena u pogrešnom telu.

RSE: Došli ste sa Dokufesta u Prizrenu sa još jednom nagradom za vaš najnoviji film, „Ja kada sam bila klinac, bila sam klinka“. Koja je to po redu nagrada za ovaj film?

Todorović: To je četvrta nagrada za film. Prvu nagradu smo dobili u Beogradu na Festivalu kratkog metra. Tu smo dobili nagradu za najbolji dokumentarni film. Onda smo u Los Anđelesu, na Festivalu Jugoistočne Evrope, dobili dve nagrade. Jedna je za kratki film, a druga je za promovisanje LGBT prava. Ovo nam je sada najnovija nagrada za najbolji balkanski film.

RSE: Film je dokumentarna priča o Goci?

Todorović: Da, Goca je jedna žena od četrdeset godina koja je rođena u pogrešnom telu i u pogrešnom društvu, koja je uspela da napravi balans u svom životu. Odgojila je svoju nećaku kao rođenu kćerku i kada je to dete odraslo, ona se osećala spremnom da izađe javno i da ispriča svoju životnu priču kao transrodna osoba, što je i uradila u jednom kabareu koji se zvao “Iza ogledala”. O tome govori film.

RSE: Znači, Goca je muškarac?

Todorović: Muškarac koji se osećao kao žena.

RSE: U privatnom životu, Goca je žena?

Todorović: Da, Goca je žena.

RSE: Kakva je njena životna priča?

Todorović: Rano je usvojila svoju nećaku jer njena sestra nije mogla da je odgaja. Preselili su se u Beograd. Kada je nećaka odrasla, Goca se osećala spremnom da može da krene da radi na sebi. Počela je da uzima hormone i da radi tranziciju ka ženi. Takođe se osetila spremnom da izađe javno i da ispriča svoju životnu priču.
Sa svoje tri drugarice se obratila jednoj NVO u Beogradu da žele da naprave predstavu i izađu javno. Onda su one pozvale nas par mladih umetnika. Neki su režirali predstavu, radili koreografiju, moje je bilo da napravim film o njihovoj priči. Na tom prvom sastanku, kada sam se upoznala sa njima, od Goce sam čula rečenicu koja je stvarno „uzela moje srce“ i znala sam da prosto moram to da uradim i da je to stvaranje istorije kod nas. Rekla je da želi da postane vidljiva, da bi živela nevidljiva kao i svi drugi ljudi.

Tako sam krenula da radim film. Prvo sam radila sa četiri karaktera, međutim to je za mene bilo previše. Odlučila sam se za Gocu, da sa njom nastavim jer sam se sa njom i najviše zbližila. Ona je u tom trenutku krenula da radi novi kabare, tako da sam i u filmskom smislu imala novu nit da ispričam.

RSE: Da li vi pratite njenu transformaciju?

Todorović: Ja sam je ispratila tokom snimanja filma kada je Goca bila na hormonima. Mi se nadamo da će Goca u jednom trenutku doći do novca da uradi plastične operacije na delovima tela koje želi. Posle toga, dok se budu skupljale pare, ko zna, možda to bude moj novi ili nečiji projekat.

RSE: Kako je njena okolina primila njen izlazak u javnost sa takvom pričom? Znamo kakve su sve na Balkanu predrasude u odnosu na probleme seksualnih različitosti?

Todorović: Za sada je sve kako treba. Ja sam se čak i poprilično prijatno iznenadila kada smo saznali da film ima premijeru na Berlinale festivalu. Ona je izašla i dala svoj prvi intervju za “Alo” novine. Iskreno, mene je bio strah, međutim ona je hrabra i htela je da izađe u javnost. Sa te strane, od deset kritika, samo je jedna bila negativna, a sve ostale su bile pozitivne i nju su podržavale.

Imale smo premijeru u Beogradu. I toga sam se plašila - da li će neko prekinuti prikazivanje ili neće. Međutim, niko nije prekinuo prikazivanje filma. Na festivalima u Sarajevu i u Prizrenu, ljudi su u bioskopu ustajali i tapšali. Posle filma su se ljudi grlili i slikali sa njom. Za sada je stvarno sve kako treba i mi smo baš lepo i prijatno iznenađeni.

RSE: Vaša ideja je da se film prikazuje u školama?

Todorović: Konkretno, ovaj film se još uvek nigde u školama ne prikazuje. Moji raniji filmovi se prikazuju u školama. U Srbiji se prikazuje “Svakodnevica romske dece”, koji je već deo nastavnog vaspitanja u osnovnim školama i to već skoro dve godine. U SAD-u se koristi “Harlemska majka” u njihovoj medijskoj kampanji i na univerzitetu.
Oba filma se koriste širom sveta, tako da se ja nadam da će doći i taj dana kada će i ovaj film moći da utiče na mlade i da se koristi u obrazovanju, ali to ne mogu ja sama kao reditelj da odlučim. Za to mora da se stvori struja ljudi koja će da radi na tome da se napravi način i mogućnost da uđe u obrazovanje.

RSE: Kakva je uopšte atmosfera bila u Prizrenu? Vrlo malo se zna o tom festivalu dokumentarnog filma koji nije lokalnog karaktera. Malo se zna i malo se piše u Srbiji o njemu.

Todorović: To je stvarno šteta jer Doku Prizren jedan od 25 najpoznatijih i najkvalitetnijih festivala u svetu dokumentarnog filma, tako da kada dođete na Doku Prizren, vi ste deo sveta. Imate osećaj da su svi trenutno najjači dokumentaristi tu.

Meni je jako žao što to nije poznato kod nas, zato što mislim da gledaoci i čitaoci u Srbiji gube time. Nama je u Prizrenu stvarno bilo super - i što se tiče umrežavanja sa mladim rediteljima i što se tiče filmova i atmosfere i druženja sa ljudima, što u sklopu festivala, što sa ljudima koje smo mi usput upoznavali. Mi smo se tamo sjajno proveli i lepo su nas prihvatili.

RSE: To je jedna priča sa Kosova koja je potpuno različita od onoga čime se bave mediji u Srbiji. Zato bih volela da nam malo više kažete o toj atmosferi i o tome, kakve ste vi kontakte imali sa domaćinima.

Todorović: Mi smo imali super kontakte. Stvarno ne znam šta drugo da kažem osim najpozitivnijih stvari. Meni je žao što mediji u Srbiji to ne pokrivaju, zato što je to jedna jako lepa priča.

Mi smo prikazivale film sa još jednim kosovskim filmom koji se zove “Sex” i to je priča o problemu LGBT populacije na Kosovu. Goca je čak i izašla i rekla im, nakon našeg filma, da im se divi kako uspevaju da žive jer je njihov život mnogo teži nego njen u Srbiji. Po meni se desio jedan istorijski trenutak da smo se svi mi sklopili u tome što nas nekako stvarno povređuje, a to je da je biti drugačiji stvarno problem. To je problem i u Srbiji i na Kosovu, ali eto, postoji jedna grupacija ljudi koja se na svoj način bori protiv toga. To je stvarno bilo predivno.

RSE: Snimili ste nekoliko filmova, zanimljivih dokumentaraca, moglo bi se reći o ljudima sa socijalnog dna. Na primer o Romima iz bloka 71. Kakva je to priča?

Todorović: To je bio moj prvi film. Tada nisam ni znala da ću da snimam film. Ja sam mislila da ću da napravim jedan video zapis i da ću tako da pomognem tim ljudima. Taj film govori o odrastanju u jednom nehigijenskom naselju i o tome kako ta deca žive iznutra. Prolazila sam svaki dan pored te dece koja prose i ni jedan trenutak se nisam zapitala šta je sa njima. Upravo to pitanje, kojim sam sebi postavila na studijima, nagnalo me je da istražim šta je sa tim ljudima, gde i kako oni žive. Ušla sam u to naselje. Ono što je meni najslađe, pored tog festivalskog životu i ulasku u obrazovanje, jeste kada dobijem mail od neke učiteljice da je neko dete reklo da su oni srećni, a siromašni su. Super je videti na koji način taj film, koji je o deci, komunicira i sa drugom decom i nekako uništava tu barijeru između dece.

RSE: Film o Bojanu je takođe vrlo potresna priča o čoveku koji je van sistema i koji je nevidljiv?

Todorović: Bojan je bio jedan jako pametan i ponosan dečak, koji je odrastao u Splitu. Onda je sa majkom, pošto mu je otac bio ubijen, kao ratni izbeglica došao da živi u Srbiju. Mama mu je umrla kada je imao 11 godina i on je ostao van sistema. Krenuo je da živi u usvajačkim porodicama, domovima i tako dalje.

Ono što je kod Bojana specifično je to da je on jako pametan i talentovan i da jednostavno nije imao svoje mesto. Nažalost u Srbiji u to vreme nisu postojale kreativne radionice koje pomažu mladima koji su malo van sistema da se izraze. Takvog Bojana sam ja upoznala. Ja sam se trudila da provedem što više vremena sa njim dok je on živeo i na vagonima i po ulicama, da film prikaže sve te probleme sa kojima se suočava jedna mlada osoba koja tako živi.

Nakon filma je ispalo super jer je on počeo da radi kao deo tima u Akademskom filmskom centru. Počeo je da pravi projekte sa grafitima i animacijama sa Jelenom Bešir i Nebojšom Petrovićem. Međutim, nakon šest meseci sva ta ekipa se raspala i Bojan se dva-tri meseca posle toga overio na heroinu, što je stvarno strašno. Taj film o njemu i dalje nosi njegovu dušu i dalje sklapa mlade.

RSE: Šta se dogodilo sa Bojanom?

Todorović: Umro je na heroinu. Predozirao se. Da li je on to namerno hteo, ili se to slučajno desilo, to nećemo nikada saznati.

RSE: Vi ste jedno vreme živela u Njujorku?

Todorović: U Njujorku sam se školovala na Documentary media studies, koji su pri New school-u. To je program od godinu dana koji se bavi socijalno angažovanim dokumentarnim filmom. Imali smo za zadatak da napravimo novi film, koji će prikazati profil jedne osobe. Sticajem okolnosti sam u Harlemu upoznala jednu ženu čiji je sin ubijen na ulici. Ona je napravila organizaciju za borbu protiv uličnog zločina. Sa njom sam odmah stupila u vezu. Tim filmom sam željela njoj da pomognem, al i da iznesem njenu univerzalnu priču jer znam da je i njena priča pomogla mnogim drugim majkama koje se nalaze u takvoj situaciji. Tako je nastao film “Harlemska majka”.

RSE: Koje vas još teme provociraju na domaćem terenu?

Todorović: Ima jako puno tema, ali kako se ide kroz život, tako ste nekim temama bliže, a nekim malo dalje, ali mene generalno zanimaju posledice društva na samog pojedinca. Zanimaju me jako ljudi koji uspeju na neki pozitivan način da iznesu svoje traume.

Trenutno me jako pogađaju pitanja položaja žene kod nas, šta se ženama dešava unutar porodice - nasilje, incest, zlostavljanje ili silovanje, o kojima vi ne smete u društvu da pričate. To je tema koja me trenutno baš preokupira.

RSE: Da li to znači da pripremate novi film?

Todorović: To će da ide polako. Za sada je to nešto što ja samo u srcu osećam. Treba se malo odmoriti i od ovog filma.

RSE: Vi ste sa Bojanom provodili vreme u vagonima gde on živi. Ulazili ste u ciganska naselja. Bili ste sa Gocom, a ona se bavila sex radom. I tu ste provodili mnogo vremena na ulici i u jednom sasvim specifičnom okruženju. Čudno je da jedna mlada osoba, usred Beograda, baš traži takva mesta?

Todorović: Ja to ne tražim. Jedino sam za Bojana nekako znala šta tražim. Sve ove ostale teme su nekako meni došle. Čini mi se da to stvarno tako postoji u životu - neko ko želi da ispriča priču, neko ko se sa tom pričom konektuje i iznese je napolje.

Mislim da svi mi, reditelji dokumentarnih filmova, imamo osećaj neke misije. Da smo mi ti koji treba da proširimo ljubav, mir i razumevanje među ljudima. Pošto to volimo da radimo filmom, onda je to način na koji mi prenosimo ono što osećamo i vidimo. Mogla bih reći da mi je to misija života.

RSE: Koliko vi imate godina?

Todorović: Imam 34 godine.

RSE: Kada ste osetili tu vrstu interesovanja za tu vrstu života oko sebe? Obično ljudi okrenu glavu kada vide nesreću i beže od ljudi koji nose sa sobom takve životne priče. Okreću glavu od nehigijenskih naselja. Okreću glavu kada sretnu prostitutku na ulici i tako dalje, a vi hrlite tim ljudima?

Todorović: Ja sam od malena uvek koristila foto aparat i kameru i snimala. Imala sam 12 godina kada je počeo rat i kada mi se raspala porodica na neki određeni način. Mislim da pripadam generaciji koja je brzo odrasla. Jako smo rano videli stvari koje nismo ni trebali da vidimo ili doživimo. Potičem iz takve sredine da sam osetila da sam ja odgovorna da pomognem drugima, kao što su neki drugi pomogli meni. To tako ide u krug, da bi činili bolju zajednicu.

Ti ljudi, koji su na margini, barem ti ljudi o kojima sam ja sada pravila film, po meni su oni svi filozofi života. Ja sam od svakog od njih jako puno naučila. Gocin moto je da moraš da nađeš i da prihvatiš sebe, što je jako bitno za svakog od nas. Sve je to povezano.

RSE: I dalje ostajete na formi dokumentarnog filma ili razmišljate i o igranom filmu?

Todorović: Sada trenutno bih volela da se sledećim filmom oprobam u igranoj formi, ali to će verovatno biti docufiction, ne verujem da će to biti baš igrana forma.

RSE: Da li ste vi izabrali Beograd kao svoju adresu posle Njujorka? Da li ste pokušavali tamo da ostanete?

Todorović: Ne verujem da ću ostati u Beogradu, ali gde ću da odem, još uvek nisam sigurna. Mislim da ću na jesen, u oktobru, novembru da odem negde na par meseci.

RSE: A gde je vaša inspiracija?

Todorović: Balkan. Čak i za sledeći film će to da bude Balkan.

RSE: Da li je ovo što vi beležite svojom kamerom, priča društva koje je nedavno izašlo iz rata i još nije složilo sve stvari –sta se zapravo dogodilo i kuda se ide?

Todorović: Mislim da jeste. Svaka priča koju ja uradim ovde u Beogradu, mislim da ima jako puno veze sa tim. Zato što se naše društvo, baš zbog tih stvari, nije rešilo iznutra. To je ono što mene najviše i brine jer mislim da se time gube ljudi. U Bojanovom slučaju na primer se gube i životi. Da je društvo malo sređenije, ovakve stvari bi imale nekakvo drugačije mesto. Ovo je postratno društvo, društvo u tranziciji, društvo koje ima jako klimave socijalne sisteme iznutra i poremećene sisteme vrednosti.
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG