Dostupni linkovi

logo-print
Višegodišnje nadmetanje oko gradnje cevovoda kojima bi se transportovao gas iz Kaspijskog regiona ka potrošačima u Evropi, ulazi u završnu fazu. Međutim, ta trka za pristup regionu bogatom prirodnim rezervama gasa ne odvija se onako kako bi Evropska unija želela.

Dobijanje kaspijskog gasa je jedan od prioriteta energetske strategije Evropske Unije, kako bi diversifikovala uvoz, odnosno smanjila zavisnost of Rusije, najvećeg snabdevača starog kontinenta ovim energentom.

Pravljenje cevovoda ka Centralnoj Aziji može otvoriti “koridor” za uvoz gasa iz jednog od najbogatijih regiona ovim energentom, gde su veliki proizvođači poput Azerbejdžana i Turkmenistana. Na ovaj cevovod mogao bi da se priključi i gas iz Iraka, a dugoročno i iz Irana.

Međutim, poslednji razvoj događaja pokazuje da EU – koja je uložila dosta napora u poslednjoj deceniji u podršci otvaranju tržišta gasa na kaspijskom tržištu – gubi kontrolu nad njima. Zbog toga, Evropa može ostati bez uticaja nad gasovodom kojim bi trebalo da se snabdevaju potrošači na starom kontinentu. Sigurnost njenog snabdevanja će umesto toga zavisiti od kompanija koje prodaju gas.

Na takav zaključak navodi nekoliko trendova.

Najpre, opada važnost gasovoda „Nabuko“, koji je dugo smatran prioritetnim projektom Evropske unije. Evropska komisija je uložila dosta napora u njegovu Nabuko gasovod

Nabuko gasovod

promociju. Prvobitno je predviđeno da bude dug skoro 4 hiljada kilometara, protežući se od istočne granice Turske sa Gruzijom i Irakom, preko Bugarske i Rumunije ka Austriji. Procenjeno je da bi njegova gradnja koštala 8 milijardi evra, mada ima procena da bi na kraju „ceh“ dostigao 12 pa čak i 15 milijardi, a kapacitet iznosio 31 milijardu kubnih metara gasa – otprilike dva puta više nego konkurentski gasovodi.

Evropska komisija je podržava „Nabuko“ upravo zbog njegove veličine, što je, na kraju, postalo njegovo prokletstvo.

Ideja je bila da Nabuko bude najveći gasovod. Međutim, izvori gasa u kaspijskom basenu i na Bliskom istoku – namenjeni izvozu za Evropu – za sada su oskudni.

Ogromno gasno polje “Šah Deniz” u Azerbejdžanu treba da bude okosnica u snabdevanje Evrope ovim energentom iz kaspijskog regiona. Međutim, “Šah Deniz” može da obezbedi samo 10 milijardi kubnih metara gasa za Evropu, dok ostali potencijalni izvoznici, kao što su Turkmenistan i Irak, još nisu spremni da obezbede bilo kakvu količinu za stari kontinent.

Zbog manjka gasa, Nabuko konzorcijum, u kome su između ostalog nemački “RWE AG” i austrijski “OMV AG”, predložili su smanjivanje ovog projekta: prema novoj verziji gasovod “Nabuko” bi se završavao u Bugarskoj i imao samo polovinu kapaciteta u odnosu na prvobitnu zamisao.

Od Grčke preko Albanije do Italije

Onda su azerbejdžanska gasna i naftna kompanija “SOCAR” i turski “Botas” predložili krajem decembra sopstvenu verziju cevovoda kojim bi se transportovao gas preko Turske. Ovaj projekat je nazvan “TANAP” (transanatolski projekat gasovoda).

Ovaj razvoj događaja može biti veliki udarac za Evropsku uniju nakon višegodišnjeg političkog lobiranja za gradnju “Nabuka”, jer to znači da bi izgubila kontrolu nad uvoznim rutama. Sa idejom o gradnji “TANAP”-a, kontrola tranzita gasa bi se izmestila od evropskih kupaca gasa ka prodavcima izvan članica EU.
Gradnjom “TANAP”-a, azerbejdžanska i turska kompanija bi takođe držale kontrolu nad snabdevanjem Evropske unije iz drugih zemalja u regionu, kao što je Irak.
Sa idejom o gradnji “TANAP”-a, kontrola tranzita gasa bi se izmestila od evropskih kupaca gasa ka prodavcima izvan članica EU.

Treće, “Britiš Petroleum” (British Petroleum – BP), britanski energetski gigant, saopštio je u ponedeljak da je konzorcijum “Šah Deniz 2” – u kome ova kompanija ima ključnu ulogu – odlučio da uđe u ekskluzivne pregovore o projektu “Transatlantik cevovod” (Trans Adriatic Pipeline - TAP) kojim bi se dopremao gas u Italiju. Okosnicu “TAP”-a čine dve kompanije van Evropske Unije: norveški gigant “Statoil ASA” i švajcarski “Elektrizitats-Gesellschaft Laufenburg”. Nemački “E.ON AG” ima relativno malo učešće u “TAP”-u.

Istovremeno, norveški “Statoil” je jedan od ključnih partnera u “Šah Denizu 2”. Ideja je da se kompletiranje projekta “TAP” nastavi sa konzorcijumom “Šah Deniz” i italijanskom, albanskom i grčkom vladom. Za sada ne postoji međuvladin sporazum o projektu “TAP”, ali se pominje u dogovoru između Italije i Albanije potpisanom 2009-e. Kritičari smatraju, takođe, da je slabost ovog projekta izostanak italijanskog partnera, zbog čega će teško dobiti dozvolu vlade u Rimu da finalna destinacija gasovoda bude u Italiji.

Gradnja gasovoda, ilustracija

Gradnja gasovoda, ilustracija

Trasa “TAP-a” – dugačka oko 800 kilometara - trebalo bi da krene od Komotinija u Grčkoj, u blizini granice sa Turskom, preko Albanije, do San Foka u Italiji. Ovaj gasovod biće deo “Južnog koridora” koji je označila EU. Sa budžetom od 1,5 milijardi evra, “TAP” se smatra najkraćim i najekonomičnijim gasovodom na ovom koridoru.

Ideja je da se unaprede postojeća mreža turskih gasovoda i učini kompatibilnom sa projektom “TANAP”. Projekat “TAP” treba da profunkcioniše 2017. godine kojim će biti transportovano godišnje 10 milijardi kubnih metara kaspijskog gasa, a maksimalni kapacitet bi iznosio 20 milijardi kubnih metara.

To znači da bi izgradnjom projekta TAP kontrola nad infrastrukturom ostala u rukama prodavaca gasa izvan Evropske Unije.

U slučaju problema da se transportuje gas preko Italije, “Britiš petroleume”, razmatra i rutu preko centralne Evrope.

Istovremeno, grčka i italijanska vlada ostaju privržene projektu “ITGI”, čija su okosnica italijanski “Edison” i “DEPA”, koja je pod kontrolom grčke vlade, a jedan od partnera je i turski “Botas”.

U igri je i opcija distribucije gasa preko jugoistočne Evrope (SEEP) preko postojećih regionalnih gasovoda, kojima bi se pridodali novi interkonektori, kao i ruski projekat “Južni tok” koji će, kako tvrdi premijer Vladimir Putin, biti građen uprkos nezvaničnim informacijama da Moskva odustaje od ovog gasovoda zbog ekonomske krize i smanjene tražnje za gasom.
  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu "informacione mećave" – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga "Hladni mir: Kavkaz i Kosovo" i " 'Balkanizacija' Interneta i smrt novinara".

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG