Piše: Sergei Karaganov (dekan Škole za svetsku ekonomiju i međunarodna pitanja na ruskom nacionalnom institutu za ekonomiju), priredio: Dragan Štavljanin
Svet trenutno potresa toliko tektonskih promena da ih je teško pobrojati: tekuća ekonomska kriza ubrzava degradaciju međunarodnog upravljanja i nadnacionalih institucija. Oba procesa se dešavaju paralelno sa znatnim pomeranjem ekonomske i političke moći ka Aziji. Manje od četvrt veka otkako je Frensis Fukujama (Francis Fukuyama) proglasio “kraj istorije”, čini se da smo na pragu svanuća novog doba društvenih i geopolitičkih prevrata.
Arapski svet je na dramatičan način bio prodrman “revolucionarnim prolećem”, ali koje se ubrzo pretvorilo u “hladnu zimu”. U većini slučajeva, novi režimi kombinuju stari autoritarizam sa islamizmom, što rezultira daljom socijalnom stagnacijom, ozlojeđenošću ljudi i nestabilnošću.
Još je upadljivije da su sve učestalije demonstracije u bogatim zapadnim zemljama, ali ne u organizaciji političkih partija već društvene baze. Ovi protesti imaju dva uzroka.
Zapad, u euforiji zbog svoje pobede nad komunizmom i na prvi pogled nezaustavljivog ekonomskog rasta, propustio je priliku da sprovede neophodne strukturalne reforme.
Prvo, društvene nejednakosti su produbljivane na Zapadu bez ikakvog ograničenja u poslednjih četvrt veka, između ostalog i zbog nestanka Sovjetskog Saveza, koji je služio kao pretnja od ekspanzionističkog komunizma. Serija socijalističkih revolucija primorala je u prošlosti zapadne elite da koriste moć države za redistribuciju bogatstva i podsticanje uspona lojalne srednje klase.
Međutim, kada je komunizam krahirao, zapadni bogataši su poverovali da nemaju više čega da se boje i počeli su da demontiraju državu blagostanja, što je drastično produbilo nejednakosti. To je moglo da se toleriše sve dok je “pita” narastala, ali je to okončano sa izbijanjem globalne finansijske krize iz 2008. godine.
Drugo, u poslednjih 15 godina, stotina miliona poslova je prebačeno u Aziju, koja je nudila jeftinu ali često kvalifikovanu radnu snagu. Zapad, u euforiji zbog svoje pobede nad komunizmom i na prvi pogled nezaustavljivog ekonomskog rasta, propustio je priliku da sprovede neophodne strukturalne reforme (Nemačka i Švedska su izuzeci). Umesto toga, prosperitet Zapada je sve više počivao na zaduživanju.
Oslabiće privlačnost zapadne demokratije
Međutim, ekonomska kriza je učinila nemogućim održavanje dobrog života na pozajmljenim parama. Amerikanci i Evropljani počinju sve više da uviđaju da ni oni niti njihova deca ne mogu da očekuju da će vremenom postati bogatiji.
Vlade se sada suočavaju sa teškim zadatkom sprovođenja reformi koje će teško pogoditi većinu birača. U međuvremenu, malo je verovatno da će manjina, koja je finansijski profitirala u poslednje dve decenije, odustati bez borbe od svojih benefita i privilegija.
Protesti opozicije u Rusiji na kojima se zahteva odlazak s vlasti premijera Vladmira Putina nedavno izabranog za predsednika, 5. mart 2012.
To će sve oslabiti privlačnost zapadne demokratije za zemlje, kao što je Rusija, gde, za razliku od Zapada ili u velikoj meri u arapskom svetu, oni koji organizuju demonstracije protiv vlade pripadaju ekonomskoj eliti. To su pokreti koji traže političke reforme – više slobode i odgovornosti vlasti – ne toliko ekonomske i socijalne promene, barem ne za sada.
Pre nekoliko godina, bilo je moderno da se brine zbog izazova koji kapitalizam autoritarnog tipa (na primer, u Kini, Singapuru, Maleziji ili Rusiji) predstavlja za zapadni demokratski kapitalizam. Danas, problem nije samo ekonomski.
Zapadni kapitalistički model društva koji se zasniva na skoro univerzalnom bogatstvu i liberalnoj demokratiji – pokazuje se sve neefikasnijim u poređenju sa konkurencijom. Srednja klasa u autoritarnim društvima će možda vršiti pritisak na svoje lidere u cilju jačanja demokratije, kao, na primer u Rusiji. Međutim, zapadne demokratije će, takođe, postati autoritarnije.
Potencijal za miroljubivu koegzistenciju i nasilne sukobe
Zaista, mereno današnjim standarima, Šarl de Gol (Charles De Gaulle), Vinston Čerčil (Winston Churchill) i Dvajt Ajzenhauer (Dwight Eisenhower), bili su autoritarni lideri. Zapad će ponovo morati da se okrene takvom pristupu, ili rizikuje da gubi moć na globalnom planu u meri u kojoj ultradesničarske i ultralevičarske snage konsoliduju svoje pozicije a njegova srednja klasa nestaje.
Komunizam i fašizam su pustili korene u društvima demoralizovanim ratom, zbog čega treba sve preduzeti da se spreči izbijanje nekog većeg rata.
Moramo da pronađemo načine kako bismo sprečili političku polarizaciju koja je dovela do uspona totalitatnih sistema – komunističkog i fašističkog – u 20. veku. Na sreću, to je moguće preduprediti. Komunizam i fašizam su pustili korene u društvima demoralizovanim ratom, zbog čega treba sve preduzeti da se spreči izbijanje nekog većeg rata.
To postaje važno naročito sada kada se miris rata oseća oko Irana. Izrael - koji se suočava sa jačanjem osećanja neprijateljstva među susedima kao posledica njihovih “demokratskih” preokreta – nije jedina zainteresovana strana. Mnogi ljudi u razvijenim zemljama, čak i neki u Rusiji, sve više podržavaju rat sa Iranom, upkos – ili možda upravo zbog toga – nužnosti suočavanja sa globalnom ekonomskom krizom i neuspehom međunarodnog upravljanja.
Istovremeno, velike mogućnost se naziru u vremenima dalekosežnih promena. Milijarde ljudi u Aziji su se izvukle iz siromaštva. Stalno se pojavljuju nova tržišta na kojima je moguće primeniti inteligenciju, znanje i talenat. Svetski centri moći postaju jedni drugima protivteža, podrivajući hegemonističke ambicije, što nagoveštava kreativnu nestabilnost koja počiva na istinskoj multipolarnosti u kojoj ljudi stiču veću slobodu u određivanju svoje sudbine u globalnoj areni.
Paradoksalno, sadašnje globalne promene i izazovi pružaju potencijal i za miroljubivu koegzistenciju i nasilne sukobe. Da li je to srećna okolnost ili ne, na nama je – samima – da odredimo kakva će biti budućnost.
