Dostupni linkovi

logo-print

Humor u Srbiji: Između trivijalnosti i subverzije


Jedna od kariktatura Predraga Koraksića Coraxa, "Ekvilibristika"

Jedna od kariktatura Predraga Koraksića Coraxa, "Ekvilibristika"

Opšte je mesto da su pripovetke Radoja Domanovića žive danas, jednako kao i pre više od jednog stoleća, kada je napisao neke od svojih najznačajnijih satiričnih priča. No, osim još uvek aktuelnih dela iz ranijih epoha, današnji autori u Srbiji takođe traže načine da humorom i satirom demaskiraju svakodnevicu. Nekada je taj humor ubojit, a nekada samo površan i subverzivno impotentan.

“Idealisti su se snašli materijalno, materijalisti idealno.” Ovako je pre gotovo četiri decenije stvarnost opisao Vladimir Bulatović Vib, jedan od najznačajnijih savremenih aforističara u bivšoj Jugoslaviji. Tešklo da se ovoj efektnoj crtici i danas, 2014, ima išta prigovoriti. Naprotiv, ona je u vremenu medijskog spektakla i rijaliti emisija dovedena do paroksizma.

Turoban i smrtno dosadan televizijski program u Srbiji odnedavno je prodrmala emisija “24 minuta”. Autori, čiju okosnicu čine voditelj Zoran Kesić i redakcija satiričnog portala Njuz.net, jednom sedmično tokom manje od pola sata donose pregled aktuelnih političkih i društvenih događaja, ali iz drugačijeg, lucidno iščašenog ugla.

Pod njihovom kritičkom oštricom našli su se vladajući i opozicioni političari, bahate estradne ličnosti, neefikasne državne institucije i ekstremisti, poput desničarskog pokreta “1389”, koji je svojevremeno u Beogradu nakratko otvorio takozvanu “nacionalističku teretanu”:



Prve reakcije publike na emisiju su bile izuzetno pozitivne, kaže Marko Dražić, član redakcije Njuz.neta i jedan od autora “24 minuta”.

“Zanimljivo je da su ljudi nakon prve emisije bili toliko šokirani tematikom i kritikom vlasti da je na društvenim mrežama skoro 50 posto komentara bilo o tome da li će da zabrane emisiju i hoće li uopšte biti emitovanja neke sledeće emisije. Mi mislimo da je ovo što radimo potpuno normalno i da nije potrebna neka velika hrabrost. Ali, očigledno da ljudi kad posmatraju državu u kojoj živimo smatraju da hrabrost jeste potrebna”, objašnjava Dražić.

Već skoro čitavu deceniju strip crtač Marko Somborac pet puta sedmično u dnevnim novinama daje svoje duhovite komentare na politički život u Srbiji. Svaki od likova koji se našao u vinjetama Somborčevog stripa prikazan je sa karakteristikom po kojoj je najprepoznatljiviji u javnosti.

Tako je Aleksandar Vučić obučen poput Eliota Nesa, Tadićev nezaobilazni rekvizit je ogledalo, dok Tomislav Nikolić nosi kravatu u bojama ruske zastave, a iz džepa mu viri njegova nadaleko čuvena diploma.

Inspiraciju za svoj rad Somborac kaže da nalazi u brljotinama junaka naše svakodnevice.

“Generalno su to kontroverze, nelogičnosti, gluposti, ludosti i sve što nam svakodnevno priređuju – to je inspirativno za obrađivanje na humoristički način”, ističe Somborac.

Ne izostaju, dodaje, ni reakcije političara.

“Najveće reakcije ne dolaze od lidera, naravno i oni se bune, ali ipak gledaju da budu demokratski i toleratni. Bune se ovi ispod, šefovi kabineta, savetnici i slično. Te reakcije su uvek iste, verujem, i od Nušića. Koštunica se žalio što nema nekad neke dobre vesti; Tadić je pitao zašto nekad ne gledam više strateški; Tomi se nije svidelo; Vučiću se sviđalo dok je bio u opoziciji, a sad mu se više ne sviđa.”

Političari su bili katalizator inspiracije za ovdašnje komičare još od polovine osamdesetih, kada je Indeksovo radio pozorište na “Beogradu 202” po prvi put od smrti Josipa Broza Tita u javnosti emitovalo imitaciju pokojnog Maršala. Ubrzo su nastupile devedesete i režim Slobodana Miloševića koji je, uprkos svojoj brutalnosti ili baš zbog nje, bio izvorište humora i satire za umetnike koji su bili spremni da se odvaže na to.

Neki su, poput Predraga Koraksića Koraksa, istorijski trenutak dokumentovali satiričnim karikaturama; drugi, pak, kroz uspešnu imitaciju, kao što je to radio glumac i bivši član Indeksovog pozorišta, Dragoljub Ljubičić Mićko. Tokom višedecenijske karijere, Ljubičić je svojim duhovitim interpretacijama ovekovečio sve važnije političke ličnosti:



Nije, međutim, sve što nastoji da bude duhovito ujedno i subverzivno. Primeri poput emisije “24 minuta” ili serije “Državni posao” više su izuzeci nego pravilo. Humor kojem smo izloženi u javnom prostoru uglavnom je okoštao, prizeman, neretko vulgaran.

Serija „Kursadžije“ jedan je, nažalost ne i jedini, primer toga:



Teoretičarka medija Ivana Kronja, koja godinama prati kulturu javne scene, jedan od glavnih uzroka za ovakvo stanje vidi u novom konzervativizmu koji se javlja u srpskom društvu.

„U tom smislu je i humor koji se pojavljuje zastupljen na dosta konzervativnim stereotipima koji uigravaju uloge klasnog društva: šta je primitivno, a šta uzvišeno; šta je nisko i visoko. U njemu ima dosta šovinizma i očaja, čak i više nego kreativnosti i životne radosti. Ali ono što je svežije u humoru jeste verovatno književnost, pozorišna umetnost, elementi filma. Na žalost te prave umetničke vrednosti su manje prisutne na široj javnoj i medijskoj sceni“, smatra Kronja.

Aforističar Aleksandar Baljak svojevremeno je napisao da je najbolja satira nastala u ružnim vremenima, a da za savremenu dolaze bolji dani.

“Bolji dani” su, čini se, već stigli. Još samo da to shvate satiričari.
  • 16x9 Image

    Dušan Komarčević

    Rođen 1986. u Beogradu, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu na Katedri za skandinavske jezike i književnosti. Dopisnik beogradskog biroa RSE postao 2012. godine.

XS
SM
MD
LG