Dostupni linkovi

logo-print

Hiršfeld: Neodlazak vlasti Srbije u Sarajevo politička instrumentalizacija


Gerhard Hiršfeld

Gerhard Hiršfeld

Odluka vlasti u Srbiji da ne ide na obeležavanje stote godišnjice Prvog svetskog rata je tipičan primer instrumentalizacije istorije za političke potrebe, kaže za RSE Gerhard Hiršfeld (Hirschfeld), profesor istorije na Univerzitetu u Štutgartu, jedan od vodećih stručnjaka za oba svetska rata. Autor je, između ostalog, knjiga “Nemačka u Prvom svetskom ratu” i “Politika genocida”.

“Za mene kao istoričara takvi stavovi nisu previše logični. To će proći i ljudi se neće dugo sećati takvih postupaka. Takvi stavovi iritiraju pripadnike druge opcije ili nacije i tipični su za političku zloupotrebu istorije”.

U igri bio i rat Britanije i Rusije
RSE: Koji su ključni uzroci rata i ko je najodgovorniji za njegovo izbijanje?

Hiršfeld: Ubistvo austrougarskoj prestolonaslednika nije bio odlučujući faktor za otpočinjanje rata. Treba razlikovati dve grupe uzroka. U prvoj su dugoročni, mislim pre svega na nadmetanje za kolonije. Nemačka je kao relativno nova sila težila njihovoj preraspodeli. Ulogu je igrala i trka u naoružanju između Britanije i Nemačke, pre svega pomorska, zatim stvaranje dva antagonistička bloka velikih sila.

Ove uzroke treba razlikovati od kratkoročnih, odnosno pogrešnih poteza velikih sila kao posledica fatalnih loših procena tokom julske krize u 1914-oj, mislim pre svega na Nemačku i Austro-Ugarsku. S jedne strane, u igri je bio strah od gubitka prestiža, a s druge, rigidna privrženost veoma komplikovanom sistemu političkih i vojnih savezništava evropskih država.
RSE: Da nije bilo tih pogrešnih poteza u julu 2014, da li bi dugoročni uzroci ipak pre ili kasnije doveli do rata?

Hiršfeld: To je teško proceniti. To je čuveno pitanje „šta bi bilo kad bi bilo“. Zanimljivo je, na primer, da se u pojedinim krugovima u Londonu pre Prvog svetskog rata pominjala mogućnost oružanog sukoba Britanije i Rusije zbog njihovog imperijalističkog nadmetanja u Aziji. Naime, Britanija je težila da širi svoj uticaj ka severu Azije, a Rusija ka jugu, pa je, prema tim procenama, to moglo da vodi njihovom sukobu 1916-17. godine.
U pojedinim krugovima u Londonu pre Prvog svetskog rata pominjala su mogućnost oružanog sukoba Britanije i Rusije zbog njihovog nadmetanja u Aziji.



S druge strane, u Nemačkoj se procenjivalo da će joj Rusija predstavljati ozbiljnu pretnju zbog rasta broja stanovnika, zatim modernizacije armije. U Berlinu se, takođe, predviđalo da bi do sukoba sa Rusijom moglo da dođe 1916-17. godine. Stoga su u pojedinim nemačkim krugovima smatrali da je neophodno krenuti u rat protiv Rusije ranije, pre nego što ojača.
RSE: Koja sila je najodgovornija za poteze povučene u julu 1914?

Hiršfeld: Sve je počelo sa ultimatumom Austro-Ugarske Srbiji. Naravno, pojedini krugovi u Beču oduvek su želeli rat sa Srbijom, naročito nakon propuštene poslednje prilike tokom dva balkanska rata 1912. i 1913. godine. Deo političke i vojne elite je smatrao da treba rešiti „srpsko pitanje jednom zauvek“. Uzgred budi rečeno, ubijeni prestolonaslednik Franc Ferdinand je bio protiv takvog pristupa. Zbog toga je njegova sudbina još tragičnija.
Pojedini krugovi u Beču oduvek su želeli da reše „srpsko pitanje jednom zauvek“. Franc Ferdinand je bio protiv takvog pristupa. Zbog toga je njegova sudbina još tragičnija.



Nakon ultimatuma, Berlin je dao bezrezervnu podršku austrougarskim vlastima da učine šta god žele. To je takozvani „blank checque“. Međutim, nemačke vlasti nisu bile baš odlučne. Na primer, nemački kajzer Vilhem Drugi je početkom jula napisao na telegramu „moramo da rešimo srpsko pitanje zauvek“. Međutim, dve sedmice kasnije kada je srpska vlada odgovorila prilično pomirljivo na ultimatum Beča, nemački car je napisao na ivici telegrama da je „sada svaki razlog za rat zastareo“.

To je značilo da Nemačka više nema razloga da ide u sveopšti rat zbog srpskog pitanja. U Berlinu su više očekivali tradicionalne oružane sukobe nalik onima u 19 veku. Umesto toga, Nemačka se suočila sa novim, do tada nezamislivim tipom ratovanja.Smatram da su na isti način razmišljale i ostale velike sile. Niko nije očekivao masovni rat i uništenja, kao u bitkama kod Verdena, na Somi, u Rusiji i drugde.

Koliko su velike sile bile zatečene razmerama rata pokazuje i podatak da su sve strane tokom rata mobilisale oko 60 miliona vojnika, što je daleko premašivalo i najsmelije procene uoči rata.

Šlifenov plan iz 1905. je predviđao mobilizaciju najviše dva miliona nemačkih vojnika u slučaju sukoba, da bi Nemačka tokom Prvog svetskog rata regrutovala 13 miliona vojnika. Dakle, rat koji je planiran je bio potpuno drugačiji od onoga koji se desio.
Kajzer Vilhem Drugi je početkom jula kazao da „moramo da rešimo srpsko pitanje zauvek“. Međutim, dve sedmice kasnije nakon odgovora Srbije je istakao da je „sada svaki razlog za rat zastareo“.

RSE: U debati o odgovornosti za izbijanje Prvog svetskog rata, pominje se i uloga Srbije, pre svega organizacije “Crna ruka”, pa čak i Vlade Srbije zato što je, kako se tvrdi, u najmanju ruku znala za zaveru a nije je sprečila.

Hiršfeld: Još nismo imali priliku da vidimo sve srpske izvore. Možda ima još dokumenata u koja istoričari nisu imali uvid. Srbija je relativno nova zemlja u kontekstu tadašnjeg evropskog nacionalizma. Ona je nastojala da gradi i jača državu sa ciljem da postane vodeća na Balkanu. To je bilo u suprotnosti sa nastojanjima Beča da kontroliše veoma komplikovanu, Habzburšku monarhiju.

Njihov sukob je bio na dnevnom redu i na vidiku. U to nema sumnje. Međutim, ne znamo u kojoj meri je srpska vlada bila obaveštena o pripremama atentata na Franca Ferdinanda, odnosno koliko je premijer Nikola Pašić znao za aktivnosti Dragutina Dimitrijevića Apisa, vođe tajne organizacije “Crna ruka”. Možda kolege srpski istoričari imaju uvid u dodatne izvore.

Prema raspoloživim podacima, Vlada Srbije je bila iznenađena atentatom. S druge strane, srpska javnost je pozdravila Ferdinandovo ubistvo. Zvanični Beograd je odmereno reagovao na ultimatum iz Beča. Međutim, ne treba zaboraviti na savezništvo Srbije sa Rusijom. Beograd je znao da ne može da ostvari svoje ambicije bez podrške Sankt Petersburga.

Istovremeno, i Rusija se pribojavala jačanja Nemačke i zato je reagovala sa, rekao bih, kontrolisanom agresijom, odnosno mobilizacijom vojske, što je u to vreme značilo uvod u rat, odnosno prethodilo je njegovoj objavi. Kada se mobilišu vojske, onda je teško zaustaviti ratnu mašineriju. Isto je uradio i Berlin.

Načelnik generalštaba nemačke armije Moltke otišao je kod kajzera i zatražio da se armija odmah mobiliše jer će, u suprotnom, izgubiti prednost da prva napadne. Car mu je odgovorio da nema potreba već da treba sačekati da se armije drugih zemalja pokrenu, pa će onda Nemačka razmotriti dalje poteze. Međutim, Moltke je insistirao da se mobilizacija mora odmah sprovesti, jer je nemačka ratna mašinerija napravljena polazeći od pretpostavke da će se prva mobilisati. Dakle, u to vreme postojala je i trka među velikim silama u mobilizaciji.

Svemu treba dodati i odgovornost Francuske kada je njen predsednik Poenkare tokom posete Sankt Petersburgu (krajem jula 1914) govorio o saveništvu sa Rusijom sa kojom će zajedno ići u rat. Sve to je podizalo tenzije u Evropi čemu su doprinosili gotovo svi političari, osim britanskog lorda Greja (šef diplomatije Edvard Grej) koji je nastojao da smiri strasti.
Rusija se pribojavala jačanja Nemačke i zato je reagovala sa kontrolisanom agresijom, odnosno mobilizacijom vojske, što je u to vreme značilo uvod u rat.
RSE: Sada ima pokušaja da se relativizuje odgovornost Nemačke.

Hiršfeld: Odgovornost Nemačke za Drugi svetski rat je van svake sumnje. Međutim, kada je reč o Prvom svetskom ratu situacija je mnogo komplikovanija. No, pojedini istoričari poput Maksa Hestingsa smatraju da zbog toga što je Nemačka izazvala Drugi svetski rat, ona je istovremeno kriva i za Prvi. Nedavno sam raspravljao u Italiji sa njom o toj tezi.

S druge strane, ne slažem se ni sa pozicijom Kristofera Klarka koji relativizuje odgovornost Nemačke. Istorijski procesi su veoma složeni i ne mogu se uprošćeno objašnjavati. Taj crno-beli pristup je moguć samo u slučaju Drugog svetskog rata, jer je neupitno da ga je Hitler izazvao. U istoriji umesto crno-bele te boje su uglavnom sive.

Zapadni saveznici mogli da kazne Hitlera 1935.
RSE: Prema nekim mišljenjima, pojedini nemački krugovi konstruišu tezu da nije bilo Prvog, onda ne bi bilo ni Drugog svetskog rata. Stoga ako se umanji odgovornost Nemačke za Prvi svetski rat, onda će iz današnje perspektive njena uloga u oba svetska rata izgledati drugačije.

Hiršfeld: Taj argument je validan samo ako gledamo na istoriju kao linearni proces. Naravno, postoje određene veze između 1914. i 1939. Međutim, ljudi mogu da različito reaguju na političke odluke. U međuratnom periodu postojalo je demokratsko društvo, odnosno alternative. U Nemačkoj je po završetku Prvog svetskog rata ukinuta monahrija i stvorena republika. Postojala je velika šansa da eksperiment sa vajmarskom demokratijom zaživi.

Njen pad i uspon desnice sa Hitlerom na čelu ne treba objašnjavati kao neizbežnu posledicu ishoda Prvog svetskog rata. Istorija je mnogo složenija i ne može se objašnjavati samo kao linerani proces. Sigurno da 1919. nije bilo sudbinski određeno šta će se desiti 1939. U istoriji uvek postoje opcije.

Na primer, zapadni saveznici su mogli da krenu u rat protiv Hitlera već 1935. godine zbog kršenja Versajskog ugovora ili anšlusa Austrije 1938. Niko zbog takve akcije ne bi kritikovao Francusku i Britaniju jer bi ona bila utemeljena na međunarodnom pravu. Međutim, one su nastojale da odobrovolje Hitlera. Stoga snose deo odgovornosti za kasniji razvoj događaja.
Zapad je mogao da krene u rat protiv Hitlera već 1935. godine zbog kršenja Versajskog ugovora. Međutim, on je nastojao da odobrovolje Hitlera. Stoga snosi deo odgovornosti za kasnije događaje.

RSE: Da se vratimo na Sarajevski atentat. Kako vidite ulogu Gavrila Principa. Za mnoge Srbe je patriota i heroj, dok ga neki smatraju čak teroristom, a „Mladu Bosnu“ pretečom Al-Kaide?

Hiršfeld: Gavrilo Princip je bio ubica ali ne i terorista. Terorizam je uperen protiv nevinih posmatrača. Međutim, atentat na Franca Ferdinanda je bio napad na simbol austrougarske države.

Bilo je mnogo takvih napada na evropske monarhe i političke lidere tokom dve decenije uoči Prvog svetskog rata. Atentatori, uključujući i pripadnike “Mlade Bosne”, težili su da promene istoriju, bez obzira koliko su njihove metode bile upitne.

Istovremeno, naivne su predstave o Gavrilu Principu kao heroju i patrioti. To nije ozbiljno i prihvatljivo viđenje istorije.

U svakom slučaju, kao što sam rekao na početku intervjua, Sarajevski atentat nije bio odlučujući faktor za izbijanje rata. Ne može se govoriti o automatizmu.

Nema istorijskih paralela - jedino je ljudska priroda ista
RSE: Centralna ceremonija povodom stote godišnjice Prvog svetskog rata biće u Sarajevu. Međutim, predsednik Srbije Tomislav Nikolić i ostali srpski zvaničnici odbili su poziv jer, kako ističu ne mogu da idu „tamo gde će neko da optuži njihov narod“ zato što na nedavno obnovljenoj Većnici u Sarajevu, oštećenoj tokom rata, piše da su je zapalili “srpski zločinci “.

Hiršfeld: Takva odluka vlasti u Srbiji je tipičan primer instrumentalizacije istorije za političke potrebe. Za mene kao istoričara takvi stavovi nisu previše logični. To će proći i ljudi se neće dugo sećati takvih postupaka. Takvi stavovi iritiraju pripadnike druge opcije ili nacije i tipični su za političku zloupotrebu istorije.
Gavrilo Princip je bio ubica ali ne i terorista. Terorizam je uperen protiv nevinih posmatrača. Međutim, atentat na Franca Ferdinanda je bio napad na simbol austrougarske države.

RSE: Kakve istorijske pouke mogu da se izvuku za sadašnju situaciju u svetu, pre svega za krizu u Ukrajini? Šta nam jul 1914. govori o junu 2014?

Hiršfeld: Ne vidim nikakvu paralelu, odnosno sličnost između ove dve situacije. Istorija se ne ponavlja sama od sebe. Ona zavisi od određenih okolnosti i faktora. Dakle, nema paralela između 1914. i 2014. godine.

Jedina sličnost jeste kontinuitet ljudske prirode. Ona se ne menja. Ljudi imaju ista osećanja, ambicije, težnju da steknu moć. Međutim, istorijski kontekst u kome se te ljudske aspiracije ostvaruju se dramatično menja. Na primer, 1914. nije postojao NATO, OEBS, EU, zatim razne međunarodne organizacije koje raspolažu mehanizmima za kontrolu krize.
  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu “informacione mećave“ – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“ i „’Balkanizacija’ Interneta i smrt novinara“.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG