Dostupni linkovi

logo-print

Filip David: Živimo po kulturnom modelu devedesetih


Filip David

Filip David

Pisac Filip David, izdanak čuvene književne generacije u kojoj su bili Danilo Kiš, Borislav Pekić i Mirko Kovač, nedavno je objavio treći roman „Kuća sećanja i zaborava“ (Laguna).

„Prvenstveno sam hteo da na jedan književni, pripovedački način govorim o sudbinama jedne generacije koja je na izmaku. To je u suštini priča o deci koja su izgubila roditelje ili su roditelji morali da ih se odreknu po svaku cenu u najužasnijim situacijama. Mislim da do dana današnjeg ta priča nije do kraja ispričana. Tu sam našao prostor da umetnem svoje viđenje tog vremena i tih sudbina“, kaže David u intervjuu za RSE.

Autor zbirki priča „Bunar u tamnoj šumi“, „Zapisi o stvarnom i nestvarnom“ i „Princ vatre“, govori, između ostalog, o fenomenu zla, zamkama identiteta i biografskim aspektima u novoj knjizi. Sa osnivačem Beogradskog kruga i jednim od najglasnijih intelektualaca u mračnim vremenima razgovarali smo i o tome zbog čega u Srbiji danas ima manje kritike vlasti nego u vreme Miloševićevog režima, zašto je „bratska ljubav“ prema Rusiji zasnovana na opsanoj ideologiji krvi i tla, te je li upokojen kulturni model iz devedesetih.

RSE: U Vašem novom romanu „Kuća sećanja i zaborava“ gotovo svi likovi zaokupljeni su pitanjem o prirodi i poreklu zla. To je pitanje kojim se na neki način bavite u celini svoje spisateljske karijere. Otkud ideja da se još jednom okrenete ovom pitanju?


David: Tačno ste to uočili. Čak sam u jednom trenutku imao ideju da podnaslov bude “Roman o zlu“, a onda mi se učinilo da je to suviše pretenciozno. Jer, ipak, ja se ne bavim filozofskim fenomenom zla, nego sam pripovedač i govorim kroz sudbine, a i nije tema samo zlo, ima tu i nekih drugih tema. Činjenica je da je tema zla prisutna ne samo u ova moja dva prethodna romana, nego i u pripovetkama. Mislim da je to jedna od glavnih tema naše epohe uopšte. Kad pogledam i moj život – rođen sam 1940, uoči Drugog svetskog rata – i šta se sve događalo do dana današnjeg, vidim da je to borba da se zlo, u ljudima ili oko ljudi, prevlada.

Moj poslednji roman jeste roman o zlu. On jeste i fikcija, ali veliki deo priča koje se tu provlače su autentične. Roman se stalno kreće ivicom dokumentarnog i nečega što prelazi u neku vrstu fantastike.

RSE: Kada govorimo o tim dokumentarnim momentima, jesu li to priče koje ste slušali iz Vašeg okruženja ili ste ih čitali u nekim dokumentima?


David: I jedno i drugo, ali isto tako je to nešto što sam i sam proživeo. Istina, ja se ne sećam svih tih stvari jasno, ali već kada sam imao negde dve, tri godine, postojala je neka velika nelagodnost, neka vrsta straha. To osećanje imam i danas. Moja porodica, majka i ja, smo se krili u jednom fruškogorskom selu pod lažnim identitetom. Sećam se da su mi roditelji rekli: nemoj nikad da kažeš svoje pravo ime, ti si od sada Fića Kalinić. To je bilo ime nekog svinjara kod koga smo se krili u kući, a moj otac je otišao u fruiškogorske partizane.

Tako da ja od početka imam to neko osećanje nejasne krivice. To je vrsta one krivice koju je osećao Jozef K. kod Kafke – ne zna zašto je kriv, ali vidi da je zbog nečega kriv. Čak u ovom romanu, jedna od meni važnih rečenica je da jedan junak umire s osećanjem da će ga stid nadživeti. To je zapravo jedna od završnih rečenica iz Kafkinog „Procesa“. To osećanje nejasnog straha, nejasne krivice čini neku vrstu zla kojem se ne možete odupreti. Da citiram još jednog lika iz romana, koji kaže: „Najgore kod zla je to što svemu oduzima smisao.“ Zbog toga zlo ne možete ni razložiti niti razjasniti na racionalan način.

RSE: Jedan od likova u knjizi kaže: „Ja sam, za razliku od gospođe Hane Arent čije teze o banalnosti zla ovde prihvataju, uveren da je zlo kosmičko, iracionalno, nezaustavljivo. Greh, kazna, opraštanje, uteha – sve rasprave o tome su besmislene i lažne.“ Drugi lik, Miša Volf, pak zastupa mišljenje da nema tu nikakve metafizike i da zla nema bez ljudi. Kojem mišljenju Vi naginjete?


David: Iako mislim da je najbolje da svako ko čita sam izvuče neki zaključak, moram da kažem da je jedna od inspiracija za pisanje ove knjige bilo upravo suprotstavljanje ideji Hane Arent o banalnosti zla, do koje je ona došla gledajući suđenje Ajhmanu u Jerusalimu. Ona sama priznaje da je užasnost tog zla, koje je sama i kroz Holokaust mogla da doživi, bila tako velika da ona noću više nije mogla da spava zbog užasa da se takvo zlo može ponoviti negde jednog dana. I onda je došla do, za nju spasonosnog zaključka, da je zlo banalno, da jedan birokrata Ajhman sprovodi takve naredbe i da se zlo takvih razmera više ne može ponoviti, jer zavisi od ljudi, a oni su dobili opomenu da se takva nesreća spreči na vreme.

Međutim, već su se njeni prijatelji suprotstavili toj ideji, jer su događaji posle procesa Ajhmanu pokazali da se zlo i te kako može ponoviti, da je bilo i genocida i ogromnoh zločina i da je teško u tom pogledu mirno spavati i biti zadovoljan što se ono više neće ponoviti. To je bila neka vrsta lične utehe za Hanu Arent, ali ne verujem da bi to mogao biti njen konačni zaključak. Inače je kao filozofa poštujem, ali mi se čeni da ovo odudara od svega onoga što je uradila i napisala.

RSE: Ne manje značajan aspekt knjige je pitanje identiteta. Kada se Urijel Koen, lik u romanu, zapita šta je „jevrejstvo“ i ko je Jevrejin, sled događaja će mu pokazati da je Jevrejin onaj koga drugi vide kao takvog. Je li to nešto što ste i Vi lično osetili kao pisac na ovom podneblju?


David: Da, apsolutno, ali ne samo Jevrejin, nego i musliman, hrišćanin, kako god hoćete. Možete menjati svoj identitet, ličnu kartu, lični opis, šta god hoćete, ali ako vas drugi vide na drugačiji način od onog kako vi želite sebe da vidite, vi ste zapravo to što vas drugi vide. Uoči Drugog svetskog rata, većina Jevreja u Nemačkoj su se osećali kao Nemci, ali kad su došli rasni zakoni i preispitivanje genealogije – pronašli su im ono što su oni sami pokušali da izbegnu. Potpuna asimilacija nije moguća ukoliko vas sredina u kojoj živite ne prihvati.

Kroz priču nekih likova u romanu spomenuo sam i jednu drugu tezu o takozvanoj jevrejskoj samomržnji. Ako vas sredina ne prihvti, a vi želite da budete njen deo, onda počinjete da mrzite sami sebe. To je jedan psihijatrijski sindrom. Ispitivan je na slučaju Jevreja, ali se odnosi i na sve druge manjine u društvu. Tako smo imali primere i u našoj nedavnoj prošlosti da veliki Hrvati postaju najveći srpski nacionalnisti, ugroženi Srbi postaju veliki hrvatski nacionalisti... Sve se to meša i pokazuje koliko je identitet jedna varljiva osobina, koliko gfa je nemoguće čvrsto postaviti.

Često citiram Amina Malufa, jednog vrlo zanimljivog pisca sa Istoka, koji kaže da, ako postoji jedan glavni identitet koji gura u stranu sve druge identitete, to je onda ubilački identitet i u njegovo ime se sve opravdava – ubistva, pljačke, sve. Međutim, čovek nema samo jedan identitet. Identitet je nešto što je rasuto. Pozivati se na jedan identitet je opasno, naročito u nekim turbulentnim vremenima.

RSE: Koliko je opresija nacionalnog identiteta, kakvog smo imali ovde devedesetih, izražena danas?


David: Meni se čini da su te stvari koje su devedesetih bile dominantne sada samo malo prikrivene. One još uvek postoje, ali zbog nekih političkih razloga one nisu toliko prisutne u javnom diskursu. Sećam sen da je sredinom devedesetih Brana Crnčević, dramski pisac i pisac za decu, rekao: ’Ako je u interesu domovine, onda je dozvoljeno i lagati.’ E sad, ako je dozvoljeno lagati, onda je dozvoljeno i pljačkati, možemo otići i malo dalje, onda je dozvoljeno i ubijati. To je opasnost takvog jednog izrazito nacionalnog identiteta.

Oni ljudi koji su nas doveli dotle gde smo bili krajem devedesetih su isti oni koji sad treba da nas spasavaju i vode u Evropu. Malo mi je sumnjivo koliko su oni iskreni. Ili nisu bili iskreni onda ili nisu iskreni danas. Čisto sumnjam da razni drecuni, vulini, vučelići mogfu da nas odvedu u Evropu.

RSE: Pisali ste i govorili o paralelama između današnje Srbije i Vajmarske Republike. Da li se nešto promenilo ili su te sličnosti postale još izraženije?


David: Mislim da je Miloševićeva Srbija zapravo bila najsličnija toj Vajmarskoj Republici koja znamo kako je završila – dolaskom jednog diktatora i opštim slomom na kraju. Danas mislim da nisu sličnosti tako direktne. Vreme u kojem danas živimo je previše konfuzno. Ne zna se na koju će stranu Srbija: da li prema Istoku ili prema Zapadu? Srce vuče prema Istoku, neki materijalni razlozi prema Zapadu. Tu nema jasnog opredeljenja.

RSE: Mislite da se vlast još uvek nije opredelila? Čini se da nas svakodnevno preko svojih medija uveravaju da stremimo ka EU.


David: Nisam uopšte uveren da je to iskreno mišljenje. Imamo taj sukob između premijera i predsednika. Da li je on fingiran? Ja mislim da nije. Toma vuče ka Istoku, on želi da se Srbija opredeli za Rusiju i takozvani Evroazijski savez. Predsednik Vlade Vučić, znajući našu ekonomsku situaciju, shvata da nema drugog izlaza osim da se okrenemo ka Evropi, ma koliko to bilo protiv njegovog političkog uverenja.

Karikatura Predraga Koraksića Coraxa

Karikatura Predraga Koraksića Coraxa

Ukazivao sam na to da je osnivanje Evroazijskog saveza ideja Aleksandra Dugina, geopolitičara i ruskog ultranacionaliste, koju je prihvatio Putin. To je ideja o jednoj imperijalnoj Rusiji. Ulaziti u takvu vrstu saveza je jako opasno i u budućnosti može doneti ogromne neprilike. Kada se govori o Rusiji, uvek se spominje neko bratstvo koje nas veže na pravoslavnoj i slovenskoj osnovi. To znači insistiranje na krvi i tlu, na nekim rasnim vezama.

Nismo mnogo naučili iz prošlosti. Ponovo rastu tenzije koje jako podsećaju na ono što je bila dominantna teorija Hitlerove Nemačke, a to je geopolitika. To je nauka čiji je zastupnik bio Karl Haushofer, kome je nakon Drugog svetskog rata trebalo da bude suđeno upravo zbog geopolitike – teorije rase, krvi i tla – ali se on ubio i nije dočekao suđenje.

Danas se ta vrsta teorije prihvata, doduše u nešto izmenjenom obliku. Shvatam da je s druge strane jedna birokratizovana Evropa, ali mi, mislim, nemamo drugog izbora osim Evrope takva kakva je. Ako nas Evropa hoće.

RSE: Do EU ima još, najblaže rečeno, nekoliko godina, pa ćemo se pozabaviti onim što imamo ovde u Srbiji, gde prisustvujemo svakodnevnom veličanju premijera Vučića, kako u medijima, tako i u parlamentu. Je li negovanje kulta vođe nešto što je u Srbiji neizbežno?


David: To je postalo čak i neka vrsta mentaliteta – da se bez vođe ne može. Pogledajte političke partije koje nemaju pravog lidera, one se raspadaju. To je problem i ove slabašne opozicije: ona nema lidera i nekako tavori. to nije dobro, ali je postalo neka vrsta političkog folklora.

Druga velika opasnost je to pto je jedna politička partija praktično vlada parlamentom i našim političkim životom. Nije dobro ako nema dobre opozicije koja mora kritikom da usmerava vlast. Vidimo i da je odnos prema nevladinim organizacijama takođe nedopustivo loš: Vulin je sredstva namenjena za nevladin sektor preusmerio na drugu stranu što tumačim kao neku vrstu osvete za kritike koje su nevladine organizacije upućivale njemu tokom devedesetih zbog stvari koje je tada radio.

RSE: Osim opozicije, kritika vlasti je i na medijima Bili ste dugogodišnji urednik dramskog programa na Televiziji Beograd, odakle ste početkom devedesetih izbačeni, zajedno sa kolegama, jer ste osnovali nezavisni sindikat i usprotivili se propagansi režima. Tada su, ipak, postojali medijski radnici koji su digli glas protiv jednoumlja. Zašto danas novinari ćute?


David: Mi smo izbačeni s posla zato što smo insistirali da se poštuje profesionalni kodeks koji je tada bio potpuno stavljen van snage. Mediji su danas, čini mi se, u goroj situaciji nego početkom devedesetih. Kritičkih medija skoro da i nema. Rekao bih da je razlog tome najpre kukavičluk. Drugo, gubi se neka alternativna ideja, šta želimo da napravimo od ovog društva. U vreme Miloševića izgledalo je da će, ako ode Milošević, Srbija da se promeni, da će sve krenuti nabolje. Posle Petog oktobra videli smo da nije baš tako, da tu postoje različiti interesi.

Kosovo je za vlast rezervni adut

RSE: Ove godine ste prvi put boravili na Kosovu. Je li patriotski narativ o Kosovu u javnom prostoru Srbije još uvek dominantan?

David: Za običnog čoveka pitanje više nije Kosovo, nego kako preživeti. Ekonomska situacija je katastrofalna. Ali, mislim da vlast drži to kao neku vrstu svog rezervnog aduta i da će, kada se desi neko veliko nezadovoljstvo životnim uslovima, ponovo izvući patriotizam i Kosovo da bi se ovo drugo malo gurnulo u stranu.

To je glavni problem – alternative nema. Nema je ni u Evropi. Šta može da zameni jedan sistem koji briše svaku solidarnost, gde je profit glavni, gde je izvršena pljčkaška privatizacija… Problem je što je i najveći broj mladih ljudi pao u apatiju. Devedesetih godina su izlazili i studenti na ulice, dolazili su iz Studenstkog grada, to je menjalo situaciju iz osnova. Danas ne verujem da bi studenti izašli da brane takve vrednosti. Pre bi izašli da brane Mladića u Hagu. U tom pogledu je situacija znatno gora nego početkom devedesetih.

RSE: Ne tako davno imali smo studentski protest na kojem se mogao čuti i “Marš na Drinu”. Ko je odgovoran za to što su stasale generacije kojima je bliži nacionalizam nego ideja jednakosti, solidarnosti, pravde?


David: Nije bilo suštinskog diskontinuiteta sa tom politikom. Govorilo se o tome, ali se zapravo nikad nije desio diskontinuitet. Ponavljam, danas našu politiku vode drecuni, vulini i ini koji su devedesetih bili zagovornici onih ideja koje su Srbiju dovele dotle da Srbija postane parija u Evropi. Mi se toga nismo oslobodili. Niti imamo alternativu, niti imamo druge političare. Čini se da se vrtimo u začaranom krugu, sa sve manje izgledada se iz njega nekako izvučemo.

RSE: Šta je sa intelektualcima? Osnivač ste Beogradskog kruga koji je tada predstavljao istinsku alternativu ratu. Pre toga, bili ste u Nezavisnom udruženju pisaca regiona, potom i u Forumu pisaca. Zašto su se intelektualci danas povukli u drugi plan?


David: Čini mi se da je važno i organizovanje na esnafskim osnovama. Nijedna od spomenutih organizacija nije imala čisto političku platformu, nego se bazirala i na nekim esnafskim interesima. Jer, braneći svoju profesiju vi se zapravo odupirete ludilu nekog političkog sistema. U ovom trenutku ne vidim neku vrstu organizovanja na tim osnovama.

Nije to samo naš problem. Razgovarao sam sa prijateljima i kolegama iz Hrvatske. Kod njih je bio pokušaj onog pokreta “Okupiraj”, po uzoru na onaj u Njujorku. Zašto se sve to raspalo? Zato što se takvim protestima odjedamput počinju pridruživati i desničari, i to ona ultradesnica. Odjedamput se na istoj strani nađu levičari i ultradesničari, to stvara konfuziju i onda se takve stvari po prirodi moraju raspasti.

Osnovna slika našeg društva, a to važi i za region, je velika konfuzija u mišljenju i političkim stavovima i nejasne pozicije za šta se zalažete.

RSE: Čini se da je najveći uspeh neoliberalnog sistema to što je uspeo da na istu stranu stavi levicu i ekstremnu desnicu i da na taj način stvori konfuziju iz koje ne možete da izvedete nešto produktivno?


David: Tu ste u pravu. Ja nisam pristalica tog neoliberalnog sistema, jer mi se čini da ne vodi dovoljno računa o ljudima. Jedan veliki deo stanovništva postaje suvišan. Ti ljudi više nemaju zaposlenja, ne znaju više kako da izdržavaju porodice, nemaju kome da se obrate, a država postaje krajnje indiferentna prema njima; kaže im: ako možeš, snađi se, ako ne – crkni.

Dušan Komarčević i Filip David

Dušan Komarčević i Filip David

S druge strane, ako me pitate da li sam optimista ili pesimista, to su me često pitali devedesetih godina, ja sam odgovarao da nisam ni jedno ni drugo. Ako bismo posmatrali ove sadašnje trendove, čovek bi morao reći da je pesimista. Ali, budućnost nije do te mere predvidljiva da sve baš ide u jednom smeru. Događaju se neke neočekivane stvari i onda istorija krene nekim drugim tokom. Uvek postoji nada da će se pojaviti neka nova ideja, da će se dogoditi nešto dobro i zato morate sačuvati neku vrstu prisebnosti.

Istoriju ne menjaju mase. Menjaju je pojedinci. Kada pogledate velike prevrate i promene u istoriji, to je zasluga pre svega pojedinaca koji su imali hrabrosti, ideja… Znači da uvek ima nade za čovečanstvo, iako to u ovom trenutku ne izgleda tako.

RSE: Da li nadu možemo tražiti u akcijama poput okupacije ili oslobađanja bioskopa “Zvezda”?


David: Pratim to i podržavam. Mislim da je to vrsta pobune koja je još uvek u lokalnim razmerama. Nije dovoljno osvojiti jedan bioskop, treba imati širi pogled na čitavu stvar. Ali od bioskopa treba krenuti, jer to je jedna vrsta institucije. Ali to važi i za pozorišta, izdavačke kuće... Sve je to na ivici opstanka. Samo se čeka trenutak da se to ugasi, kao što su prestali bioskopi da rade. Sve je to na ivici da stane. Prema tome, svaka pobuna protiv toga je dobrodošla. Ipak, jedna zemlja se zasniva na kulturi. Ne govori se bez razloga da je za jednu zemlju bitan kulturni model. To nije samo kultura, to je ukupan način mišljenja. Dok ne promenite kulturni model, ne možete očekivati da će se u zemlji nešto suštinski menjati.

RSE: Mislite li da nismo promenili kulturni model iz devedesetih? Od uspostavljanja novog režima 2012, imali smo dva ministra kulture: prvi je propovedao „patriotsku kulturu“, drugi se gotovo ni ne oglašava u javnosti.


David: Apsolutno sam uveren da nismo. Sve ovo o čemu smo do sada pričali o stanju u umetnosti, medijima, politici govori da je to jedan te isti kulturni model. To su isti ljudi, ite ideje, ali prilagođene nekim novim situacijama.

RSE: Šta je suština tog kulturnog modela?


David: To je prvo vera u teoriju zavere, i dalje su svi protiv nas; mi smo najbolji, najpametniji, ali nam rade o glavi. Onda, da su nezavisni novinari izdajnici, da radfe za neke „neprijateljske sile“, to je ono što se često pominje. Zatim, da su svi naši susedi prema nama neprijateljski raspoloženi. Niz tih stvari koje znamo iz devedesetih godina. One su negde ublažene, a negde još uvek prisutne u svom nepromenjenom obliku.

Taj kulturni model se nije promenio, a dok se to ne desi, nema nam spasa. Kad razmišljam o tome kako menjati taj model, setim se priče o baronu Minhauzenu kako je upao u neko živo blato i izvukao se tako što se uhvatio za sopstveni perčin. Oni koji su stvarali taj kulturni model treba sad da nas izvuku iz tog živog blata. A to bi bila neka vrsta čuda. Naravno, i čuda se ponekad događaju, ali da bi se dogodila, morate malo i pridoneti tome.

RSE: Kad ste pomenuli čudo, setio sam se jednog od tri citata koje navodite kao moto u novom romanu. Citirate Ajnštajna koji kaže: „Postoje samo dva načina da se proživi život. Jedan je kao da ništa nije čudo. Drugi je kao da je sve čudo.“


Filip David

Filip David

David: Moramo verovati u čuda, jer smo u situaciji koja se čini bezizlaznom. S druge strane, ponavljam, ne verujem da ima bezizlanih situacija.

RSE: Na koncu, još od kraja osamdesetih, kada je počelo da se valja nacionalističko ludilo, istupali ste protiv autoritarizma, ksenofobije, rata. To ste radili i nakon petooktobarskog prevrata Osetite li da ste se umorili od toga?

David: Nisam se umorio, jer je moje ogorčenje na neke stvari koje direktno štete samoj Srbiji bilo i onda isto kao što je i sada. Prosto ne mogu da se načudim licemerju nekih političara. Govoreći na sav glas da rade u interesu Srbije, zapravo nanose najveću štetu Srbiji. To se suštinski nije izmenilo.

S druge strane, pokušavam, sad možda i više nego ranije, da se bavim beletristikom. U jednom razgovoru sa Mirkom Kovačem, neposredno pre njegovog odlaska, došli smo do zaključka da ono što će ostati su knjige. Možda će jednog dana ljudi suditi o našem vremenu po onome što će pročitati u tim knjigama. Sve ovo što je dnevno, kada u trenutku želite da iskažete svoje trenutno nezadovoljstvo, to će biti možda zaboravljeno. Ali, u knjigama će ostati svedočanstvo o vremenu u kojem smo živeli.

  • 16x9 Image

    Dušan Komarčević

    Rođen 1986. u Beogradu, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu na Katedri za skandinavske jezike i književnosti. Dopisnik beogradskog biroa RSE postao 2012. godine.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG