Dostupni linkovi

logo-print
Beležimo ispovest bivšeg radnika subotičke "Fidelinke", čije ime zna naša redakcija a koji je pristao na razgovor pod uslovom da ne otkrivamo njegov identitet. "Fidelinka" je nekada bila moćna fabrika o čijoj propasti je naš radio ove nedelje objavio dokumenta u kojima se otkriva kako su preduzeća, "Fidelinka", "Navip" i "Agrohem", bankrotirala “ispumpavanjem” sredstava preko ofšor kompanija. Na našem sajtu možete pročitati tehnologiju urušavanja privrede u vreme tranzicije, urušavanja uz pomoć moćnih političkih i kriminalnih adresa u vreme kada se pljačkalo bez zadrške i kada se bogatilo preko noći, a retko koga stigla kazna. Ovoga puta nudimo priču iz ugla radnika koji je svojim očima gledao propadanje firme u koji je uložio ceo svoj radni vek, očekujući da to radi i za svoju decu.

RSE: Zašto nećete da vas predstavimo imenom i prezimenom?

Gost: U današnjoj Srbiji može da bude svašta, tako da privatizacija, koja je bila u Fidelinki, može da ima nekog negativnog efekta za mene i za moju porodicu.

Radili ste u jednom od preduzeća iz ovog izveštaja za koja se sumnja da su planski iskorištavana i rasporodavana, ili u nekom drugom koje je doživelo istu ili sličnu sudbinu?

Poznajete nekog ko je zbog finansijskih malverzacija tokom privatizacija u Srbiji, BiH, Crnoj Gori, Kosovu, Makedoniji ili Hrvatskoj izgubio posao i ostao na ulici?


Podelite s nama vaša iskustva, otkrijte ono što drugi ne znaju.

Javite se Radiju Slobodna Evropa, pošaljite nam vaše svedočenje na email adresu slobodnaevropa@rferl.org ili putem ovog linka.
RSE: Iako ste već penzioner?

Gost: Nema to veze.

RSE: Kada ste se zaposlili u toj firmi?

Gost: Zaposlio sam se početkom sedamdesetih godina sa 22 godine. Radio sam 35 godina u toj firmi. Pošto nisam imao dovoljno staža za penziju, morao sam da radim godinu dana u drugoj firmi, odakle sam otišao u penziju.

RSE: Kako je izgledala Fidelinka dok ste vi radili u njoj? Na kojem radnom mestu ste radili?

Gost: "Fidelinka" je bila moćna i ugledna firma. Na teritoriji velike Jugoslavije bila je jedna od vodećih u pekarsko-testeničarskoj industriji. Imala je zaposlenih skoro 600 radnika ili 600 familija. Deca radnika su dobijali stipendiju za školovanje i mogla su da letuju na teret firme. Radnici su imali tri ili četiri odmarališta, u koja su mogli tokom leta da odu preko sindikata, koji je vodio brigu o radnicima koji su bili zaposleni u njoj.

RSE: Kakve su bile plate?

Gost: Plate su bile više nego dobre. Na kraju godine je podvučena crta i uvek je bila 13. plata u visini plate ili plate i pol. Radnici „Fidelinke“ su sa dobrim zaradama odlazili u penziju.

RSE: Kako ste živeli sa tom platom?

Gost: Mogli smo da odemo na odmor jednom godišnje sa familijom. Mogli smo da uzmemo na kredit auto. Dobijali smo kredite od firme za izgradnju stambenih objekata. Toliko je bilo sredstava u Fondu zajedničke potrošnje da ta sredstva ljudi nisu mogli da potroše. Kredit je bio jedan posto godišnje.

RSE: Hoće li vam verovati mlada generacija?

Gost: Ne znam. Onda je bilo lepo i želeo bih da i oni to dožive. I moja deca su istom sosu koji smo mi ostavili njima.

Bivši makedonski ministar ekonomije i kontroverzni biznismen Žanko Čado imao je ključnu ulogu u bankrotu srpskih firmi “Agrohem”, “Fidelinka” i “Navip”, prebacivanjem njihovih sredstava na račune svojih ofšor kompanija, piše “Međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara”, u čiji je izveštaj Radio Slobodna Evropa imao ekskluzivno uvid.

​Autori teksta Đorđe Padejski i Majkl Hadson navode, uz ostalo, da je “Navip”, čiji su samo vinogradi vredeli oko 30 miliona evra, prodat je za manje od 6 miliona evra. novčanim tokovima. Ceo izveštaj pročitajte ovde
RSE: Na kom ste radnom mestu radili?

Gost: Radio sam u sirovinskom sektoru. Sarađivao sam sa poljoprivrednicima, privatnim i društvenim organizacijama. Otkupljivali smo za potrebe „Fidelinke“ celokupan rod ponuđen na ovoj teritoriji. „Fidelinka“ je imala veliku pekaru i četiri mlina, koja smo morali snabdevati skoro sa 100.000 tona pšenice godišnje. Pored toga smo radili skladištenje kukuruza, suncokreta i svih ostalih proizvoda koji su bili skladišteni u tranzitu na teritoriji ŽTP Subotice. Radili smo isporuku za čitavu Jugoslaviju. Bili smo među vodećim firmama. Konkurencija nam je bila „Danubis“ iz Novog Sada ili „PKB Beograd“. Izvozili smo vrlo malo i sve smo plasirali na teritoriji velike Jugoslavije, od Đevđelije do Triglava. Imali smo predstavništva u Zagrebu, Ljubljani, Osijeku, Beogradu, Nišu i Prištini.

RSE: Da li ste rado odlazili na posao?

Gost: Naravno. Odlazio sam sa velikim zadovoljstvom i nadom da ću tako otići i kući u 14. Nije bilo ucenjivanja da moramo da radimo duže. Znalo se dokle se radi. Eventualno, ako su došli gosti u firmu, onda smo ostajali malo duže. Bila je izuzetno prijatna atmosfera u firmi, bez ikakvih tenzija. Odgovornost je postojala i morali smo svom pretpostavljenom svakoga dana da referišemo, ali to je sve proticalo u jednom humanom raspoloženju.

RSE: Da to nije malo ulepšana priča, obzirom da su u pitanju sećanja, sada već vremešnog čoveka u penziji?

Gost: Možda jesu, ali ja to tako osećam.

RSE: Rekli ste da je od „Fidelinke“ živelo 600 porodica. Kako to mislite?

Gost: „Fidelinka“ je izdržavala cele porodice od tri do sedam članova jer su deca zaposlenih, osnovci, srednjoškolci i fakultetlije, dobijali stipendije u tom iznosu, da su mogli sve svoje troškove da pokriju na fakultetima. „Fidelinka“ je te ljude posle i zaposlila. Zato je bila porodična firma. Ne u lošem smislu reči, nego u dobrom. Mlinarev sin je bio mlinar, knjigovođin, možda mlinar, možda ekonomista, ali svi su se zapošljavali u „Fidelinku“ jer je bilo dika raditi za nju.

RSE: Kada je prestalo da bude dika raditi za „Fidelinku“?

Gost: Radnici su počeli kupovati deonice 90-tih. Svi smo od plate otplaćivali te deonice. Ko je hteo, mogao je da kupi i drugi krug dionica. Mnogi nisu, ali dosta njih jeste, da bi imali što više deonica. Kada je došla privatizacija u ovu našu firmu, deonice su isplaćene do poslednjeg dinara. Novi vlasnik je isplatio dionice svim radnicima. Iz kojih sredstava, to ne znam. „Fidelinka“ je imala dosta robe u zalihama, što pšenice, što kukuruza, što brašna ili testenine, a i kapaciteti su nam bili takvi da je verovatno novi vlasnik digao kredit na osnovu toga. Kada je došlo do vraćanja kredita, verovatno to nije servisirano kako treba i ode voz niz brdo.

RSE: Šta to znači?

​ ​“Međunarodni konzorcijum za istraživačko novinarstvo“ je dobio pre dve godine, 2.5 miliona dokumenata sa ofšor destinacija kao što su Britanska devičanska ostrva – koji svedoče o novčanim transferima, osnivačkim dokumentima. Ovi dokumenti se odnose na 130 hiljada osoba iz 170 zemalja iz čitavog sveta. Ukupan obim tih podataka koje je Konzorcijum dobio je praktično 160 puta veći nego što je 'Vikiliks' objavio 2010. Kada je reč o Srbiji, slučaj 'Agrohema' je nešto što me je posebno zapanjilo, sistem i način na koji je ta kompanija za samo nekoliko godina dovedena do propasti", kaže za RSE Đorđe Padejski, koautor teksta.

Intervju sa Padejskim možete uskoro pročitati u celini na sajtu RSE.
Gost: Došlo je do stečaja, radnici su otpušteni. U „Fidelniki“ radi oko pet stečajnih upravnika. Preko stečajnih upravnika se izdaju kapaciteti, kao što su silosi, privatnim ili velikim organizacijama, kao što je „Viktorija“. Izdaju se pod zakup. Radnika radi onoliki broj koliko oni zapošljavaju. Pekara radi.

RSE: Da li ste znali ko je kupio fabriku? Mnogo se priča o tome da kupovina nije bila transparentna, da su u to uključeni biznismeni iz Makedonije.

Gost: Znam i znam da je bilo problematičnih ljudi u toj kupovini, ali ne bih da dajem izjavu o tome.

RSE: Zašto?

Gost: Ne bih, zbog situacije.

RSE: Šta ste vi radnici međusobno pričali kada se to počelo događati?

Gost: Svi su gledali gde mogu da odu i da se spase. Oni koji se nisu snašli, otišli su na berzu. Ko je imao dovoljno staža mogao je do dve godine da bude na berzi, gde je dobijao minimalnu platu, a posle - šut karta.

RSE: Da li ste se vi sretali sa novim vlasnikom?

Gost: Jesam.

RSE: Da li je tačan opis iz jednog izveštaja: „Tokom privatizacije stvorena je atmosfera da ne treba ništa da pitaš i da razgovaraš o tome sa kolegama jer time možeš da ugroziš prodaju firme“?

Gost: Verovatno je to pri kraju bilo tako. Kada je išlo dobro, „Fidelinka“ je preneta u Beograd. Imali smo tamo zakupljen veliki poslovni prostor, za koji su plaćane basnoslovne sume. To je bila odluka vlasnika i tu mi radnici nismo mogli ništa. To se kasnije saznalo.

RSE: Vi ste gledali svojim očima kako vam uništavaju firmu?

Gost: Svakog dana po neko je dobio otkaz, nekoga su zvali da sledeći dan ne dolazi na posao. Roba je išla za Švicarsku, za određenog kupca, ali gde su novci, to znaju finansijski direktori i oni koji su bili blizu.

RSE: Radili ste za firmu u koju ste zvali porodičnom, u kojoj se sve znalo šta se događa i radi. Kako sada odjednom da se ništa ne zna?

Majkl Hadson, urednik u „Međunarodnom konzorcijumu za istraživačko novinarstvo“, inače autor zapažene knjige „Čudovište“ (The Monster) u kojoj između ostalog analizira ulogu Volstrita (The Wallstreet) u svetskom finansijskom sistemu, kaže za RSE da mnogi smatraju da su velike banke i finansijske institucije ključne za funkconisanje ofšor zona: „Novac je možda formalno u vlasništvu kompanija na Kukovim ostrvima u Južnom Pacifiku. Međutim, veoma često ofšor kompanija ima račun u banci u Njujorku, Londonu ili Švajcarskoj. Dakle, biznismeni koji transferišu svoj novac preko ofšor teritorija širom sveta uvek se oslanjaju na neku veliku banku“.

Po njegovim rečima, u tom kontekstu treba posmatrati i ulogu ofšor kompanija u privatizaciji u Srbiji: „Moćni domaći insajderi su preko ofšor firmi, na tuđe ime, kupovali bagatelno domaća preduzeća iz kojih su izvlačili sredstva koja su prebacivali u inostranstvo. Desetine milijardi dolara je opljačkano i izneto iz Srbije, pominje se cifra od 51 milijardu dolara nakon 2000. godine kroz razne ilegalne transakcije“.

Intervju sa Hadsonom možete pročitati ovde.

Gost: Znalo se jer su bili radnički saveti i informacije su bile dostupne svim zaposlenim. Skoro svaki ugovor je bio transparentan, ali posle toga se već ništa nije znalo. Svi su čuvali svoje radno mesto jer, kao što ste i vi sami rekli, nemoj pričati jer nećeš dobro završiti. Zbog toga želim da ostanem anoniman. I danas zbog toga možeš da završiš loše. To što dajem izjavu, nije baš lagodno, a može da bude i dosta štete.

RSE: Vi ste 35 godina radili u toj fabrici i smatrali ste je svojom. Da li umete da objasnite šta se sa „Fidelinkom“ dogodilo? Zašto su je upropastili?

Gost: Ne bih znao da vam kažem tačno. Verovatno iz nekih ličnih interesa jer su pare verovatno izvučene iz firme i nisu vraćene u reprodukciju.

RSE: Stavljene u svoj džep?

Gost: Verovatno jer nisu se vraćale u reprodukciju da se kupuje sirovina. Svake godine je kupovano manje sirovine.

RSE: Kupljena je firma i onda se polako pojela srž? Gasila se firma a pare su išle u privatni džep.

Gost: To ja ne znam.

RSE: Kako ste se osećali kada ste videli da vam propada fabrika?

Gost: Kako možete da se osećate kada vidite u svojoj familiji bolesnog čoveka?! Isto smo se i mi tako osećali, tako da nam je bilo vrlo teško i svakim danom nam je bilo sve teže i teže.

RSE: Znate da vaša firma nije jedina koja je tako završila?

Gost: Na žalost znam. U Subotici su sve firme skoro tako prošle. To je ista šema uništavanja i izvlačenja para u privatne džepove. Verovatno je to neko sa viših instanci odobravao jer je dobro bilo i njima.

RSE: Kada to sve zajedno sada pogledate, vaš radni vek i kada pogledate kako se sve završilo, gde su vaša deca?

Gost: Mislim da sam bio jedna od sretnih radnika koji se zaposlio u „Fidelinki“. Žao mi je da se taj trend nije nastavio jer je trebalo tako da bude - da se proširuje, da sve ide sve bolje i bolje, da se zaposli sve više ljudi, da se širi asortiman i lepeza proizvodnje. U zadnje vreme bile su i skrobare, gde je i zadnji otpad prerađen. U „Fidelinki“ nikada nije bilo metenja napolje, nego unutra.

RSE: Šta je sada sa vašom decom? Gde ona rade?

Gost: Moja deca su završila fakultet i oni rade. Neko u industriji, neko u prosveti ili u državnim organizacijama. U „Fidelinki“ na žalost ne.

RSE: Da li je bio plan da i oni nastave?

Gost: To je bio plan. Takvu struku su završili. Kćerka je završila Tehnološki fakultet u Budimpešti kao učenica generacije i počela je da radi u „Fidelinki“.

RSE: Gde se tačno nalazi „Fidelinka“?

Gost: „Fidelinka“ se nalazi na ulazu u Suboticu, sa južne strane.

RSE: Da li vas nekada navodi put tamo?

Gost: Kako da ne. Uvijek okrećem glavu da vidim šta se tamo dešava. Tu sam ostavio mladost.

RSE: Kako se osećate?

Gost: Tužno.

RSE: Da li se s polja vidi urušavanje firme?

Gost: Za sada ne jer je zadnji direktor, Slobodan Vujačić, kao i svi ostali direktori, uradio maksimum i vodio je firmu kao svoju. Vujačić je umro početkom privatizacije, verovatno kada je video šta se dešava. Njemu je puklo srce. Bilo mu je 58 godina. Bar smo mi radnici to videli tako sa strane.
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG