Dostupni linkovi

logo-print

Knjiga o Marini Abramović: Heroina u službi umetnosti


Sa promocije knjige u Beogradu, 20. jun 2013.

Sa promocije knjige u Beogradu, 20. jun 2013.

Život i rad svetski poznate umetnice Marine Abramović inspirisali su pisca i novinara Džejmsa Vestkota da napiše biografiju ove performerke rođene u Beogradu. Tri godine nakon prvog izdanja na engleskom, knjiga “Kad Marina Abramović umre” prevedena je na srpski jezik i predstavljena u gradu iz kojeg je potekla, a koji ni danas nije shvatio veličinu njenog dela.

Kroz seriju intervjua sa umetnicom, koja je Vestkotu otvorila svoju ličnu arhivu, autor je pokušao da naslika portret harizmatične “bake umetničkog performansa”, kako Marina Abramović za sebe voli da kaže. Kao njen dugogodišnji asistent, Vestkot je napravio niz terenskih istraživanja, između ostalog i u Beogradu. U knjizi prikazao njen celokupni dosadašnji rad – od beogradskog pop arta, preko eksperimentisanja sa sopstvenim telom i periodom rada sa tadašnjim mužem Ulajem, sve do njene samostalne karijere koja traje do dan danas.

Ekstravagantna i radikalna u svom umetničkom izrazu, Abramovićeva je od sedamdesetih godina do danas ispitivala granice, ne samo umetnosti, već i sopstvenog tela i uma. U nizu “body-art” performansa, teoretičar umetnosti Miško Šuvaković podseća na “Ritam 5” iz ’74. godine, kojim se oprostila od Beograda:
Sa promocije knjige u Beogradu

Sa promocije knjige u Beogradu


“To je pseudoritual koji je izveden u bašti Studentskog kulturnog centra, gde je, okrećući se oko velike zvezde načinjene od plamena, sekla svoju dugu kosu, nokte na rukama i nogama, da bi na kraju legla u zvezdu i izgubila svest jer je kiseonik bio izvučen iz centra zvezde. To nije niko primetio osim takođe jednog velikog umetnika iz ove sredine – Damnjana, koji ju je izneo iz oplamena i gotovo kao u srceparajućem romanu, veliki slikar je u naručju nosio veliku slikarku koja je napuštala Beograd.”

Komentarišući Vestkotovu knjigu, Marina Abramović je rekla da više nikada neće dozvoliti da neko piše njenu biografiju. Prema rečima novinarke Nadežde Gaće, razlog tome je što je autor uspeo da ne podlegne veličini lika i dela umetnice.

Gaće ističe da je najdirljiviji momenat u knjizi Marinin oproštaj sa njenim pokojnim ocem u Beogradu devedesetih godina.

“Dođete iz jedne potpuno druge perspektive, stanujete u hotelu gde samo vidite švercere i kriminalce i gde shvatite da ako hoćete nešto u tom Beogradu da uradite morate da sarađujete sa kriminalnim svetom. Od kupovine benzina do ekipe koja snima sve to što ona ovde želi da uradi. Pitala sam se kako se ona tako strahovito čista i beskompromisna u svojoj ideji, u svojim stavovima, shvatila da ona mora sa njima da trguje. A, zapravo to je zato što je imala veoma jasnu ideju šta želi”, ističe beogradska novinarka.

Telo kao medij

U nizu provokativnih radova, najpoznatiji, i po život možda najrizičniji, svakako je “Ritam nula”, izveden u jednoj galeriji u Napulju. Abramovićeva je svoje telo prepustila posetiocima koji su mogli sa njim da rade šta god žele. Performans je prekinuo galerista koji je izneo njeno telo, u trenutku kada je jedan od posetilaca u umetnicu uperio napunjen revolver.

U inostranstvu je godinama sarađivala sa tadašnjim mužem Ulajem sa kojim se na koncu umetnički i emotivno oprostila velikim performansom na Kineskom zidu. Tokom individualne karijere koja traje do dan danas, ispitivala je traume Balkana iz devedesetih godina.

“Jedna od takvih traumatičnih preispitivanja se", podseća Šuvaković, "odigrala na venecijanskom Bijenalu, kada je izvela ‘Balkanski barok’, monumentalni performans situaciju, gde je na brdu kostiju sedela u beloj odeći, čisteći kosti i evocirajući zapravo tragediju balkanskih ratova i onoga što se deseilo u devedesetim godinama, kad je ovaj prostor postao sličan svim drugim genocidnim prostorima na ovoj planeti – od Indije i Ruande, do Bosne, Hrvatske i Srbije.”

Tokom četrdesetogodišnje karijere Marina Abramović uspela je da ravnopravno stane uz svetska umetnička imena kakva su Endi Vorhol, Jozef Bojs ili Ulrike Rozenbah. Iako je jedina umetnica sa ovih prostora koja je imala retrospektivu u njujorškom Muzeju moderne umetsnosti, Marina Abramović do danas nije shvaćena u sredini iz koje je ponikla. Jedan od njenih novijih performansa – “Umetnik je prisutan” koji je izvela u ovom muzeju, pogledalo je 850.000 ljudi, a među njima nije bio nijedan predstavnik srpske diplomatije u Sjedinjenim Državama.

(VIDEO: Trejler za dokumentarac "Umetnik je prisutan" na engleskom jeziku)


Šuvaković kaže da je problem u tome što Marina Abramović nikada nije želela da se uklopi u tradicionalni okvir ovdašnje kulture.

“Ne treba zaboraviti da naša sredina ima tu mitsku strukturu velikog slikarstva, dubokih istina i metafizičkog izraza koji treba izreći kroz sliku i umetnost. Marina je zapravo napravila taj prekid sa tim velikim metafizičkim izrazom posredovanja putem slike i pokazala je da telo postaje medij, instrument delovanja i činjenja.”

Uprkos nerazumevanju ovdašnje kulturne elite, Marina Abramović nastavlja dalje, a njen kredo slikovito opisuje ovaj citat poznate umetnice:

“U umetnosti se mora ići do kraja. Ja sam vojnik u službi umetnosti. Svaki umetnik koristi svoje sredstvo da se izrazi. Moje oružje je moje telo.”
  • 16x9 Image

    Dušan Komarčević

    Rođen 1986. u Beogradu, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu na Katedri za skandinavske jezike i književnosti. Dopisnik beogradskog biroa RSE postao 2012. godine.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG