Dostupni linkovi

logo-print

Hana Selimović: Mi smo generacija zatvorenih vrata


Hana Selimović

Hana Selimović

Dvadestsedmogodišnja glumica Hana Selimović, koja već ima zavidnu kolekciju značajnih domaćih i međunarodnih nagrada, danima se nalazi u jednoj neobičnoj ulozi - kao članica Pokreta za okupaciju bioskopa. Sa grupom mladih ljudi Hana je ušla u bioskop Zvezda u centru Beograda, koji je svojevremeno, zajedno sa još 14 bioskopskih sala "Beograd filma" privatizovan i od sredine 2000-ih se urušava. Danima sa svojim prijateljima čisti prostorije bioskopa, noćima spava u prašnjavim kancelarijama i organizuje projekcije filmova i tribine. Javnosti je posle duže vremena skrenuta pažnja na drastične posledice pogrešne privatizacije čiji je jedini ishod - zatvaranje bioskopskih dvorana mimo šoping cenatara u glavnom gradu. Hana kaže da je ono što se događa u bioskopu Zvezda, jednom od mnogih urušenih prostora kao posledica neuspešne privatizacije, probudilo nadu da u Srbiji ipak vredi ostati.

Kako sada funkcioniše bioskop Zvezda?

Branka Mihajlović i Hana Selimović

Branka Mihajlović i Hana Selimović

Selimović: Moram da priznam u jednom onako haotičnom raspoloženju, ali zapravo vrlo organizovano. Naš bioskop ima utvrđen program nekoliko dana unapred, mi imamo četiri projekcije dnevno, jednu tribinu dnevno i mnoštvo drugih lepih i planiranih i neplaniranih stvari koje se dese u toku dana. Sada imamo, takođe, neke od filmova sa Festivala autorskog filma uvršćene u naš program. A ako ljudi koji su nam deklarativno pružali podršku na nivou grada odluče da to urade i praktično, onda bismo možda mogli da rešimo problem koji imamo sa strujom, da tražimo priključak koji bi obezbedio grejalice za salu. Mi smo za struju priključeni za osnovno osvetlenje, za naše uređaje, kompjutere, punjače itd., za grejalice u sobama u kojima s spava- i za projektor i zvučnike, naravno.Potrebne su nam grejalice ili neki veliki kaloriferi za salu a struja koju imamo nismo sigurni da bi to podnela.

​Rekli ste „naš bioskop“...

Selimović: Jeste.

Da li je on vaš?

Selimović: Nas građana, ne nas pojedinaca.

Šta na to kaže vlasnik – koji, inace, kaže da nije više vlasnik?

Selimović: Upravo sam to htela da kažem - ja ne znam ko je vlasnik, tako smo mi odlučili da smo ti MI.

Zašto su važni bioskopi u jednom gradu? Zašto su važni mimo tržnih centara?

Selimović: Prvo, mislim da je za demografiju jednog grada užasno važno da se o tome vodi računa. Drugo, Beograd je metropola - mi ga tako nazivamo, zar ne? Mislim da je sumanuto da taj Beograd nema nijednu gradsku salu koja promoviše domaći autorski film, uslovno rečeno. I ne samo taj, nego pravi jedan program koji nije uslovljen kapitalističkim, odnosno tržišnim vrednostima koje nemaju veze sa kvalitetom.

Šta vi dalje nameravate? Znači, vi ste zaposeli taj bioskop, imate svoj program, ali na tome ne može da ostane.

Selimović: Mi nameravamo da obnovimo bioskop kampanjama. Ovim kako smo sada krenuli mi možemo da privučemo određenu količinu novca koji ćemo uložiti u obnovu tog bioskopa. A onda neka je svakome na čast šta će s tim biti.

Imam utisak da ste dobili dosta dobru medijsku podršku. Da li je to za vas to iznenađenje?

Selimović: U neku ruku jeste, ali sa druge strane ja mislim da smo do te mere izgladnjivani prostaklukom, banalnošću, jeftinim vestima, nekim bednim senzacionalizmom, da su ljudi zapravo gladni lepih vesti. U tom smislu nisam iznenađena, ali se samo bojim toga da smo skloni da kratko pamtimo i da će ovu stvar mediji u jednom trentuku zaboraviti, a mislim da je ovo stvar koja se tiče apsolutno velike podrške medija, koja nam je neophodna, jer ova stvar nije trka na 100 metara, nego maraton. I nama treba podrška da taj maraton izguramo jer to ne možemo da učinimo sasvim sami. U tom smislu apelujem na medije da ovo ne bude neki blesak munje, kratka senzacija koja će biti interesantna, pa onda, eto, neki mladi se zaigrali.

Ko su ljudi koji dolaze sada u bioskop? Ko je vaša publika? Ili saučesnici - ne znam kako ih zovete?

Selimović: Dolaze razni ljudi - i mladi, i deca, i studenti, i ljudi iz struke, i stari ljudi, ljudi koji pamte taj biskop kada su se ispred njega nalazili sa svojim curama. Danas sam pričala sa jednim gospodinom koji kaže da bisokop beogradski pamti od 1945. godine, pa mi je pričao tu genezu osećanja.

Bilo je zanimljivo tokom prošle nedelje - od nekih ispovesti ljudi koji su bili tamo, jedne gospođe od 80 i nešto godina koja je pričala kako je izgledalo to u njeno vreme, sve zajedno sa tapkarošima, jedna romantična priča, jednog reditelja koji je pričao da se, zamalo, rodio u tom bioskopu. Svakakvih priča ima.

Selimović: Svako ima neku svoju priču. Mi smo odlučili takve ispovesti zabeležimo i da se od toga napravi, naravno ukoliko ljudi pristanu, jedan kratki film istorijata uspomena, kako se taj bioskop pamti, kako su se ljudi osećali kada je on zatvoren, a kako se osećaju danas.

Kakav program dalje planirate?

Selimović: U svoj program uvrštavamo i filmove sa Filmskog autorskog festivala, zatim, uveli smo ponoćne projekcije sa stranim filmovima. Vi i dalje kod nas imate priliku da pogledate dva filma iz jugoslavenske klasike i nekoga od mladih autora, ili ljudi koji u ovom tržišnom sistemu, uslovno rečeno, nemaju mogućnost, nemaju mesto gde bi mogli da plasiraju svoje filmove. I takođe tribine će se svakodnevno održavati, koje su zapravo jedna vrsta otvorenih razgovora o problemima koje smo zatekli otvorivši ta vrata, ne samo u biskopu

Hana Selimović

Hana Selimović

Zvezda, nego u društvu. U tom smislu molim takođe za strpljenje. Niko od nas se nikada nije bavio ovakvom vrstom angažmana. To je negde osnovica našeg programa, koji sve više uključuje i podrazumeva i niz drugih malih magija ispred bioskopa, u hodniku bioskopa - eventulano razmišljanje o tome da bi su tu mogle igrati i neke studentske predstave, odnosno predstave nekih mladih ljudi koji nemaju prostor da igraju svoje predstave. Ili izložba fotografija koje su napravljene za vreme okupacije. Ili neki mini koncerti koje smo već dogovorili. Jedna od najlepših stvari, koju isto tako mogu da najavim, je da je ova stvar sa lokalne podrške, koja je zaista lepa i velika, prešla i na neku veću - naime, francuski reditelj i dobitnik Oskara za scenario za film Večiti sjaj besprekornog uma Michel Gondry je odlučio da podrži akciju Pokreta za okupaciju bioskopa time što će u svom prepoznatljivom maniru napraviti jedan kratki animirani film o našoj ideji. To znači da ovo verovatno ima smisla.

Da li ste imali kontakte sa minsitrom kulture?

Selomović: Ne.

Nije vam se uopšte javio?

Selimović: Ne.

A da li ste uopšte imali kontakt s nekim iz vlasti? Kako je vlast reagovala?

Selimović: Javili su se iz gradskog Sekretarijata za kulturu.

Da li su vam dali podršku?

Selimović: Jesu, deklarativnu.

Samo to?

Selimović: Pa da. Rekli su: “Podržavamo“, i tako. Ne znam, možda možemo da im se obratimo za pomoć.

I šta dalje? Sad vi ostajete tu. Imate li koncepciju šta treba uraditi? Ja znam da ste prošle nedelje imali i jednu raspravu o modelima vlasništva bioskopa u Beogradu, kako ih vratiti publici, kako upravljati bioskopima. Bilo je tu različitih ideja. Da li ćete pokušati da poništite privatizaciju Beograd filma?

Selimović: Poništenje privatizacije Beograd filma je svakako jedna od stvari koja bi bila izuzetno značajna na nivou, koliko god to smešno i naivno zvučalo, pravde. Znači doživeli smo da živimo u vremenu u kome pravda zvuči smešno i naivno. Ja sada govorim ispred konkretno ekipe mladih umetnika koja se zove Pokret za okupaciju bioskopa. Naš primarni cilj je revitalizacija i obnova tog bioskopa i vraćanje duha gradu - i stvaranje jedne klime u kojoj Beograd ponovo slobodno diše. Pitanje vlasništva i pitanje uprave nisu naš primarni cilj. Mi nismo došli da reprivatizujemo tu čitavu stvar. Da, svakako treba razgovarati o mogućim modelima upravljanja. Nisu jedina dva modela eventualna nacionalizacija ili privatizacija. Ali, naš primarni cilj je da povratimo ovom gradu veru u to da mladi ljudi mogu da podignu glasi da time izazovu nekakvu vrstu promene. Mi nismo država. Ja sam frapirana – nama novinari danima postavljaju pitanja kao da smo na sednici skupštine. Kako oni misle da gomila ljudi ispod 30 godina, mi nemamo ni 30 godina, može da reši probleme koji su se u ovoj zemlji zapatili u poslednjih 40 godina? Kao, eto, mi smo sada upali u bioskop, to znači da smo mi sposobni da rešimo sve državne, ekonomske, pravne i moralne probleme. To je smešno. Mi u hodu iznalazimo rešenja. Ono što za sada vrlo dobro radimo jeste da mi pravimo magiju i pravimo neku dobru snagu, pravimo atmosferu...

Da je sve moguće, da ne treba dići ruke...

Selimović: I da nije bezizlazno. Za početak to. A dopustite da je za ove druge stvari koje se tiču problema koji su ipak jako dugo taložili potrebno određeno vreme. Nije stvar u tome da smo mi nekonkretni, nego je stvar u tome da je potrebno određeno vreme da se stvari na pravi način iskristališu.

Taj glas koji čujem je promukao – da li je to uspomena iz Zvezde?

Hana Selimović

Hana Selimović

Selimović: Jeste. Svi smo stvarno mnogo govorili, ovih dana i dalje mnogo govorimo. A drugo, ja sam malo alergična, a tamo imamo posla sa desetogodišnjomn prašinom. I verovatno je i to uticalo.

Hana, prisetite se kako je izgledalo kad ste ušli unutra. Jeste li očekivali da ćete zateći tako urušen bioskop i ceo taj prostor, koji je inače predivan i u centru grada - obrušene plafone, voda koja kaplje svuda....

Selimović: Mi smo zatekli jedan užasno ilustrativan primer onoga što zapravo živimo. To je najslikovitiji mogući primer toga koliko je kod nas društvo na mnogo nivoa zapušteno. Zato je otvaranje tih vrata, trulih vrata, zapravo simbol otvaranja niza drugih problema sa kojima se mi danas suočavamo. Kao kad otvorite neki stari ormar, pa na vas padne stotinu stvari, potpuno vas zatrpaju. Znači da smo se suočili sa trenutkom u kome smo podigli glas i shvatili da se suviše dugo ćutalo. Ili da se suviše dugo kolektivno ćutalo u smislu da se nije generisala masa koja je spremna da govori o problemu, nego su eventualno govorili pojedinci itd., i to je naravno bilo ignorisano - pošto je ovde jedna od najidealnijih vrsta politike- ignorisanje.

Kako ste došli na ideju da ovakvim jednim gerilskim gestom ustanete protiv urušavanja kulture?

Selimović: Ta ideja se desila tako što je postojao neki određeni duh vremena u kome su različite grupe ljudi u istom trenutku došle na istu ili sličnu ideju. Rediteljka filma Neposlušni, u kome igram sa mojim kolegom Mladenom Soviljem i mnogim drugim divnim ljudima, Mina Đukić je zajedno sa nama došla na ideju da bismo želeli da napravimo premijeru filma Neposlušni ne u nekom tržnom centru ili u Sava centru, pa da nas onda posle presele u Ušće, nego da, u duhu našeg filma, želimo da se naš film prikazuje u nekom od starih bioskopa. Kolega Luka Bursać, sa svojim glumcima iz svojih filmova, i sa drugim ljudima koji se ne bave samo glumom - ima tu i direktora fotografije, fotografa, dramskih pisaca i raznih drugih ljudi - takođe je došao na ideju da se nešto mora radikalno napraviti. Tu postoje ljudi iz Ministarstva prostora koji su već jednom imali jedan poluuspešan pokušaj da uđu u bioskop itd., koji se bave osvešćivanjem upravo tog problema na demografskom nivou i prostora na nivou Beograda. Akumulirala se neka snaga u velikom broju ljudi koji su imali jako slično osećanje i to je samo rezultiralo odlukom da nešto tako treba preduzeti. Ja sam zadivljena organizacijom po kojoj stvari funkcionišu, bez obzira na haos koji je sve vreme prisutan – jer to je mnogo ljudi, mi nemamo nikakvo uređenje, to je sve onako malo stihijski. Ja mislim da to ima veze sa plemenitošću motiva.

Da li ovaj primer pokazuje da u Srbiji ima potencijala i da se može dogoditi građanski bunt i kad su u pitanju neki drugi prostori i drugi povodi?

Selimović: Apsolutno.

Da li vam je to vratilo neku nadu?

Selimović: Mene je ovo ubedilo da možda ipak postoji šansa za ostati. Jer, sinoć smo o tome govorili, mnogi ljudi od nas su upravo razgovarali o tome kako aktivno već neko vreme razmišljaju o odlasku iz ove zemlje. Moj kolega glumac Nikola Šurbanović, koga ovih dana možete da vidite kao neku vrstu suptilnog obezbeđenja na vratima bioskopa, a zapravo onog koji vas uvodi unutra i želi vam dobrodošlicu, sinoć je u jednom vrlo emotivnom razgovoru koji se događao između najuže ekipe iz Pokretu za okupaciju rekao: „Ne znam, ljudi, šta da vam kažem. Možda mi ne znamo da smo mi već uradili nešto što je ipak važno. Možda će sad znati da moraju biti pažljiviji prema nama“. Znači, mi govorimo iz pozicije ljudi prema kojima niko nije bio pažljiv. Mi smo generacija zatvorenih vrata. Zato smo ova otvorili. O nama jednostavno nisu na taj način vodili računa i nisu nas negovali. Ovo je molba da nas neko neguje - jer mi možemo mnogo, verujte nam.

Jednom ste izjavili , pre ove akcije, citiram vaše reči iz jednog vašeg intervjua: „Ili ću dozivati vetar za nove revolucije, ili ću sa vetrom otići negde gde su revolucije i dalje moguće.“ Dakle, danas znate odgovor na to pitanje?

Hana Selimović

Hana Selimović

Selimović: Jeste, dozvali smo je. Ovde smo je dozvali , tako da ja duboko verujem. Jedino kad sam umorna, kad smo iscrpljeni na nivou celodnevnog angažmana, onda mi se desi da pomislim: „Bože, šta ako je ovo sve besmisleno? Šta ako nas izignorišu? Šta ako nas zaborave? Šta ako sada- ništa? Šta ako je ipak -ništa? Šta ako mi sami ne budemo imali snage da budemo dosledni?“ Ali to mi se dešava samo kad sam iscrpljena. Inacce, svako jutro ustanem i aktivno verujem u ovo. I svi ljudi tamo. Ne znam, to ipak nešto znači.

Da li vam dolaze građani? Da li vam donose čaj i kafu? Šta vam donose? Kako izgleda komunikacija?

Selimović: Da, svašta nam donose. Donose nam hranu. Donose nam različite donacije za bioskop. Dobili smo aparat za kokice, sredstva za čišćenje, to je bilo jako važno. Sve što smo uspeli da napravimo je bilo vezano za donacije građana. Ovaj bioskop svakog dana stasava i revitalizuje se i poprima neki uzbudljiv i lep oblik zbog toga što su građani Beograda zainteresovani da to tako bude. Zamislite kako je to divno! To znači da nam je grad samo spavao, da je živ - da je zapravo moguće da je sve u redu.

  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG