Dostupni linkovi

logo-print

Golubović: Stvara se istorija koja sa nama nema nikakve veze


Srdan Golubović

Srdan Golubović

Srdan Golubović, filmski je reditelj čiji su filmovi “Klopka” i “Krugovi” doživeli ne samo domaću i regionalnu nego i zavidnu internacionalnu slavu. Amerikanci će praviti rimejk „Klopke“, a najavljuje se da će noseću, ulogu Mladena, koju u filmu ostvario Nebojša Glogovac, imati slavni glumac Liam Nison ( Neeson). Poslednji Golubovićev film “Krugovi” priča je o petoro ljudi koje povezuje herojski čin Trebinjca Srđana Aleksića, koji je nastradao braneći u ratu sugrađanina Bošnjaka. Film je nominovan i za domaćeg kandidata za Oskara, a požnjeo je mnoge međunarodne nagrade: specijalno priznanje žirija na festivalu nezavisnog filma Sundance u SAD, nagradu ekumenskog žirija na Berlinalu za najbolji film u programu “Forum”, koji slavi duhovne vrednosti, nagradu za najboljeg reditelja festivala “GoEast” u Wiesbadenu, „Zlatnu“ kajsiju za najbolji film na filmskom festu u Jerevanu. Nosilac je i mnogih domaćih i regionalnih priznanja, medju njima i tri arene Pulskog festivala.

Sa Golubovićem razgovaramo u vreme Filmskog festivala u Herceg Novom, čiji je selektor i umetnički direktor, pa intervju počinjemo pitanjem koja bi ostvarenja posebno izdvojio i ima li ove godine uopšte crnogorske produkcije.

Golubović: Nažalost, ovog puta nema ni jednog crnogorskog dugometražnog igranog filma. Hercegnovski festival je vrlo otvoren i svaki film koji se proizvede u Crnoj Gori deo je programa, međutim, ove godine u Crnoj Gori nije proizveden ni jedan celovečernji igrani film, tako da će predstavnik crnogorske kinematografije biti samo dokumentarni film Branka Baletića, film posvećen jubileju dvesta godina od rođenja Njegoša.

Što se tiče regionalne produkcije, mislim da je ona prethodne godine bila vrlo bogata. Imamo u konkurenciji tri filma iz Srbije: „Falsifikator“ Gorana Markovića, „Odumiranje“ Miloša Pušića i „Skidanje“ Koste Đorđevića; dva filma iz Hrvatske: „Ljudožder vegetarijanac“ Branka Schmidta i film Vinka Brešana „Svećenikova djeca“, kao i slovenački film Metoda Peveca „Tango abrazos“. To je što se tiče te takozvane ex-YU produkcije, a imamo i filmove iz Rumunije, Turske, jedan film iz Grčke i nekoliko filmova van konkurencije iz zemalja Mediterana. Pre svih, tu je i kanski pobednik „Plavo je najtoplija boja“ Abdelatifa Kešiša (Abdellatif Kechiche) i film „Prošlost“ Asgara Farhadija (Asghar Farhadi), reditelja filma „Razvod“, koji je dobio Oskara pre dve godine. Od četrnaest filmova, devet je u Takmičarskom programu, a pet su van konkurencije. Želja nam je bila da to bude jedan širok presek autorskih svetova, raznolikih autorskih svetova sa prostora Jugoistočne Evrope i tog, tako da kažem, bližeg Mediterana.

RSE: Logično je da se fokusiramo na vaš film „Krugovi“, koji je požnjeo neverovatne uspehe na nekoliko kontinenata. Poslednje tri nagrade su sa Pulskog festivala, osvojili ste tri Arene. Međunarodni uspeh filma počeo je specijalnom nagradom žirija na festivalu nezavisnog filma Sandensu (Sundance) u Sjedinjenim Američkim Državama. Film je doživeo uspeh i na Berlinskom filmskom festivalu, dobio je nagradu, ako se ne varam, Ekumensog žirija za najbolji film u programu „Forum“, na festivalu GoEast u Wiesbadenu, zatim „Zlatnu kajsiju“ na filmskom festivalu u Jerevanu. Kako objašnjavate to da je ovaj film zasnovan na herojskom činu Srđana Aleksića, tom kamenčiću koji je bačen, proizveo tolike talase na vrlo različitim tačkama zemaljske kugle? Je li to univerzalistička poenta, odnosno, dilema koju koje postavljate u tom filmu?

Golubović: Pa, jeste. Ja mislim da je pitanje „Krugova“ univerzalno i da je pitanje herojstva univerzalno. S jedne strane, priča „Krugova“ je nešto što se nas na prostoru bivše Jugoslavije direktno tiče, to je nešto što je pitanje naše prošlosti i pitanje našeg razračunavanja sa prošlošću; s druge strane, mislim da takva vrsta priče može da se desi bilo gde, u nekom drugom kontekstu i sa nekim drugim akterima. Mislim, dakle, da je priča univerzalna i da je to ono što, ustvari, filmu daje taj jedan, kako da kažem, oreol filma koji ima uspehe na svim kontinentima. Ja, inače, verujem u to da filmovi treba da imaju tu univerzalnost i da budu razumljivi na različitim kontinentima. I kada film ima dobru priču, zanimljive likove, kada ima jednu liniju univerzalnosti na nivou čiste ljudske emocije, mislim da taj film svuda može da bude dobro prihvaćen i svuda razumljiv.

RSE: Vi ste, međutim, i sam bili svedok da su neke veteranske organizacije u jednom trenutku taj film proglasile, u Trebinju je to bilo, za antisrpski film. Vi ste se branili time da je to, naprotiv, s jedne strane vaš najličniji film, a s druge, da je to veoma srpski film.

Golubović: Pa, jeste. Ta tvrdnja koja se čula - mislim da je to bio jedan nesporazum sa boračkom organizacijom i ja sam se sa njima video i razgovarao. Razumem njihov strah od mogućnosti manipulacije, ali meni je želja bila da to ne bude ni prosrpski film, ni probošnjački, ni proneznamšta. Mislim da je film proljudski i da je ono što je Srđan Aleksić učinio pre svega ljudsko delo - to je nadnacionalni i nadreligijski čin i mislim da ne bi bilo pošteno prema njemu i tom njegovom herojskom činu da taj film bude na bilo čijoj, osim na ljudskoj strani. Pritom, sama činjenica da je to humanistički film koji jednog Srbina junaka stavlja u prvi plan najbolje promoviše vrednosti jednog naroda, u ovom slučaju srpskog naroda, pa ako neko u tome vidi nešto što je antisrpsko, ja sa tim, zaista, nemam ništa.



RSE: Onda ćemo svi rado biti antisrbi...

Golubović: Pa, možemo to tako da kažemo. Suština je u tome da sa dobrim ljudima, svih nacionalnosti i vera, ja mogu da se poistovetim, kao što sa zločincima, svih nacionalnosti i vera, nikada neću moći da se poistovetim - i to jeste, na neki način, suština „Krugova“.

RSE: Saznadosmo, u međuvremenu, i to da je producentska kuća Baš čelik „Krugove“ nominovala za izbor za domaćeg kandidata za Oskara, za najbolji igrani film na stranom jeziku. Očekujete li i tu uspeh?

Golubović: Pa dobro, naravno da očekujem, s obzirom da smo se prijavili i s obzirom da je film dobio nagradu na najznačajnijem festivalu u Americi. Stoji određena logika da taj film bude srpski kandidat i mislim da bi na jedan dostojan način prezentovao srpsku kinematografiju. S druge strane, ja ne želim da vršim bilo kakav pritisak na komisiju koja ima autonomiju i legitimitet da odlučuje o tome ko će biti kandidat.

RSE: Izjavili ste i to da je „naša realnost grozna za život, ali da je sjajna za dramsku umetnost“. Umetnici, dakle, ako zanemare da moraju da (pre)žive, nemaju razloga da budu nesrećni?

Golubović: Ja mislim da je stvarnost u kojoj živimo strašna i da je mračna. Okolinosti oko nas su strašno teške za život, ali su sjajne za umetnost. Umetnost voli ta turbulentna vremena, voli vremena velikih potresa, tako da ja, prosto, verujem da svaka umetnost, velika umetnost, osim nekih genija poput Ibzena (Henrik Ibsen) ili Bergmana (Ingmar Bergman), proizilazi iz turbulentnih vremena. S druge strane, mi koji živimo u tom vremenu i tom prostoru imamo mnogo tema oko sebe. Ja isto često govorim da je život oko nas mnogo zanimljiviji od filmova koji mi pravimo, i mnogo uzbudljiviji. I jako je teško, zapravo, biti u trci i u koraku sa realnim životom oko nas, jer je on često dramatičniji, apsurdniji, luđi od svega onoga što mi možemo da smislimo. Ako je u Švajsarskoj, recimo, najveća drama kada komšija komšiji odseče ružu, kod nas su te drame zaoštrene na jedan užasno žestok i brutalan način. Tako da, to je apsolutno tačno - turbulentna vremena su vrlo dobra za umetnost.

RSE: U tom kontekstu bi se negde mogla iščitati i vaša izjava da bi ovom strašnom trenutku adekvatniji bio vaš film „Klopka“, koji ste realizovali pet godina pre „Krugova“. Reč je o ocu bez materijalnih sredstava, koji na sve moguće načine, ne postavljajući sebi mnogo etičkih pitanja, nastoji da nađe novac za lečenje deteta. Jesu li zaista ove godine koje teku toliko strašnije nego ona kada je taj film ugledao svetlo dana?

Golubović: Ja mislim da jesu. U ono vreme kada smo počeli da se bavimo „Klopkom“ bili smo vrlo dirnuti činjenicom da po svim novinama postoje oglasi za pomoć deci. I onda kada je „Klopka“ izašla, imao se osećaj kao da su takve užasne tegobe prošle. Međutim, neverovatno je, ali u poslednjih godinu dana to vreme se vratilo i čini mi se da se vratilo mnogo žešće nego što je to bilo pre šest-sedam godina. Nažalost, naše društvo se kreće u tim nekim, opet, koncentričnim krugovima i nikako da iz njih izađemo. Mi smo, očigledno, društvo koje ide korak napred, dva koraka nazad, i ustvari, mislim da je sad taj trenutak tog koraka nazad u kome smo već bili pre šest-sedam godina, pri čemu smo sada u jednom dosta težem i mračnijem vremenu, sa mnogo manje nade nego što je bilo tada. Pa, pogledajte samo novine i pogledajte sve te oglase za pomoć deci. U tom smislu bih rekao da je „Klopka“ sada aktuelnija od „Krugova“. „Krugovi“ su jedan težak film, ali film koji suštinski daje nadu. „Klopka“ nije, „Klopka“ je film koji ne pruža nadu.

RSE: Kako Vi iz pozicije umetnika i iz pozicije, u krajnoj liniji, građanina Srbije koji želi nešto od tog parčeta kulture, ne bi li ulio tračak smisla u svoj materijalno nezavidan život, kako, dakle, doživljavate to da zemlja Srbija ove godine ne planira da izdvoji ni dinar za kinematografiju?

Golubović: Ja mislim da je to, nažalost jedan proces dugog trajanja. To je posledica toga što kultura u Srbiji ne postoji; kada biste običnog građanina pitali šta je kultura, to niko ne bi znao. Mislim da je koren u tome što je kultura postala „elitistička“ i provincijalna i što nismo uspeli u našem društvu da pronađemo sponu između kulture i života, da shvatimo zašto je kultura uopšte važna za jedno drušvo. To urušavanje je počelo davno. Aktuelna tužna priča o najmanjem budžetu za kulturu i o nemanju novca za filmsku umetnost samo je poslednja tačka jednog procesa koji traje već predugo. Ja mislim da mi u našem društvu moramo da napravimo jednu potpunu regeneraciju kulture, pozicije kulture i značaja kulture, da se ne bi desilo da za dvadeset godina završimo u stavu da nam ne treba film, da nam ne treba likovna umetnost, da nam ne treba muzička umetnost jer da je sve to puka elitistička zabava. Kultura nije elitistička zabava i ne bi smela da bude, a ovo jadno stanje svesti o njenom značaju rezultat je, kao što sam rekao, jednog dugogodišnjeg procesa provincijalizacije kulture.

RSE: Da li biste u tu provincijalizaciju svrstali i nastojanje da se pod svaku cenu stvori nekakav državno-patriotski kič model u kulturi? Mi sad, recimo, imamo zasipanje carom Konstantinom i godišnjicom Milanskog edikta, uz trošenje ogromnog novca siromašnih građana, pri čemu je jako teško objasniti kakve sve to veze ima sa nama, sa Srbima i Srbijom. Slovena nije ni bilo kada je Konstantin, sasvim slučajno, rođen u Nišu, pa nismo mogli ni imati zaslugu u onome što je on učinio. Uprkos tome, državni kulturtregeri, ako ovako nastave, krenuće da nas ubeđuju da je Kontantin zapravo bio Srbin.

Golubović: Pa tu je, po meni, osnovni problem to je što političari doživljavaju kulturu kao nešto što je u funkciji jubileja, godišnjica i manifestacija. Kultura ih interesuje kao nešto prigodničarsko, što treba da zadovolji njihove političke potrebe i donese političke poene. Tako se kod nas tumači kultura. Savremena kultura i savremena umetnost jesu nešto što političari mrze, zato što je savremena umetnost subverzivna, zato što se ona kao bumerang vraća svakom konzervativnom društvu, dakle, savremena umetnost je nešto što svi političari ovde pokušavaju da stave u drugi plan. Lako je sa crkvama, lako je sa manastirima, lako je sa jubilejima, oni najčešće nikoga ne ugrožavaju.

Pitanje prisvajanja Konstantina je, dodatno zanimljivo zato što upućuje na društvo koje očigledno, ima potrebu da stvori jednu lažnu istoriju. Paradoksalno je što tu potrebu da stvara lažnu istoriju ima društvo koje ima svoju autentičnu istoriju, dakle, narod koji nije bez istorije i koji je kroz sve vekove svog postojanja istoriju imao. Vrlo je čudno, i šizofreno, što se stvara nekakva istorija na nečemu što, ustvari, sa nama nema nikakve veze. I to je, po meni, definicija provincijalizma. Kako to ne bi bila definicija provincijalizma kada ti, uprkos tome što iza sebe imaš bogatu istoriju svog naroda tražiš to na nekom drugom mestu gde, ustvari, ta istorija ne postoji?

RSE: Predložili ste da se depolitizuju institucije kulture, na najdirektniji način, tako što će se iz njihovih upravnih odbora izbaciti političari koji tamo još uvek sede, iako im tamo nije mesto, i umesto njih birati nezavisni umetnici i kulturni radnici. To ste predložili, naravno, i za Filmski centar, a govorili ste i o tome da, osim budžetski, postoje i drugi načini da se on finansira. Verujete li da ima ikakvih izgleda da se to realizuje?

Golubović: Ja mislim da je to jedina i najvažnija stvar koja treba da se dogodi. Najvažniji cilj je da sve umetničke delatnosti postanu autonomne, da ne zavise od vlasti. Mislim da stvaranje Filmskog centra jeste put ka tome. Međutim, sve dok taj Filmski centar nije apsolutno autonoman i dok njega ne vode isključivo ljudi koji se tim poslom bave, ta stvar nije završena i nema smisla u suštini. Isto mislim kada su u pitanju likovne umetnosti, muzika i tako dalje. Znači, sve dok bilo koja umetnička grana ima bilo kakvu vezu sa politikom i dok nije kroz neku vrstu centra ili instituta ili ne znam čega, potpuno odvojena od ministarstva kulture i potpuno napravljena na principu autonomnosti, mislim da nema razvoja te umetničke grane.

RSE: Ako se slažete da završim pitanjem: imate li neke informacije u vezi s tim dokle je stigao američki remake „Klopke“? Mi smo imali informaciju da bi glumac Liam Nison (Liam Neeson) trebalo da igra glavnu ulogu u toj američkoj verziji i da bi ove godine nešto trebalo na tom planu da se dogodi. Jeste li vi bolje informisani o tome?

Golubović: Na žalost, nisam, i ja sve informacije dobijam praktično kad i mediji. Ja znam da producenti pokušavaju, ali i da sve zavisi od toga da li će neko od velikih glumaca da igra glavnu ulogu, onu koju je igrao Nebojša Glogovac. Čitao sam scenario koji su oni napisali po motivima scenarija za „Klopku“, ali ne znam tačno dokle se stiglo. Ono što znam iz mog iskustva sa američkim producentima jeste da sve dok ne budu potpisani ugovori sa nekim od glumaca, filma nema.
  • 16x9 Image

    Branka Trivić

    Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. Za RSE radi od decembra 1993. godine.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG