Dostupni linkovi

logo-print

Najs: Preblaga kazna Karadžiću, doživotna robija jedino pravedna


Džefri Najs

Džefri Najs

Određivanjem vremenski ograničene kazne od 40 godina zatvora za Radovana Karadžića, sud izgleda nije uvideo koliko su negativne posledice po žrtve – kao i region u celini – izricanje ovakvih presuda koje za njih nemaju nikakvog smisla, kaže za RSE Džefri Najs (Geoffrey Nice), nekadašnji glavni tužilac na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu.

"Ovi ljudi su čekali 21 godinu na rešenje izricanjem presuda Karadžiću i ostalim optuženim političkim i vojnim zvaničnicima bosanskih Srba. Stoga ne iznenađuje što je presuda Karadžiću kod mnogih izazvala očajanje i patnju i, naravno, oni su razočarani u sud.

Možda je došlo vreme da pojedini aspekti izricanja presude budu izuzeti iz nadležnosti, odnosno diskrecije sudija, pre svega za teške ratne zločine. Za stravične zločine – kada se dokažu – trebalo bi da se automatski odredi doživotna kazna zatvora", smatra Najs.

RSE: Mnogi ljudi, pre svega u BiH, razočarani su što je Radovan Karadžić osuđen na 40 godina zatvora iako je utvrđeno da je odgovoran za genocid u Srebrenici. Istovremeno, neki njegovi bliski saborci, poput Zdravka Tolimira, poslati su na doživotnu robiju po optužnicama za slične ili čak iste zločine.

Najs: Pre toga bih rekao da je za žaljenje odluka Haškog suda da oslobodi Karadžića odgovornosti za genocid u sedam opština 1992-3. Međutim, to nije iznenađujuća presuda imajući u vidu dosadašnje iskustvo u drugim suđenjima za ratne zločine u ovim opštinama.

Način na koji je presuda pisana pokazuje da sud nije bio spreman da eksplicitno naglasi da se radi o genocidu – ova reč jedva da je pomenuta i to na samom kraju.

Kada je reč o kazni zatvora od 40 godina, rezime presude je zadovoljavajući do dela kada se pominje genocid u Srebrenici. Stiče se utisak iz samog načina na koji je presuda pisana da je postojala izvesna nespremnost suda da eksplicitno naglasi da se radi o genocidu – ova reč jedva da je pomenuta. To je učinjeno tek na samom kraju kada je saopštena visina kazne.

Zanimljivo je da je pre izricanja presuda pomenuta olakšavajuća okolnost zbog sporazuma za koji se kaže da su ga sklopili Ričard Holbruk (Richard Holbrooke) i Radovan Karadžić. Nakon toga je rečeno da je olakšavajuća okolnost to što se Karadžić povukao sa političkih funkcija 1996.

Smatram da je veoma teško prihvatiti kao bilo kakvu olakšavajuću okolnost to što se neko povukao sa funkcije na kojoj je donosio odluke koje su rezultirale hiljadama ubistava a nakon toga se godinama skrivao.

Teško je prihvatljiva olakšavajuća okolnost to što se Karadžić povukao sa funkcije na kojoj je donosio odluke koje su rezultirale hiljadama ubistava a nakon toga se godinama skrivao.

Reč je o čoveku koji nikada nije priznao odgovornost, koji je godinama držao otvorenim pitanje njegove krivice tako da oni koji žude za pravdom – mislim na preživele žrtve i blisku rodbinu i prijatelje ubijenih – moraju da čekaju tako dugo.

Stoga ne razumem kako povlačenje sa funkcije može biti olakšavajuća okolnost.

Kazna od 40 godina zatvora je dijametralno suprotna doživotnoj robijii na koju su osuđeni neki drugi bosanski Srbi. Ovakva kazna Karadžiću – po mojoj gruboj računici – omogućava mu da, ukoliko u međuvremenu ne umre, izađe iz zatvora i živi u slobodnom društvu kada napuni 90 godina.

RSE: Čak i među Bošnjacima, iako smatraju da Karadžić zaslužuje doživotni zatvor, ima onih koji ističu da se kazna od 40 godina zatvora zapravo svodi na doživotnu imajući u vidu starost nekadašnjeg lidera bosanskih Srba. Međutim, drugi ukazuju da simbolički i principijelno postoji velika razlika između ove dve kazne.

Najs: Postoji praktična i politička strana ovog slučaja. Praktično, ako pretpostavimo da će biti pušten iz zatvora nakon odslužene dve trećine kazne i ona dodatno umanji za vreme provedeno u pritvoru – to znači da bi Karadžić bio u zatvoru manje od 20 godina.

Kada je reč o principu, odgovarajuća kazna za zločine je veoma važna jer je korisna za društvo u celini. Stoga je veoma bitno da se povuče jasna linija između doživotne robije i vremenski ograničene kazne zatvora.

Haški sud bi trebalo da ima kao prioritet interese žrtava. Međutim, sud jedino uzima u obzir priliikom izricanja presuda druge ciljeve kao što su kazna i odvraćanje. Interesi žrtava se možda uzimaju u obzir u meri u kojoj je određena adekvatna kazna, ali one inače nisu identifikovane kao deo procesa izricanja presude.

RSE: Zašto je Haški sud doneo ovakvu odluku? Kada je reč o genocidu u sedam opština, da li bi da je utvrđenja njegova odgovornost to omogućilo preispitivanje tužbe BiH protiv Srbije za genocid koju je Međunarodni sud pravde odbacio?

Najs: Jednostavno ne znam. Međutim, mogu da kažem da je sudija Kvon bio i u sudskom veću u procesu protiv Slobodana Miloševića. Njegova ocena materijala tužilaštva u tom slučaju se razlikovala od dvojice preostalih sudija koji su smatrali da postoji dovoljno dokaza da se protiv Miloševiča podigne i optužnica za genocid.

Sudija Kvon bio i u sudskom veću u procesu protiv Miloševića. On se nije složio sa ocenom dvojice preostalih sudija da postoje dokazi da se protiv Miloševiča podigne i optužnica za genocid.

Dakle, možete videti konstantnost u pristupu sudije Kvona.

Dobro ste uočili moguću vezu između presude Karadžiću i tužbe BiH protiv Srbije. Verovatno je jedini način da žrtve dobiju zadovoljenje kada je reč o genocidu 1992-3, da se traži revizija presude Međunarodnog suda pravde koji je odbio tužbu BiH protiv Srbije za genocid.

Vlastima u BiH je preostalo još svega nekoliko meseci da zatraže preispitivanje ove presude koristeći kao argument genocid 1992-3 u pomenutih sedam opština kao i 1995. u Srebrenici.

Međutim, stiče se utisak da vlasti u Sarajevu nisu voljne da to učine, uprkos mnogim savetima da zatraže reviziju. One moraju da shvate da ako to ne učine, mnogi Bošnjaci mogu da zaključe da njihova vlada nije ispunila svoju dužnost u poštovanju njihovih nevolja i gubitaka.

RSE: Šta se dalje može očekivati? Obe strane će se očito žaliti. Da li se može desiti da sud u drugostepenom postupku promeni odluku i osudi Karadžića na doživotni zatvor? Takođe, da utvrdi da je odgovoran i za genocid u sedam opština?

Najs: Očekujem svakako da će se obe strane žaliti. Međutim, tužilaštvo ima više šansi da izdejstvuje promenu kazne zatvora od 40 godina nego dela presude o genocidu 1992-3 za koji je Karadžić oslobođen.

RSE: Ako ostane prvostepena presuda u tom delu, da li to znači da ni Ratko Mladić neće biti osuđen za genocid u ovih sedam opština?

Najs: Nisam siguran. Reč je o dva različita sudska veća. Međutim, reakcije na presudu Karadžiću mogu uticati na stav sudija u Mladićevom slučaju.

Velika je šteta što su u svim ovim procesima sudije prilično izolovane i rade na distancu. Tek po neko od njih je bio na Balkanu a mnogi nisu uopšte putovali u ovu regiju.

Smatram da je velika šteta što su u svim ovim procesima sudije prilično izolovane i rade na distancu. Tek po neko od njih je bio na kratko na Balkanu a mnogi nisu uopšte putovali u ovu regiju. To nije njihova greška, ali su uskraćeni zbog adversalijalnog pravnog sistema koji se primenjuje u Hagu (ili akuzatorni koji je karakterističan po naglašenim ulogama stranaka - optužba i odbrana - posebno u prikupljanju dokaza i prezentaciji "svog slučaja", dok se uloga suda svodi isključivo na presuđenje kao i obezbeđenje nesmetanog toka krivičnog postupka. Ovaj pristup je karakterističan za angloamerički pravni sistem. Drugi pristup je inkvizitorski koji prevladava u evropskom kontinentalnom sistemu - D.Š.)

Zbog toga su sudije lišene direktnog kontakta sa žrtvama i onima koji su patili. To je možda jedan među mnogim razlozima koji doprinosi jačanju osećanja nerealističnosti ovih suđenja koja ne zadovoljavaju interese žrtava čak i kada, kao u ovom slučaju, sveukupni zaključak suda jasno odražava ogromnu patnju hiljada ljudi.

RSE: Zvaničnici u Srbiji kao i Republici Srpskoj odbacuju presudu Karadžiću kao jednostranu. Tako je premijer Vučić kazao da Srbija neće dopustiti bilo kakvo dovođenje u pitanje opstanka Republike Srpske.

Najs: Ovakvi komentari nisu iznenađujući. Uvek će biti ljudi koji će dovoditi u pitanje odluke suda u procesima kao što je Karadžiću a naročito ukazivati na političke posledice. Ali, ako generalno pitate da li je dobro da se vode procesi u cilju utvrđivanje pravde, moj odgovor je potvrdan.

Međutim, realnost je takva da pojedinci, a naročito države, ne priznaju da su njihovi postupci bili pogrešni. No, prilično je jasno da su oni koji su bili uključeni u sukob u BiH na strani Karadžića, od samog početka znali da je to što čine zločin za koji ne postoji bilo kakvo opravdanje.

Žalosno je da sada Srbija i Republika Srpska reaguju ovako ukazjući na političke posledice presude Karadžiču za koga je utvrđeno da je odgovoran za najteže zločine. To neće doprineti pomirenju.

Pretpostavljam da to može produbiti i produžiti podele unedogled. Ovakve reakcije će podsećati ljude da ne mogu da očekuju da će pojedinci i države koji su počinili najteže zločine ikada to priznati. Pravo na osporavanje – kao i laganje tom prilikom – odgovornosti za zločine se veoma uvažava.

Međutim, Srbiji i Republici Srpskoj treba jasno predočiti da moraju da uvažavaju odluke suda koji je osnovala međunarodna zajednica, čiji je cilj da utvrdi odgovornost za zločine počinjene u sukobima na Balkanu.

Ukoliko će biti posledica po Republiku Srpskoj koje proizilaze iz bilo koje sudske presude – da je njeno formiranje i postojanje delimično ili u celini rezultat genocida – onda je to pravedno.

Ako će biti političkih posledica presude Karadžiću koja potvrđuje da je osnivanje RS kao kvazi države rezultat genocida – onda neka tako i bude.

Mnogi ljudi su zapanjeni time što je Republika Srpska stekla visoku samostalnost unutar BiH, uprkos načina na koji je formirana. Stoga ako će biti političkih posledica presude Karadžiću koja potvrđuje da je osnivanje ove kvazi države rezultat genocida – onda neka tako i bude.

Međunarodna zajednica mora da shvati da se u njenoj naklonosti prema napredovanju Republike Srpske ka sve nezavisnijoj poziciji kao i Srbije ka članstvu u EU – prenebregava da je ovaj entitet stvoren kao rezultat genocida uz pomoć Srbije, u šta mnogi veruju iako to nije sankcionisano u Karadžićevoj kao i drugim presudama.

RSE: Da li iz svega što ste rekli proizilazi da ova presuda neće doprineti pomirenju?

Najs: Cilj suđenja za ratne zločine nije prevashodno pomirenje i ono se nikada i ne postiže kao rezultat ovih krivičnih postupaka. Ova ograničenja pravosudnih mehanizama ukazuju na potrebu za istinskom otvorenošću prema procesu pomirenja pri čemu pravedni i efikasni pravosudni sistem može biti ključni deo u postkonflinktnim društvima.

Nijedna od zaraćenih strana u bivšoj Jugoslaviji nije istinski spremna da prođe kroz istinski proces pomirenja – kao što se desilo na raznim stranama sveta.

Međutim, nema takve otvorenosti među nekada zaraćenim stranama u bivšoj Jugoslaviji. Nijedna od njih nije istinski spremna da prođe kroz istinski mirovni i proces pomirenja – kao što se desilo na raznim stranama sveta.

Stoga su nam preostala presude za ratne zločine – od kojih je ovo Karadžiću od posebne važnosti – i njihove posledice po pojedince i region u celini.

  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu “informacione mećave“ – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“ i „’Balkanizacija’ Interneta i smrt novinara“.

XS
SM
MD
LG