Dostupni linkovi

logo-print

Guardian: Mladić iznuđivao skrivanje smrtnim pretnjama jatacima


Ratko Mladić, nekadašnji komandant Vojske bosanskih Srba, kome se u Haškom tribunalu sudi za genocid u Srebrenici i druge zločine protiv čovečnosti, punih 14 godina krio se ne samo zahvaljujući lojalnosti svojih jataka nego i zato što je njihovo ćutanje iznuđivao monstruoznim ucenama – pretnjama da će im ubiti decu ako ga izdaju.

To je dokumentovao britanski Guardian, na osnovu razgovora sa Mladićevom rodbinom, sudskih spisa i dokumentacije srpskih i međunarodnih istražitelja koji su bivšeg komandanta vojske bosanskih Srba uhapsili 2011. godine.

Iako su ga tokom bezmalo decenije i po skrivanja njegovi pomagači doživljavali kao heroja, da bi se odagnala i najmanja sumnja u njihovu lojalnost, svi su kao poklon dobili fotografije svoje dece. Poruka nije mogla biti jasnija, piše Guardian: ako mogu da budu na meti objektiva, isto tako mogu biti i na meti oružja.

Sklapajući kockice hronike Mladićevog dugogodisnjeg skrivanja, britanski list podseća da se on posle rata u Bosni i Hercegovini najpre povukao u Han Pijesak. Kada su, međutim, NATO trupe 1997. godine konačno počele da tragaju za optuženima za ratne zločine, prešao je Drinu došao u Srbiju.

U prvim posleratnim godinama, dok je imao punu podršku Miloševićevog vojnog establišmenta, Mladićevo prisustvo još je pobuđivalo strah među vojnicima i oficirima, svesnim da su se našli u blizini mračne nacionalne tajne.

Tako oficir Milan Gunj 1997. godine dobija neobičan telefonski poziv u Beogradu. Bio je to vojnik koji mu je preneo nalog da što dođe u vojno odmaralište na Rajcu jer su stigli neočekivani gosti. Došavši tamo, na samom ulazu zatiče desetak muškaraca, od kojih je jedan Mladić.

“Bio sam iznenađen, uplašen i zbunjen ovim obrtom događaja, pre svega zato što mi, iako sam upravljao tim vojnim odmaralištem, niko nije najavio njegov dolazak, a i zato što sam znao da je Haški tribunal optužio Mladića za izvesne zločine. U tom trenutku bio sam u panici i veoma uplašen, osećao sam nelagodu”, ispričao je Gunj na suđenju u Hagu.

Samo nešto više od mesec dana kasnije, ponovo u gluvo doba noći, Mladićeva pratnja pojavila se u Stagarima, kod Kragujevca, u drugom, većem, vojnom odmaralištu, sa sportskim terenima, bazenima, u blizini šume gde je bio dozvoljen lov na jelene.
General Đorđe Ćurčin, stari porodični prijatelj, ispričao je kako je izgledao tipičan dan s Mladićem dok je bio begunac.

“Razgovarali smo, šetali smo kroz šumu, igrali smo šah. Igrali smo i karte i stoni tenis. Zatim bismo ručali i ponovo odlazili u šetnju kroz šumu”, rekao je on.

O odlučnosti srpskog generalštaba da Mladića ne samo skriva nego i da mu omogući lagodan život svedoči i to da je za njegovu ličnu zaštitu u Beogradu formiran i specijalni Trideseti centar za obezbeđenje sa permanentnom pratnjom od 10 telohranitelja. Pored njih, Mladić je imao i svog vozača i kuvara, čak i ličnog konobara, koji ga je pratio u Rajac dok je od pozne zime u Stragarima trajala sezona lova, da bi se na kraju sezone vraćali nazad.

Pripadnik srpske antiterorističke jedinice tokom jednog od pretresa Mladićeve kuće u Beogradu, 2010.

Pripadnik srpske antiterorističke jedinice tokom jednog od pretresa Mladićeve kuće u Beogradu, 2010.

Izvesno vreme, međutim, Mladić je provodio i u svojoj porodičnoj kući u Ulici Blagoja Parovića u Beogradu, odakle je odlazio u restorane i na fudbalske utakmice, o čemu svedoče i video snimci koji ga prikazuju kako oputšten igra ping-pong i uživa u porodičnim slavljima.

S druge strane tog zaštitnog mehura, međutim, Srbija se rapidno brzo menjala. Milošević je pao s vlasti u oktobru 2000. godine, a već sledeće demokratska vlada predvođena premijerom Zoranom Đinđićem bivšeg diktatora izručila je Haškom tribunalu, što je označilo i kraj kraj Mladićevog samozadovoljstva.

“One noći kada je Milošević uhapšen, Mladić je bio u svom stanu, odakle je iste noći otišao. Kada sam ga kasnije sreo i pričao sa njim, bio je vidno uplašen za svoju i bezbednost svojih ljudi”, kaže Ćurčin i dodaje da je general bio čvrsto rešen da se ne preda živ.”

U toj fazi skrivanja Miloševićevi prijatelji u vojnoj komandi preseljavaju ga u drugu bazu u Krčmaru, kod Valjeva, koja ima podzemni bunker, ali su, ipak, od tog trenutka nadalje stalno bili u uzmicanju pošto je Đinđićeva vlada utvrdila kontrolu nad aparatom bezbednosti.

U maju 2002. godine Mladić je penzionisan, a početkom aprila donesena je odluka o saradnji sa Haškim tribunalom. Generali su tada, iako preko volje, rekli Mladiću da mora da ode iz Krčmara, što on u početku odbija. Nastala je neka vrsta pat pozicije, u kojoj je vojska nadletala bazu helikopterima, simulirajući napade, da bi ga naterala da bazu napusti. On je to konačno učinio prvog juna, odlazeći u konvoju vojnih vozila. To je bio početak manje lagodne faze njegovog skrivanja od pravde.

Mreža generalovih jataka svela se u toj fazi na šačicu starih drugova iz rata u Bosni, predvođenih nekadašnjim pukovnikom Jovom Đogom, koji je organizovao i iznamljivanje niza stanova u novobeogradskim soliterima.

“Kad je Vojska odlučila da neće više da brine o njemu, Mladić se okrenuo Đogu i maloj grupi ljudi koji su preuzeli ulogu njegovih zaštitnika. Dok je stanovao u Novom Beogradu, nije izlazio, donosili su mu hranu i novine, a porodica nije smela da ga posećuje”, posvedočio je Mladićev advokat Miloš Šaljić.

“Iznajmljeni stanovi birani su po vrlo preciznim kriterijumima”, otkrio je kasnije srpski zvaničnik koji je učestvovao u lovu na Mladića. “Morali su da budu u velikim zgradama, bez zaključavanja kapije i sigurnosnih kamera, a sprat iznad i ispod morao je da bude prazan.”

(FOTOGALERIJA: Lazarevo nakon hapšenja Ratka Mladića)

Takav napet život trajao je nekoliko meseci, dok mreža njegovih pomagača nije pronašla nekoliko stambenih blokova u novobeogradskoj Ulici Jurija Gagarina, gde se Mladić osećao potpuno sigurno. Stanovao je samo nekoliko zgrada dalje od Radovana Karadžića, ali je veoma moguće da im se, ipak, putevi nisu ukrstili.

Oni su mrzeli jedan drugog i instražitelji kažu da njihove mreže pomagača nisu činili isti ljudi. Dok se Karadžić krio potpuno se izlažući dnevnom svetlu, zaodeven lažnim identitetom iscelitelja novog doba Dragana Dabića, Mladić se držao vojničke discipline, retko izlazio, osim povremeno u večernju šetnju pored Save, sa sinom Darkom. Bio je zahtevan prema osobama koje su brinule o njemu. Tražio je, recimo, toplo mleko s medom ujutro, pre gimnastike, hrana je morala da bude sveža, a voće i povrće da se kupuje sa različitih pijačnih tezgi, zbog generalovog straha da bi nabavka na jednoj istoj mogla nekako pobuditi sumnju i otkriti njegovo skrovište.

Brižljivo je vodio računa o svom izgledu, brijao se svaki dan, a svojim jatacima je običavao da kaže: “Onako kako izgledaš na dan smrti, tako ćeš izgledati i u zagrobnom životu.”

Pazio je i na higijenu zuba jer je znao da bi odlazak kod zubara ugrozio njegovu bezbednost.

Takvi su bili parametri Mladićevog života u bekstvu do 12. marta 2003. godine, kada je snajperskim mecima ubijen srpski premijer Zoran Đinđić.

Hapšenja koja su usledila nakon toga imala su za metu bezbednosni aparat u senci nastao za vreme Miloševića, pa se omča se stezala i oko mreže Mladićevig zaštitnika. Otuda je on zaveo set novih restriktivnih mera. Ranije su, recimo, njegovi telohranitelji ostajali sa njim, ponekad spavajući na podu. Kasnije, kada je menjao stanove, oni ga nisu pratili, a samo jedna osoba je znala gde se tačno nalazi.

Postoje i dokazi da se u to vreme, kako bi umakao povećanoj opasnosti nastaloj posle Đinđićevog ubistva, Mladić jedno vreme krio u podzemnim bunkerima u kasarni u Topčideru, gde su dvojica vojnika ubijena 2004 zato što su ga videla, što je vojska zataškala pričom o ubistvu-samoubistvu.

Mladić se, sve nervozniji, vraća u Ulicu Jurija Gagarina 2005. godine, ali u drugi stan. U septembru te godine, kažu istražitelji, policajac je vršio rutinsku kontrolu i slaslušanja posle nekog incidenta u toj zgradi i zakucao i na njegova vrata, što mu je samo pojačalo paranoju, pa je u decembru premešten u selo Ljubu, kod Sremske Mitrovice, u vikendicu jednog od svojih pomagača. Januar mesec provodi u Sremskoj Mitrovici, ali oseća sve veći pritisak jer tog meseca bivaju uhapšeni Jovo Đogo i bivši Mladićev telohranitelj.

Različiti izvori svedoče da je begunac tada naprasno raspustio svoju mrežu jataka, verujući da je samo pitanje vremena kada će neko od njih biti uhvaćen i izdati ga, i da je u gluvo doba noći 4. februara 2006. godine zazvonio na interfon svog šuraka Krsta Jegdića, najavivši se samo kao “čovek iz Bosne”. Jegdić je pomislio da mu je stigao brat iz istočne Bosne, ali kad je otvorio vrata, ugledao je Ratka Mladića sa puškom. Ovaj je još s vrata poslao njegovog maloletnog sina da kaže vozaču da može da ide, a dok je mladić bio odsutan napravio je opasku i pokret puškom koji su sugerisali da bi dečakov život mogao biti ugrožen ako ga Jegdić izda.

Jegdić ga je sutradan odvezao kod svog brata Miroslava u Malu Moštanicu, na Savi. Mirislav je, međutim, bojeći se pritiska za hapšenje Mladića, još ranije otišao u rodnu Makedoniju, a njegova snaha Đuka izašla je iz susedne kuće misleći da su došli agenti za nekretnine jer je porodica želela da proda kuću i ode. Prema svedočenju Mladićevog advokata Šaljića, Đuka je Mladiću spremala obroke, ali je ona kasnije izjavila da je saznala o kome je reč tek kad je Mladić uhapšen. Rekla je, doduše, da joj je muž Vukašin rekao da se Mladić krije u Miroslavljevoj kući, ali da mu ona nije poverovala jer je tih godina počeo da se gubi i halucinira.

U već notornoj raciji u aprilu 2006. godine kolona policijskih džipova blokira uzak seoski put u Moštanici. Mladić sve to gleda kroz drvene žaluzine svog prozora na drugom spratu kuće, verovatno misleći da mu je konačno kucnuo čas, ali oficiri BIA-e odlaze u kuću pogrešnog brata – Vukašina, a ne Miroslava, koji se tada nalazi u Beogradu.

Zapadni instražitelj koji je učestvovao u lovu na Mladića povodom ovog pretresa kaže: “Racija 2006. godine je bila ili monumentalno glupa ili smišljena akcija da se pred Carlom del Ponte odglumi odlučnost, a u stvari da se Mladiću da signal da pobegne”.

Konspirativna akcija ili ne, rezultat joj je bio da je Mladić još jednom mogao da pobegne kroz zadnja vrata u šumu i da se sledećeg jutra vrati. Malu Moštanicu je, međutim, napustio dva dana kasnije.

O tome gde mu je bilo sledeće sklonište postoje različite verzije. Prema zvaničnoj, odatle je direktno pobegao u Lazarevo, gde mu živi rodbina, gde je na kraju i uhvaćen. Postoje i sumnje da je pre toga boravio u Gackom, na severoistoku Bosne, ali to nikada nije potvrđeno.

Ono što se sa sigurnošću zna jeste da je Mladić svoju odiseju begunca od haške pravde završio u Lazarevu, narušenog zdravlja, najverovatnije zbog moždanog udara.
  • 16x9 Image

    Branka Trivić

    Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. Za RSE radi od decembra 1993. godine.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG