Dostupni linkovi

logo-print

Gligorov: Neizvestan put Srbije iz bankrotstva


Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov, istraživač uglednog bečkog Instituta za međunarodne ekonomske studije, kaže da je Srbija već na početku procesa bankrotstva jer ne može da servisira dugove na domaćem i međunarodnom finansijskom tržištu, ali da bankrot u načelu ne mora da ima rđav ishod. Kakav ishod će imati zavisiće, naravno, od aktuelne srpske vlade.

RSE: Da li može da se prihvati tvrdnja analitičara iz Financial Times-a da je Srbija blizu bankrota? Šta znači kada je zemlja korak do bankrota?

Gligorov: Dva su tu aspekta: jedan su obaveze prema inostranstvu, drugi su obaveze kod kuće – prema domaćim poveriocima - to su uglavnom javne, dakle, budžetske obaveze.

Kada je reč o obavezama prema inostranstvu, obično se može reći da se zemlja nalazi u pretkriznoj ili kriznoj situaciji ukoliko traži stand by aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom. To je, dakle, prvi korak u nekom procesu koji bi se mogao poistovetiti sa procesom bankrotstva.

RSE: Tada zemlja praktično priznaje bankrotstvo?

Gligorov: Nije tu reč o priznanju. Obično je takva situacija da zemlja ne može pod prihvatljivim uslovima da pozajmljuje normalno na komercijalnom tržištu. Onda, kao i preduzeće koje ne može više da dobije kredit od banke, traže se alternativna rešenja. U ovom slučaju to je MMF, koji priskače u pomoć sa svojim finansijama, uz odgovarajuće uslove, koji se specifikuju u tom programu.

Dakle, zemlja koja traži stand by aranžman sa MMF-om, koja traži pozajmicu od MMF-a, praktično se nalazi u stanju početne faze bankrotstva. Bankrotstvo je proces i ne mora da se završi rđavo. U načelu ideja i jeste da MMF priskače u pomoć, kao što bankrotiranom preduzeću može da priskoči u pomoć država. U toj situaciji ide se po tom programu mera koji se sklopi sa idejom da se na kraju tog programa zemlja vrati na komercijalno tržište.

RSE: A šta ukoliko taj program mera ne uspe?

Gligorov: Ako se ne uspe, onda ide sledeći korak - reprogram dugova, korak iza toga je eventualni otpis određenog dela duga itd. To je čitav proces bankrotstva. Kada se, dakle, kaže da se Srbija nalazi na korak od bankrotstva, to znači da se ona nalazi u situaciji da mora da traži finansijsku pomoć MMF-a, s tim da su izgledi – to je sad taj deo u izveštaju ne samo Financial Times-a nego, što je još važnije, rejting agencije Standard and Poor’s - da se taj aranžman s MMF-om relativno brzo obezbedi mali ili, bar, nisu dovoljno dobri, tako da se zemlja nalazi u posebno rđavoj situaciji jer mora da traži alternativne izvore finansija, s obzirom da proces pregovaranja s MMF-om može i da se oduži. To opet znači da zemlja može da zapadne u situaciju da ne može u tom periodu da izvršava svoje međunarodne obaveze, što je bankrotstvo.

RSE: Da li to lako može zadesiti Srbiju?

Gligorov: To proizilazi iz ocene agencije Standard and Poor’s. Zbog toga su oni smanjili rejting i zbog toga nagoveštavaju da se mogu očekivati i dalja smanjenja tog rejtinga. Opet, već sam taj rejting je rejting javnih obveznica države Srbije koji spada u takozvani neinvesticioni ili popularno „džank“ rejting. To znači da je to evaluacija obaveza već bankrotirane zemlje. To je taj drugi aspekt koji se odnosi ne na spoljne nego na unutrašnje obaveze – znači na fiskalni deficit, odnosno, javni dug. Taj dug je, kao što sam već rekao, ocenjen kao da je dug zemlje koja je već bankrotirala. To je tako ocenjeno zato što je, opet, dostupnost već uobičajenih izvora sredstava, a to je tržište novca u zemlji i inostranstvu, dakle, tržište na kojem zemlja može da proda svoje obveznice, za Srbiju praktično zatvoreno usled suviše visoke kamate koja se traži i kod kuće, a pogotovo u inostranstvu. Dakle, ako vi možete da izdate obveznice, ali vam kreditor traži, recimo, kamatu od 10%, kod kuće u stvari i više, a u eurima, recimo, 7-8%, to znači da vam kreditor kaže - najbolje bi vam bilo da se ne zadužujete jer je jasno da to ne možete vratiti – inače vam ne bismo zaračunavali tako visoku kamatu.

RSE: To je opis situacije u kojoj se Srbija sada nalazi?

Gligorov: Obe situacije su, praktično, prve faze bankrotstva: kad je reč o spoljnom dugu, potrebna je finansijska pomoć MMF-a, kada je reč o domaćem dugu, potrebno je naći alternativne izvore finansiranja tog duga, dakle, alternativne normalnom zaduživanju na tržištu ili je potrebno smanjivanje, odnosno, neispunjavanje obaveza prema poveriocima.

Što se alternativnih izvora finansiranja tiče, taj predlog koji je bio ponuđen, na kraju je izostavljen iz novog zakona o centralnoj banci. To je bio predlog da praktično to finansira centralna banka na račun deviznih rezervi. To je, dakle, otpalo u zakonu, a da li će otpasti i u praksi, to ćemo tek videti – vi znate koliko se zakoni poštuju u Srbiji.

Druga mogućnost je finansijska represija. To je ovo što se najavljuje da će se pregovarati sa bankama da po povoljnijim uslovima finansiraju državne obaveze. Drugim rečima, država neće izaći na otvoreno tržište i nuditi obveznice po kamatama koje su uspostavljene na tržištu, nego će se ići direktno bankama, pa će se reći - vi ovde poslujete, nama treba toliko i toliko - postići će se, da tako kažem, neposredan dogovor sa bankama. To je otprilike isto kao da ste u procesu bankrotstva - tada se sa svojim poveriocima pogađate o tome koliko možete da vratite, pod kojim uslovima i kada.

RSE: Zašto bi banke na to pristale?

Gligorov: Zato što je to vlast, a banke tu rade. To se zove finansijska represija – to je tehnički termin. Banke rade u Srbiji i podležu zakonima i vlasti – zato vlast može to da uradi. Naravno, to nije džabe, banke će sigurno tražiti i neku ali, u načelu, to nije nepoznata situacija. Decenijama su to radili u Latinskoj Americi i na drugim mestima, osamdesetih godina i u Jugoslaviji, tako da nije nepoznanica kako se to radi. Naravno, to nije dobro za bankarski sistem, nije dobro za finansijski sistem, ali zemlja i nije u takvom stanju da ima dobar finansijski sistem.

RSE: To, ipak, nisu domaće banke nego banke osnovane stranim kapitalom. Zašto bi one na to pristale?

Gligorov: To je velika greška koju ljudi prave – stalno se govori strana banka...

RSE: Znam da je ona domaći pravni subjekt...

Dinari

Dinari

Gligorov: Nije samo domaći pravni subjekt, nego podleže svim regulativama i propisima. To nisu pare koje će se uzeti vlasniku; vlasnik može da odluči da proda banku, može da odluči i da se povuče iz banke itd, ali, to je srpska banka sa stranim vlasnikom. A ne bi bilo nikakve razlike i da je domaći vlasnik jer i domaći vlasnik može da iznese novac napolje. Naravno, to može da znači da će vlasnici u nekom trenutku da odluče da banku prodaju, zatvore ili da odu kući, ali to bi odlučio i domaći vlasnik ukoliko bi mogao – dakle, svejedno je.

U načelu, međutim, obično se u tim okolnostima neki sporazum postigne između države i banke, da banke državu jeftinije finansiraju, a da, opet, država bankama ponudi neku protivuslugu - u Srbiji postoje i obavezne rezerve, a postoje i druge mogućnosti da se bankama iziđe u susret. To bi, dakle, bila nekakva pogodba, ali to je, otprilike, situacija kao kad ste u bankrotu i onda tražite nekomercijalne izlaze iz situacije.

Mimo toga, ako sam dobro razumeo, vlasti računaju i na to da traže pare od suverenih kreditora, dakle, od država, ali i tu se postavlja pitanje šta će se tražiti kao kolateral jer kad države traže pare u zajam, čak i od prijateljskih zemalja, to obično znači da moraju da daju i neku zalogu tim državama-kreditorima. E sad, kako će to ići i da li će od toga nešto uopšte i biti - to ne znam, ali i to je jedna mogućnost koju su najavili. Rekli su, sećate se, da će da traže od Rusa da se taj neki zajam za infrastrukturni projekat koji je obećan još pre dve godine a koji se još ne realizuje, praktično pretvori u zajam državi, ali, koliko vidim, u Vladi nema saglasnosti o tome, tako da ne znam da li će od toga nešto biti; u svakom slučaju, čak i ako bude, to ne bi moglo da se dobije a da se nešto ne obeća kao protivusluga. Ista stvar je i sa drugim zajmovima – pominje se Kina itd.

Jedine „džabe“ pare su pare koje bi mogle doći od EU, ali one su uslovljene sporazumom sa MMF-om. To je novac iz takozvanog Fonda za makroekonomsku stabilizaciju ili pomoć. To, doduše, nisu velike pare, ali Srbija je to već koristila i mogla bi i dalje da koristi na osnovu sporazuma sa MMF-om.

RSE: Da, ali vi verujete da će biti problema da se postigne sporazum sa MMF-om?

Gligorov: To kaže Standard and Poor’s, ja ne znam kako će to biti, ali MMF nije bio srećan i još uvek nije srećan zbog donošenja novog zakona o Narodnoj banci. Takođe ne gleda sa odobravanjem na ideje vlasti o tome kako nameravaju da rešavaju fiskalne probleme, tako da ne možemo znati šta će biti odgovor MMF-a sve dok Beograd pred tu instituciju ne izađe sa konkretnim predlogom. U tom pregovaranju država prvo mora MMF-u da napiše pismo o namerama, pismo, dakle, u kojem traži pare i kaže zašto te pare želi i kako misli ih vrati. Tu mora da specifikuje i to da li hoće da zamrzava plate ili ne, da li hoće da troši na penzije li neće – plus kako misli da obezbedi nezavisnost centralne banke – sve to mora da bude u tom pismu o namerama. Ono mora da bude uverljivo jer će u suprotnom MMF tražiti razjašnjenja, što sve može da potraje prilično dugo - neki kažu da to i nije moguće realizovati pre kraja godine - ukoliko nije onako kako bi trebalo da bude sa stanovišta kreditora, odnosno, u ovom slučaju MMF-a.

To, naravno, može da se završi i za 15 dana, ukoliko imate takav plan i program koji može odmah da prođe u MMF-u. On je tu upravo zbog toga, da kada treba pritekne u pomoć, ako je moguće i preko noći, ali, naravno, za to mora zemlja da bude spremna.

U ovom trenutku, međutim, koliko sam ja u stanju da vidim, taj program još uvek ne postoji, a čak se i ne najavljuje se pre septembra, što znači da pogodba sa MMF-om nikako ne može da bude gotova pre decembra ili januara iduće godine. Do tada, koliko vidim, oni imaju nameru da te preostale obaveze skupe na ovaj način o kojem sam govorio – nešto da dobiju od banaka, nešto iz inostranstva, nešto do suverenih kreditora, možda i da prodaju neku imovnu, ali tu postoje otpori u samoj Vladi. I to vam je opis situacije u kojoj se Srbija nalazi.

U oba slučaja, dakle, i kada je reč o stranim poveriocima, i kada je reč o fiskalnim problemima, to je praktično već početak jednog procesa bankrotstva. Kojim će on putem da ide, odnosno, kako će se iz bankrotstva izlaziti, to je, kao što sam rekao, neizvesno; da li će se do puta ozdravljenja ići preko MMF-a, preko fiskalne konsolidacije ili će se ići još dublje u proces bankrota, nakon čega bi usledio reprogram dugova – to ćemo videti.

RSE: Na reč „bankrot“ ljudima se kosa digne na glavi jer zapravo većina i ne razume šta to znači. Vi kažete da bankrot ne mora nužno da podrazumeva rđav scenario.

Gligorov: Bankrot prosto znači da ne možete da se finansirate na uobičajen način i da onda tražite alternative, palijative, sa idejom da se što pre vratite u stanje kada možete da se finansirate normalno. To je bankrot. Naravno, vi možete u tome i da ne uspete. U tom slučaju dolazi otpis, reprogram itd.

Jugoslavija je prošla kroz to 80-tih godina dva puta. Oba puta nije uspela iz toga da se izvuče, pa se zemlja na kraju raspala. U načelu, dakle, bankrot ne mora da ima rđav ishod, postoje mehanizmi koje je svet uspostavio za takve okolnosti – MMF, EU, fiskalni i drugi mehanizmi konsolidacije. Naravno, da li će to ova vlada umeti da uradi ili ne, to ćemo tek videti.
  • 16x9 Image

    Branka Trivić

    Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. Za RSE radi od decembra 1993. godine.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG