Dostupni linkovi

logo-print

Evropa mora da osudi Erdogana, ali bez oholosti ili iluzija


Protesti u Turskoj, juni 2013.

Protesti u Turskoj, juni 2013.

Piše Timothy Garton Ash (The Guardian), priredio Dragan Štavljanin

Evropa treba da podrže one koji se zalažu za naše zajedničke vrednosti, ali ne očekujte čuda od turske demokratije, piše Timoti Garton Eš (Timothy Garton Ash) u britanskom “Gardijanu” (The Guardian).

Još jedna godina, još jedna zemlja, još jedan trg: posle Vaclavskog trga u Pragu, Trga nezavisnosti u Kijevu, Azadi u Teheranu, Crvenog u Mosvki i Tahrir u Kairu – sada Taksim trg u Istanbulu. “Epske” fotografije sa svakog od ovih trgova obišle su ceo svet. Sejda Sungur, mlada žena u letnjoj crvenoj haljini, inače asistentkinja na odseku za urbano planiranje Tehničkog fakulteta u Istanbulu – koju policajac uporno prska suzavcem – postala je ikona protesta.

Nacionalni simboli, zastave i boje se menjaju – zelena u Iranu, narandžasta u Kijevu, crvena u Istanbulu – ali suština ovih slika je ista: mlada, verovatno sekularna, urbana žena suočava se sa naoružanim u šlemu bezličnim muškarcem. On predstavlja snage reakcije, autoritarizma i dominacije – bilo da je u službi ajatolaha, predsednika Vladimira Putina, ili potencijalnog sultana, turskog premijera Redžepa Tajipa Erdogana.

Gledamo ikonografiju ovih mirnih demonstranata i odmah znamo da smo uz njih. Oni su naši, mi smo njihovi ljudi. Pod uticajem sugestivne moći slika u medijima i spontanih grupnih preferencija društvenih medija – osećamo da je to ista dugotrajna borba.

Na neki način, to osećanje nije pogrešno. Širom sveta nastaje neka vrsta Pete internacionale mladih, obrazovanih, uglavnom urbanih ljudi koji se prepoznaju i povezuju od Šangaja do Karakasa, preko Teherana i Moskve. Kao i generacija iz 1968, ali ovog puta na globalnom planu, oni imaju nešto zajedničko. To je zato što su veoma pokretni, žive i obrazuju se u različitim mestima. Ovde u Berlinu sam upravo gledao tursko-nemačku ili nemačko-tursku studentkinju Ebru Dursun, učesnicu protesta u Istanbulu, koja na perfektnom nemačkom mirno objašnjava televizijskoj publici šta se dešava i koji su zahtevi demonstranata.

Istovremeno, ovo osećanje može da nas odvede na opasnu stranputicu. Svaki od ovih trgova označava različiti trenutak, u veoma različitom kontekstu. Na Taskim trgu – dok ga policija nije brutalno očistila vodenim topovima, suzavcem i palicama – bili su i pripadnici manjinskih Alevita, antikapitalistički nastrojeni muslimani, navijači tri rivalska fudbalska kluba, sufisti, anarhisti. Svi su bili ujedinjeni oko zajedničkog cilja: da zaustave Erdogana u nameri da postane novi sultan, tako što bi sledeće godine preuzeo predsedničku funkciju sa mnogo većim ovlašćenjima nego što ima sadašnji šef države.

(FOTOGALERIJA: Protesti u Turskoj, juni 2013.)

Kada se Erdogan vratio iz posete stranim zemljama, popeo se na autobus na sprat i kazao svojim pristalicama: “Sa ovog mesta pozdravljam gradove pobratime Istanbula: Sarajevo, Baku, Bejrut, Kairo, Skoplje, Bagdad, Damask, Gazu, Ramalu, Meku i Medinu”. Fuj.

Većina političkih lidera posle 10 godina na vlasti ne može da odoli iskušenju oholosti. Erdogan, uvek autoritarna ličnost, upravo se tako ponaša nakon ponovnog izbora 2011. Između ostalog je uklonio svoje savetnike koji su bili skloni nezavisnom i kritičkom razmišljanju. Reč je o oholosti velikih razmera. Jedan ishod je sasvim izvestan: čak i ako ostane na vlasti, nikada neće povratiti poljuljani međunarodni ugled.

Parolama o “kraju tolerancije”, “vandalima”, “provokatorima” i “teroristima”, on je od regionalnog svetionika nade postao simbol straha.

Na protestima su viđene razne parole, kao što je “sada je Tahrir (trg u Kairu) Taksim”. Međutim, Taksim nikada nije bio Tahrir, a da ne govorimo o Tjenanmenu (trg u Pekingu na kome su kineske vlasti brutalno ugušile demonstracije 1989. godine). Turska nije diktatura, već parlamentarna demokratija – doduše prilično nesavršena sa narušenom vladavinom prava, neadekvatnim pravima manjina i zastrašenim ili izmanipulisanim masovnim medijima. U Turskoj je više novinara u zatvoru nego u Kini. Međutim, ona je i dalje demokratija. Na poslednjim izborima, Erdogan je osvojio 50 odsto glasova.

(VIDEO: Protesti u Turskoj, juni 2013.)

Istovremeno, ovi protesti nisu, kako tvrdi Erdogan, neka vrsta zapadne zavere. Demonstranti žele da se uverimo da se zalažu za ono što mi smatramo zapadnim i evropskim vrednostima, ali ne kao rezultat bilo kakve zapadne i evropske politike.
Naime, pre deset godina kada je turski narod još verovao da Evropska Unija ozbiljno namerava da ispuni obećanje o pregovorima koji bi vodili članstvu njihove zemlje u evropskom bloku – ovi protesti bi se mogli tretirati kao deo šireg nacionalnog stremljenja ka Evropi. Međutim, to verovanje u magnetsku privlačnost članstva u EU uglavnom je iščezlo.

Dakle, Turci prihvataju ove vrednosti pre svega zbog samih sebe – ne kao sredstvo za ostvarivanje bilo kog geopolitičkog ili ekonomskog cilja. Na neki način to je dobro, jer je to turska borba za tursku slobodu – ništa više i ništa manje.

Prošle sedmice sam pitao mudrog turskog političkog posmatrača, koji se upravo vratio iz Istanbula, šta evropski lideri treba da kažu povodom zbivanja na Taksim trgu. On je odgovorio: ništa. Prepustite to Turcima. Tada sam se složio sa njima, ali sada ne mogu.

Suočeni sa tako arogantnim šikaniranjem turskog naroda, evropski lideri moraju da podignu glas – čak iako, kao što se desilo komesaru EU za proširenje Štefanu Fileu, turski lideri skinu slušalice za praćenje simultanog prevoda, koji im je preneo takvu poruku.

Ipak, potreban je uravnotežen odgovor. Treba da pokažemo potpunu solidarnost sa onima koji se zalažu za vrednosti koje i mi delimo.

Istovremeno, moramo da priznamo da oni nisu pobedili na poslednjim izborima i malo je verovatno da će to učiniti i na sledećim. Realističan polistički ishod je da će ojačati pozicija sadašnjeg predsednika države Abdulaha Gula i njegove umerenije struje u vladajućoj partiji. Čak i u istinskijoj liberalnoj demokratiji, turski model neće postati neka vrsta Francuske republike u istočnom Mediteranu. U najboljem slučaju može kombinovati sekularizam i demokratiju sa uvažavanjem islama kao religije većine.
Kao takva, Turska opet može postati magnet za šire područje Bliskog istoka i, istovremeno, ozbiljan kandidat za članstvo u Evropskoj Uniji. Ukoliko se Turska bude kretala u tom smeru u narednih nekoliko godina – delimično kao rezultat sadašnjih zbivanja na Taksimu – demonstranti koji su se nagutali suzavca nisu plakali uzalud.
XS
SM
MD
LG