Dostupni linkovi

logo-print

Odlazak Srđe Popovića, simbola građanske Srbije


Srđa Popović, juni 2012

Srđa Popović, juni 2012

Ugledni advokat i intelektualac, jedna od ikona građanske Srbije, Srđa Popović preminuo je 29. oktobra u Beogradu u 76. godini. Rođen je 1937. u Beogradu, u advokatskoj porodici. Proslavio se još sedamdesetih godina zastupanjem optuženih u političkim procesima, karijeru advokata progonjenih nastavio je do kraja života. Poslednjih godina se angažovao kao branilac porodice ubijenog premijera Zorana Đinđića pokušavajući da pokrene novi sudski proces u kome bi se rasvetlila politička pozadina njegovog ubistva, otkrili nalogodavci zločina.

Branio je sve one koji su bili žrtve progona - od Vojislava Šešelja iz vremena bivše Jugoslavije, progonjenih profesora Mihaila Markovića, Dragoljuba Mićunovića, Nebojšu Popova, filmskog reditelja Dušana Makavejeva, pa do Franje Tuđmana, Dobroslava Parage.

Bio je branilac i ustaškog doglavnika Andrije Artukovića uz poruku upućenu na poznate nacionalističke beogradske adrese "Ja nisam Srbin, ja sam advokat" i uz ciničnu opasku, kad mu se to spočitnulo mnogo godina kasnije iz Koštuničinog okruženja, kako to da nema primedbi što je branio Dobricu Ćosića i da li to znači da neko zaslužuje odbranu a drugi ne. Objašnjavajući ulogu tužioca i odbrane na sudu, braneći profesionalizam od ideoloških natruha, svojevremeno je izjavio: „Branio bih i Dražu Mihailovića, i Rankovića da mu je bilo suđeno, i Stepinca, a možete dodati i bilo koje ime.“

Profesor psihologije i političar Žarko Korać o Popoviću kaže:

“Srđa je od svoje rane mladosti bio na onoj strani koja je najvažnija za Srbiju, najmanje cenjena, najmanje podržavana, opet od nje nam sve zavisi, a to je autentična, iskrena borba za ljudska prava. Još kao mlad čovek, on se tome u potpunosti posvetio. Sećam se kao student Filozofskog fakulteta, moji drugovi i drugarice su hapšeni i uvek se govorilo ’Doći će Srđa, on će da te brani besplatno, to će biti najbolja odbrana koju možeš da imaš’. I meni je za navek ostala ta slika mladog čoveka koji brani ljude za besmislene, u osnovi političke prekršaje, u ondašnjem režimu kada to nije bilo nimalo jednostavno. Ostao je posvećen toj borbi do samog kraja. Kad se vratio u zemlju 2001. godine, nastavio je to da radi. Kad se pogleda spisak ljudi koje je on branio, onda ćete videti da je to istorija političkih procesa u bivšoj Jugoslaviji.“

Među onima koje je branio bio je i Vuk Drašković, vođa uličnih otpora u 90-im.

“Branio me je 9. marta 1991. i 1993. kada smo Dana i ja uhapšeni i preživljavali onu torturu. Hvala mu!”

Poslednjih godina bezuspešno je pokušavao je da pokrene sudski proces koji bi rasvetlio političku pozadinu atentata na premijera Zorana Đinđića i razotkrio nalogodavce.

Za RSE je svojevremeno objasnio:

“Meni je jasno od početka, male su tu bile šanse da se sa tim uspe. Moj osnovni cilj je bio da prikupim sve one dokaze koje ja mogu da deponujem u to tužilaštvo, pa jednoga dana, ako političke prilike budu bolje, možda će to neko uzeti u svoje ruke. U svakom slučaju mislim da je potrebno da bar istorija zabeleži šta se tu stvarno dogodilo.”

Srđa se u poslednjem intervjuu za RSE pre nešto više od godinu dana prisećao:

"Negde krajem 80-tih, početkom 90-tih mislim da smo mi kao nacija zalutali na jednu stranputicu i to sa plebisticarnom pogreškom. Tih godina sam išao od kuće do kancelarije i molio boga da nikoga ne sretnem jer ću se posvađati.“

Bez straha da bude u manjini

Godine 1989. je pokrenuo nezavisni nedeljnik Vreme u kome je zaposlio najbolje novinare među onima koji nisu pristali na Miloševićevo “patriotsko novinarstvo”. Među njima je bio Dimitrije Boarov koji je tada upoznao Srđu Popovića, intelektualca koji je u javnost unosio vrednosti starog, građanskog Beograda:

“I već pri prvom susretu shvatio sam da je to čovek koji se ne plaši da bude u manjini i koji je dobro razumeo šta nas sve čeka sa ondašnjom Miloševićevom pretencioznom nacionalističkom politikom. I dobro je razumeo da ta nacionalna politika koja ima potku u srpskom tradicionalizmu obično vodi u žestoke sukobe, pa sve do zločina.”

Nije se ustručavao da kaže i ono što bi i dan danas u većinskoj Srbiji bilo anatemisano, a kamoli u onoj ratnoj. Dok je rat u Bosni uveliko trajao, 93. godine, napisao je da je, pre svega za Srbe, preko potrebno da Miloševićeva Srbija bude vojno poražena: “Za Srbe je dobro da njen istorijski slobodni pad bude prekinut, da se odrekne iluzija, da doživi svoju katarzu, da fokusira svoju svest na ono što jeste i što može. Takav ‘poraz’ bio bi možda najkonstruktivnije istorijsko iskustvo srpskog naroda”.

Ove reči odjeknule su tada u Beogradu kao bomba, krenule su salve napada, Srđa Popović iz Amerike traži bombardovanje Srbije. Dimitrije Boarov:

“Imao je taj format i ljudski i intelektualni da bude često vrlo sam, da ide protiv struje i protiv mejn strima srpske politike i Beograda.”

U Sarajevu pod opsadom takve poruke su budile nadu. Sarajevski režiser Ademir Kenović:

“On je meni bio kao kisik koji mi je davao snagu da vjerujem u ljude, da vjerujem da postoji nešto logično u toj nelogičnosti totalnoj. I mislim da kad u Srbiji prevagne misao koju je imao Srđa Popović, da će ljudi biti mnogo sretniji i da će istorija krenuti nekim normalnim putem.“

Bio je i ostao među sve malobrojnijim stalnim sagovornicima radio emisije i sajta Peščanik. Vezivalo ga je za autorke Peščanika, dve Cece, pozicija žestokog kritičara i prethodne i sadašnje vlasti. Njegov kredo je bio: "Živim u jednom društvu i želim da komuniciram sa njim.“

Pripadao je onom krugu intelektualaca kojima politički pragmatizam nije bio svojstven. Nije nudio odgovore na sva pitanje. Pa ni na ono koje se valja Srbijom već dugo godina:

“Tog Petog oktobra, ja sam shvatio da je Milošević izgubio ali ni tad mi nije bilo jasno a šta je to pobedilo.”

  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG