Dostupni linkovi

logo-print

Ignazio Angeloni: Pravila evrozone su kršile gotovo sve članice


Ignazio Angeloni

Ignazio Angeloni

Globalizacija da bi opstala mora postati društveno prihvatljiva, jer je rasprostranjeno mišljenje da su procesi u poslednih 10-15 godina izazvali veću nesigurnost, nestabilnost i nejednakost među ljudima a oni to ne žele, kazao je za Radio Slobodna Evropa Injacio Anđeloni (Ignazio Angeloni), specijalni savetnik u Evropskoj centralnoj banci, raniji predstavnik Italije u Svetskoj banci, G20 i Evropskoj banci za obnovu i razvoj.

U razgovoru tokom nedavne međunarodne konferencije o bezbednosti u Bratislavi, Anđeloni je istakao da je uzrok sadašnjih nevolja u evrozoni nedostatak neophodne regulative od samog uvođenja jedinstvene valute, kao i da su pravila kršile gotovo sve članice, uključujući i Francusku i Nemačku. On smatra da će mere koje se preduzimaju, ipak, omogućiti izlazak iz krize.

RSE: Kako ocenjujete trenutnu ekonomsku situaciju u evrozoni. Po mnogim procenama, uprkos velikoj međunarodnoj pomoći, pre svega Grčkoj, to nije dovoljno za stabilizaciju prilika u ovoj kao i u još nekim zemljama. Stoga pesimisti smatraju da će Grčka morati da napusti evrozonu u cilju spasavanja sopstvene ekonomije, a što bi bilo dobro i za ostale članice.

Anđeloni: Evropska unija, a pre svega evrozona, trpi već više od 10 godina, otkako je uveden evro, zbog nedostatka neophodnih pravila upravljanja. Dakle, uspostavili smo monetarnu uniju, već je postojalo jedinstveno tržište, što je omogućavalo napredak u integracijama, ali nisu postojale nužne fiskalne, finansijske i mere upravljanja koje bi poduprle jedinstvenu valutu. To je u velikoj meri doprinelo sadašnjim teškoćama na starom kontinentu, uz, naravno, uticaj spoljnih faktora, pre svega krize na američkom tržištu nekretnina. Članice EU, a pre svega evrozone, zbog toga su 2009. godine započele razgovore o novim pravilima koje treba uvesti, pre svega u fiskalnoj oblasti, u cilju jačanja konkurentnosti. Naravno, to je bolan i postupan proces.

RSE: Možda je prekasno za uvođenje fiskalne unije imajući u vidu razmere krize u Grčkoj. Takođe, članice EU različito tumače šta bi ona podrazumevala.

Anđeloni: Ne bih rekao da je kasno. Istorijski procesi se često odvijaju skokovito, kao reakcija na krize ali i anticipacija budućih kriza. To nije kontinuiran i proces bez trzavica. Ako se osvrnemo na početke stvaranja Evropske unije 1950-ih godina, videćemo da je reč o postepenom procesu u cilju stvaranja snažnijih zajedničkih institucija. To je delimično bila reakcija na krize – institucionalne, ekonomske i finansijske. Ta nova rešenja su vremenom omogućavala napredak EU. Stoga smatram da i sadašnju situaciju, koju nazivam krizom rasta, treba iskoristiti i kao šansu za, zapravo, jačanje Unije.

RSE: Konkretno govoreći, da li je evrozona izbegla najgore, mislim na njen raspad. Da li Grčka treba da ostane ili da je napusti, odnosno da bude izbačena jer nije poštovala pravila koja su ugrađena u temelje Evropske monetarne unije. Doduše, i mnoge druge zemlje su kršile pomenuta pravila, između ostalog, o držanju budžetskog deficita ispod tri procenta bruto društvenog proizvoda. Čak ni države poput Francuske i Nemačke nisu poštovale ovo pravilo u potpunosti.

Uzroci današnjih problema sežu u 2003. i 2004. godinu, kada su velike zemlje poput Francuske i Nemačke odlučile da prekrše načela Pakta o stabilnosti i rastu.

Anđeloni: Dotakli ste pravo pitanje. Smatram da uzroci današnjih problema sežu mnogo ranije, tačnije tokom 2003. i 2004. godine, kada su velike zemlje poput Francuske i Nemačke odlučile da prekrše načela Pakta o stabilnosti i rastu. To je bilo najizraženije krajem 2003. kada je Italija predsedavala Evropskom unijom. Dakle, Francuska i Nemačka nisu dozvolile da Pakt o stabilnosti i rastu profunkcioniše kako je trebalo, i to je jedan od prvobitnih uzroka sadašnjih teškoća. U međuvremenu, preduzeli smo važne korake i smatram da smo na dobrom putu ka izgradnji nužnog institucionanog okvira u EU, a pre svega u evrozoni. Ranije nismo u dovoljnoj meri uvažavali njenu specifičnost, tačnije da jedinstvena valuta iziskuje pravila koja sve članice moraju da poštuju, ne samo u fiskalnoj politici, već i konkurentnosti privrede, eksternog balansa. Moraju se uvažavati i specifičnosti svake zemlje, što ranije bio slučaj. Smatralo se da će jedinstvena valuta, sama po sebi, podesiti novi mehanizam funkcionisanja i da će to biti dovoljno za stvaranje jedinstvene evrozone.

RSE: I prelazni italijanski premijer Monti je kritikovao Francusku i Nemačku da su svojevremno kršili budžetsku disciplinu. Njegova vlada je preduzela odlučne mere za izlazak iz krize, koja, međutim, i dalje potresa ovu zemlju. Sveukupno, da li su Italija, Španija, Portugalija i Grčka, kao četiri najugroženije zemlje u evrozoni, i dalje u opasnoj zoni, ili su izbegle najgore.

Anđeloni: Ne bih komentarisao stanje ni u jednoj zemlji pojedinačno. Želim samo da kažem da su izvesni pomaci u poslednje vreme u evrozoni, kao rezultat, kako zajedničkih tako i mera preduzetih u članicama ponaosob. Posebna pažnja mora da se posveti ekonomskom rastu u Evropi, jer će bez toga biti teže rešavati problem javnog duga ili fiskalnog deficita. Istorija nas uči da je podsticanje rasta najefikasniji, ako ne i jedini način za izlazak iz ekonomske krize.

Više prekogranične finansijske regulacije

RSE: U nekoliko navrata pominjete rast. Da li to znači da su rigorozne mere štednje, na kojima naročito potencira Nemačka u slučaju Grčke, pogrešne i da treba podsticati tražnju, odnosno rast, što, između ostalih, predlaže Džozef Štiglic.

Anđeloni: Ne verujem da je u većini situacija moguće odabrati samo jednu ili drugu meru, odnosno ili rast ili stroge mere štednje. Ako se pod merama štednje podrazumeva postavljanje fiskalnog sistema na održive osnove, onda one nisu rigorozne. Reč je zdravorazumskom pristupu što omogućava održavanje poverenja u finansijsko tržište. To je osnovni, ali ne i dovoljni uslov. Potrebne su i mere koje će uravnotežiti ponudu i potražnju u cilju podsticanja rasta. Postoje različiti mehanizmi da se očuva finansijska disciplina. Neki su povoljniji dok su drugi pogubniji po ekonomski rast. To znači da vlade na nacionalnom nivou moraju donositi teške političke odluke.

RSE: Da ponovim pitanje, da li su EU i evrozona definitivno na putu oporavka, ili im preti opasnost da u dogledno vreme zaostanu u odnosu na SAD, a pre svega prema ekonomijama u usponu u Aziji.

Injacio Anđeloni u razgovoru sa Draganom Štavljaninom

Injacio Anđeloni u razgovoru sa Draganom Štavljaninom

Anđeloni: Teško je predvideti, ali je evidentno da je od polovine prošlog veka bilo ekonomskih uspona i padova. Evropa je nakon Drugog svetskog rata imala fantastičnu stopu privrednog rasta. Tokom 1970-ih, SAD su se suočile sa velikim problemom produktivnosti, dok su evropske ekonomije odlično funkcionisale. Onda je usledio naftni šok, kao i još nekoliko negativnih faktora, nakon čega se situacija promenila u korist SAD, čija je privreda brže rasla od evropske u 1980-im i 1990-im. Potom je uoči uvođenja jedinstvene valute, situacija bila relativno povoljna po Evropu. Mislim da smo sada na dobrom putu da izbalansiramo ponudu i tražnju i podstaknemo ekonomski rast.

RSE: Govorili ste o nedostatku odgovarajuće regulative u evrozoni kao jednom od uzroka krize. Mnogi smatraju da je upravo nepostojanje te regulative na globalnom nivou glavni vinovnik velikih turbulencija i haosa iz 2008. godine, jer je globalni finansijski kapital bio bez ikakve kontrole. Banke su od klasične funkcije kreditora, počele da se bave i investicijama. Stoga se čak govorilo o „divljem, pohlepnomn kapitalizmu“. Nobelovac Tobin je još 1970-ih predlagao uvođenje poreza na globalne finansijske transakcije. Sada smo svedoci velikih intervencija države. Da li to može postati trajnije stanje, mislim na jačanje državnog intervencionizam u ekonomiju.

Anđeloni: Kada je reč o Evropi potrebno je više konzistentne prekogranične finansijske regulacije banaka i ostalih institucija, kao i razmene informacija. Što se tiče globalnog plana, po izbijanju krize započela je veoma korisna rasprava o tome kakva nam je regulacija potrebna. Većina ljudi smatra da nije prihvatljivo potpuno neregulisano finansijsko tržište, tako da se klatno pomera u korist veće regulacije. Ta debata još traje. U svakom slučaju, važno je da se sačuva sistem slobodne trgovine i razumna sloboda globalnog kretanja kapitala. Šta pojam „razumno“ u ovom slučaju podrazumeva, to je predmet debate na različitim nivoima, uključujući i među članicama G20.

RSE: Konkretno da li treba uvesti porez na međunarodne finansijske transakcije, kao i da li bi trebalo ograničiti poslovanje takozvanih „finansijskih rajeva“, odnosno ofšor zona, čije funkcionisanje se ponekad može izjednačiti sa pranjem novca.

Anđeloni: Kada je reč o „finansijskim rajevima“, definitivno je potrebna veća transparentnost, kontrola njihovih transakcija, kao i razmena informacija između nadležnih institucija na globalnon nivou. Što se tiče uvođenja poreza na međunarodne finansijske transakcije, to je definitivno moguće. Evropa se zalaže da se razmotri i ta mogućnost. Naravno, teško je praktično primeniti taj mehanizam. Potrebno je da ga svi prihvate, inače ne bi imao mnogo smisla, zato što je kapital veoma mobilan. Ako analiziramo u kojoj bi meri to doprinelo stabilizovanju finansijskog tržišta, dosadašnje stručne i akademske studije ne govore pozitivno u prilog uvođenja tog mehanizma. Naime, postavlja se pitanje koliko bi to doprinelo povećanju fiskalnih prihoda, jer bi se u slučaju naplate ovog, globalnog poreza, smanjio promet. Međutim, to je zanimljiva ideja, koja nikada nije oprobana, teška je za primenu i videćemo u kom pravcu će se debata kretati.

RSE: Mnogi smatraju da ovo nije tipična, ciklična kriza kapitalističkog modela ekonomije, već najteža od Velike depresije. Kada se govori o jačanju regulacije, ne misli se samo na usko tehnički aspekt, već i u cilju neke vrste redistribucije kako bi se ublažile posledice sve većeg jaza u prihodima čak i među najbogatijim državama, koji je evidentan otkako je zaživeo neoliberalni koncept ekonomije pre 30-tak godina, odnosno procesi globalizacije.

Anđeloni: Smatram da bi globalizacija opstala, onda mora da uživa društvenu i demokratsku podršku. Veoma je rasprostranjeno mišljenje i u Evropi i širom sveta da su procesi globalizacije u poslednih 10-15 godina izazvali veću nesigurnost, nestabilnost i nejednakost među ljudima a oni to ne žele. Stoga je zadatak političara na nacionalnom i međunarodnom nivou da iznađu takve mehanizme koji će omogućiti da globalizacija postane društveno prihvatljiva. U suprotnom neće opstati.
  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu “informacione mećave“ – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“ i „’Balkanizacija’ Interneta i smrt novinara“.

XS
SM
MD
LG