Dostupni linkovi

logo-print

Čolović: Đinđić je pozvao nebeske Srbe da ateriraju


Ivan Čolović

Ivan Čolović

Etnolog i urednik Biblioteke XX vek Ivan Čolović govori o dva zanimljiva regionalna skupa, o festivalu u Podgorici, „Odakle zoveš, Podgorica“ i zagrebačkom raspravom u okviru Društva etnologa Hrvatske o politici nacionalnog identiteta. Čolović kaže da postoji kontinuitet, sa jednim kratkim prekidom u Djindjićevo vreme, politike u kojoj je okosnica nacionalnih identiteta od Miloševićevog vremena do danas. Da li se i kad promenio mitski govor o Kosovu, zašto je ostalo nezapaženo da je ove godine prvi put posle dve decenije državna proslava Vidovdana vraćena sa Kosova u Kruševac, da li su u pravu oni koji vide kontinuitet današnje politike sa onom iz Djindjićevog vremena. Čućete šta Čolović naziva novim „jugosferskim“, „regioslavskim“ kulturnim prostorom. Ivan Čolović najavljuje i zanimljive naslove koji su u pripremi u okviru izdavačke kuće XX vek.

RSE: Bili ste na dva zanimljiva regionalna skupa, jedan u Zagrebu, drugi u Podgorici. Šta te grupe stvaralaca rade zajedno? Da li prave neki novi kulturni prostor ili su deo procesa obnavljanja regionalne saradnje?

Čolović: Koliko vidim, reč je o jednoj novoj stvarnosti i jednoj novoj kulturnoj praksi, o nečemu što se može nazvati post-jugoslovenskom regionalnom kulturom, koja prekoračuje okvire ranijih modela kulturne saradnje na ovom prostoru koja je išla kao međurepublička kulturna saradnja ili kao saradnja između kultura koje jedna drugu poznaju.

Ovde je reč o zajedničkom kulturnom stvaranju, o stvaraocima, piscima, umetnicima, rediteljima filmova koji zajedno rade, koji zajedno proizvode kulturna dela i koji se okupljaju da bi se dogovorili o zajedničkim projektima, razmenili iskustva. Nikakve delegacije nacionalnih kultura se tu ne sastaju, nego se sastaju ljudi koji zajedno nešto rade, koji će nešto zajedno raditi i praviti nešto što jeste kultura.

RSE: Šta se događalo u Podgorici, gde ste učestvovali na međunarodnom književnom festivalu u režiji knjižare Karver?

Čolović: Taj program se već nekoliko godina odvija u knjižari Karver i na drugim mestima u Podgorici. Osnivač tog pokreta, tog festivala, koji se zove “Odakle zovem, Podgorica”, jeste glumica Varja Đukić, koja je istovremeno i vlasnica knjižare Karver. Tu se okuplja jedna simpatična ekipa.

Ove godine su tu bili pisci, muzičari, profesori iz Beograda, Splita, Zagreba, Sarajeva, Ljubljane, Subotice, Budve. Tu se govorilo o zajedničkom radu. Na tom festivalu se svake godine dodeljuje nagrada piscima kratkih priča. To su pisci iz celog našeg regiona, koji se nekada zvao Jugoslavija. Žiri je takođe regionalni, jugosferski, regioslavski....oklevam da dajem definitivna imena, ali reč je o jednom zajedničkom radu.

Ja sam predstavio knjigu “Imaginarni Turčin”, koju je priredio moj kolega iz Ljubljane, Božidar Jezernik. Knjiga donosi tekstove o stereotipima o Turcima na ovim prostorima iz pera nekoliko slovenačkih, turskih i drugih autora.

RSE: U Zagrebu ste učestvovali na jednom zanimljivom regionalnom skupu o nacionalnom identitetu. Da li postoji kontinuitet politike nacionalnog identiteta, od Slobodana Miloševića, kada je postao okosnica državne politike, do danas?

Čolović: To je bio godišnji skup Hrvatskog etnološkog društva i bio je posvećen temi "Identiteti između zbilje i naracije". Tumačio sam kako se politika nacionalnog identiteta odvijala i razvijala u toku poslednje tri decenije. Zaista sam tu našao da postoji jasan kontinuitet i da, od kada je Slobodan Milošević tome identitetu dao prvorazredan značaj i vezao ga za Kosovo, srpski političari ne prestaju od tog vremena da se bave tom temom. Oni daju prioritet odbrani nacionalnog identiteta koji je navodno ugrožen, kome preti da nestane, koji će neko nama oteti ili ukrasti. Reč je o tome da političari i dalje kod nas, po nekoj tradiciji i inerciji, već više od 20 godina, šire strah da ćemo izgubiti identitet, ali istovremeno obećavaju da to nikako neće oni dozvoliti.

Šta se podrazumeva pod tim strahom? Naši političari i dalje govore da naš identitet ugrožavaju susedi, jer nam kradu ono što taj identitet čini, pa ćete često videti u našim medijima po neki alarmantan tekst kako nam neko krade naš jezik, naše pisce, naše mitske junake, naše manastire. Ono što je interesantno u kontekstu evropskih integracija, kojima se ubrzano i Srbija približava, jeste da se taj naš identitet tobože ugrožava i samim povezivanjem sa Evropom i Zapadom. Tako se često, još od Miloševićevog vremena do danas, ulazak u EU predstavlja kao opasno stupanje na neprijateljsku teritoriju, kao da, kada uđemo tamo, našem identitetu preti neka smrtna opasnost. Navodni gubitak identiteta najviše se vezuje za odvajanje Kosova od Srbije, što je prvi dramatizovao Milošević sloganom - Kosovo je srce Srbije.

RSE: Kažete da ni posle 5. oktobra nije bilo diskontinuiteta, kada je reč o politici nacionalnog identiteta?

Čolović: Tu sam, ipak, izdvojio Đinđićeve pokušaje da nešto na tom planu promeni. Vidljiv je napor da se traga za alternativnim politikama identiteta, da se u stvari traga za politikom koja nije redukovana na stalnom ponavljanju priče na identitetu. To se vidi kod Đinđića jer je on odbacivao politiku koja drži propovedi, koja manje predlaže konkretne, praktične političke programe. On je odbacivao tu politiku propovedi o identitetu i odbacivao je taj mitski diskurs o tome ko smo i šta smo. Ne samo da je nudio neke programe, nego je dao primere političkog jezika bliskog novoj, mladoj generaciji, koji nije taj teški, romantično-patriotski diskurs o Kosovu.

On je u jednom od svojih poslednjih istupanja, kada je držao predavanje studentima u Banjaluci, pozvao "nebeske Srbe da ateriraju". Rekao je: „Lepo je leteti, ali na kraju dođete na autoput i na naplatnu rampu, pa vidite koliko šta košta“. Nije reč samo o tome da je Đinđić tražio alternativne programe i ideje, nego je nudio i jedan alternativni jezik, blizak novoj, mladoj generaciji.

To se pomalo čuje i kod nekih koji nastavljaju Đinđićevu tradiciju, govore njegovim jezikom, pokušavaju da drže u dobroj formi, ožive i apdejtuju njegov program. Našao sam da je Čedomir Jovanović jedan od retkih koji je rekao da piše privatno latinicom. To je nešto što drugi političari ni slučajno ne bi smeli da priznaju, mada verujem da i mnogi drugi pišu latinicom.

Pored ovog kontinuiteta, postoje i neki izuzeci. Ne mogu reći da je po sredi baš ozbiljni diskontinuitet, jer Đinđić je to mogao da radi samo jedno kratko vrijeme, da nagovesti šta bi bila Srbija mogla da bude, da je on ostao živ i da je njegov jezik ostao živ.

RSE: Onda dolazi Koštuničino vreme, u kome se vraćaju svi ti nacionalne mitovi, simboli. Šta je sa Tadićevim vremenom?

Za vreme Tadića je došlo do neke vrste blokade, ne samo približavanja Evropi, nego i bilo kakvog rešavanja kosovskog pitanja.
Čolović: Tadić je nastavio da govori tu obaveznu priču o Kosovu kao srcu Srbije. On, ali i političari oko njega, nisu imali hrabrosti da ozbiljnije iskorače iz kosovskog diskursa. Stalno je uslovljavao prilazak Evropi obavezama prema simbolu Kosova. To je vreme kumulativne retorike, gde se stalno nekom stavu dodaje i suprotan stav, pa se kaže - I Kosova i Evropa, I Evropa i Rusija. To – i - isključuje onaj početni stav, blokira svako rešenje i svaki napredak. Za vreme Tadića je došlo do neke vrste blokade, ne samo približavanja Evropi, nego i bilo kakvog rešavanja kosovskog pitanja.

RSE: Da li je bila realna njihova procena da bi napuštanje tog koncepta kosovskog identiteta bilo previše riskantno za njih?

Čolović: Pokazalo se, posle dolaska na vlast nove garniture, da je ta procena bila netačna jer je nova garnitura umela da uvede jedan novi govor, da proba jednu novu alternativu politiku, bez obzira što se ni danas stvari ne pomeraju onako kako na prvi pogled izgleda. U svakom slučaju, pokazuju da je nerealan strah da će publika, koja je glasala na izborima za program za evropsku Srbiju, u stvari taj program odbacivati kada on bude primenjivan.

Kao što vidimo sada, to ne dovodi u pitanje poziciju političara koji taj program pokušavaju da sprovedu u delo. Pokazalo se da se može skrenuti na neki drugi teren i da se politički poeni ne moraju ubirati samo na temi Kosova ili na temi Evrope, nego da se, kao što je slučaj u današnjoj našoj političkoj garnituri, ti politički poeni traže na nekoj drugoj strani. Ostaje samo da nama analitičari tačno kažu šta je to što čini taj neprikosnoveni i očigledni autoritet sadašnje političke garniture. To nije ni evropska, ni kosovska politika. To je nešto treće.

RSE: Neki vide neočekivani kontinuitet današnje vlasti sa Đinđićevim vremenom.

Čolović: Taj kontinuitet je površan. Doduše, ima nekih nagoveštaja da zaista pokušavaju neki od političara da u svoj lik i svoj program uključe i Đinđićeve ideje. Ipak, to rade samo delimično, samo do jedne tačke. Zapravo bi bilo pogrešno videti da ima nekih ozbiljnih nastavljača Đinđićeve politike kod ovih sadašnjih političara - kod Nikolića i kod Dačića.

Kada vidimo njihove političke govore i izjave u javnosti, primećuje se kako se oni i dalje drže slogana "Kosovo je Srbija". Ali istovremeno se vuče potez koji je prošao nezapaženo, a to je izmeštanje državne proslave Vidovdana sa teritorije Kosova u Kruševac. Ove godine je glavna državna proslava, uz prisustvo predsednika države, bila, prvi put posle 20 i više godina, u Kruševcu. Vidovdan se vratio tamo gde je i počeo, gdje je bila održana prva proslava Vidovdana, još davne 1889. godine. To je bila proslava 500. godišnjice kosovske bitke, kada je kralj Aleksandar Obrenović otišao u Kruševac da se pokloni senima kosovskih junaka.

Tu dolazi do jedne interesantne promene, do jednog izmeštanja mesta svečanosti, ali uz nastavak govora "o srcu i duši Srbije". Postoji potreba da se ti potezi na planu politike simbola detaljno analiziraju, da bi se videlo kuda političari smeraju, da li uopšte smeraju u jednom pravcu ili pokušavaju da pokriju više područja istovremeno.

RSE: Ali istovremeno su ovogodišnje vidovdanske poruke, bar kada je reč o Aleksandru Vučiću i Ivici Dačiću, bile, čini mi se, potpuno drugačije nego ranijih godina. Vučić kaže - dosta nam je prošlosti, dosta nam je krvi. Kao dobru vest saopštio je odluku Brisela o otvaranju pregovora sa Srbijom, što znači da je pozitivno ocenjen proces normalizacije odnosa sa Kosovom.

Čolović: Jeste, s tim što nije sada bitno šta se na Vidovdan i povodom kosovskog mita i kosovske bitke govori. Svoditi politiku na govor o Kosovu, na govor o identitetu, sve druge teme, svi drugi identiteti, sve druge društvene solidarnosti, svi drugi politički zadaci odlaze u drugi plan. U toj raspravi o identitetu, držim se nečega što proučavaoci, moje kolege etnolozi i etno-antropolozi odavno znaju, a to je da identitet ne postoji, da je to jedna apstrakcija, da je to pokušaj da se od jedne apstraktne stvari napravi nešto stvarno.

Kako je govorio jedna francuski kolega – kada politika hoće da se bavi identitetom, totalitarizam nije daleko. Redukcija cele politike na identitet, govoreći - izgubićemo identitet, borimo se da sačuvamo identitet, ili garantujem vam da je identitet sačuvan, idemo u Evropu slobodno - u svim tim slučajevima se i dalje daje jedna prevelika i preterana važnost identitetu, a sve drugo se zaboravlja i gura pod tepih.

RSE: Da li ove promene na nivou politike, koje i vi uočavate, prate pomaci u društvu i sistemu vrednosti? Da li tu vidite neki diskontinuitet u odnosu na ranije vreme?

Čolović: Vratimo se na temu postojanja kulturne prakse, koja se manifestuje na različite načine, danas na celom prostoru bivše države Jugoslavije. Tu postoji neki pomak, tu postoji alternativa. U okviru političke prakse stranaka, u okviru onoga što čujemo kada govore političari, ja sem retkih izuzetaka i ne nalazim diskontinuitet, neku promenu. Ne nalazim neku želju ili nameru da se iskorači, da se pređe preko ove osnovne granice koja će nas, umesto nekog neprekidnog pozivanja na ono ko smo i šta smo, dovesti do toga da govorimo o solidarnosti, o radu, o hlebu, o miru, o stvarima koje su bitne za opstanak društva i države u ovom vremenu.

RSE: Da li je poznat u drugim društvima ovakav drastični politički zaokret? Govorim o šešeljevcima i miloševcima iz devedesetih i o njima, jednu ili dve decenije kasnije, kada vode Srbiju u Evropu?

Kod Miloševića smo imali pitanje koje je ostalo do dana današnjeg nerazjašnjeno - da li je on bio komunista ili ne?
Čolović: Tu se obično, među političarima 20. veka, pominje slučaj Musolinija. Pokazalo se da je on mogao da napravi evoluciju od socijaliste do fašiste, da sa jednog levog krila političke scene tadašnje Italije i Evrope pređe na krajnje desnu stranu. Pokazuje se da su takve evolucije u principu moguće. U našem slučaju pokazalo se da su političari spremni da iz jednog sistema vrednosti skoknu do drugog ili da ih nekako povežu, ne bi li koristili dobre strane i jednog i drugog.

Kod Miloševića smo imali pitanje koje je ostalo do dana današnjeg nerazjašnjeno - da li je on bio komunista ili ne? A on je očigledno bio i komunista i nacionalista i Jugosloven i Srbin i sindikalista i elitista... sve što ste hteli. To analiza njegovih govora i njegove političke prakse može da pokaže.

RSE: Bavite se izdavaštvom i već 40-tak godina objavljujete razne regionalne autore u vašoj Biblioteci XX vek. Ušli smo u XXI vek. Zašto niste promenili naziv biblioteke?

Čolović: Bilo je kasno jer je jedan od autora, kojeg sam objavio, izneo teoriju da se XX vek završio 1989. godine, kada je pao Berlinski zid. Da sam te godine promenio naslov i rekao Biblioteka XXI vek, to bi bilo u redu, ali posle toga već je bilo kasno.

RSE: Šta novo nudite čitaocima?

Čolović: Nedavno je izašla nova knjiga Muharema Bazdulja, književnika iz Bosne “I drugi su pjevali o ratu”. Riječ je o odjecima rata u Jugoslaviji devedesetih godina u engleskoj i američkoj književnosti. Uporedo s tom knjigom, izišla je i nova knjiga jednog od stubova Biblioteke XX vek, Ranka Bugarskog, knjiga o žargonu koja ima i žargonski naslov “Sarmagedon u Mesopotamaniji”. Sarmagedon je tamamljene sarmi. Mesopotamanija se zove restoran u Novom Sadu, koji nije restoran za vegetarijance.

U štampi je jedna interesantna knjiga Danijele Majstorović, koja je profesorka na Filozofskom fakultetu u Banjaluci “Diskursi periferije”, o kulturi i politici u Bosni danas. Biće uskoro i knjiga koju je uredila Vesna Požgaj Hadži, profesorka lingvistike iz Ljubljane “Jezik između lingvistike i politike”. A da ne govorim o nizu nekih prevoda, među njima dve nove kratke knjige, obe su o Japanu. Mislim da će to biti nešto vrlo čitano i traženo. Tu je i knjiga Andžeja Menzela, mog kolege antropologa “Antropološka imaginacija”, kao i knjiga nemačke istoričarke, o spomenicima o II svetskom ratu podignutim u Jugoslaviji “Sećanje u kamenu ili okamenjenost sećanja”.

RSE: Biće puna korpa novih ponuda na vašem alternativnom sajmu knjiga u oktobru?

Čolović: Tako je. Lepo je što ste se setili. To će biti VI međunarodni sajam Biblioteke XX vek. Još ne znam tačan datum, ali biće krajem oktobra.
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG