Dostupni linkovi

logo-print

Dvadeset i dve godine Balkanskog servisa RSE: Generacija koja je odrasla sa nama


Radio Slobodna Evropa (Radio Free Europe / Radio Liberty)

Radio Slobodna Evropa (Radio Free Europe / Radio Liberty)

(Na temi sarađivali: Ivana Bilić, Iva Martinović, Lela Šćepanović i Enis Zebić)

Kako vršnjaci Balkanskog servisa RSE vide sadašnjost i šta očekuju od budućnosti?

Balkanski servis Radija Slobodna Evropa počeo je da emituje program 31. januara 1994. U protekle 22 godine je, zajedno sa svojim slušaocima, prošao put od izveštavanja u ratnim godinama, o nadama u bolju budućnost u posleratnom periodu, demokratskim promenama i optimizmu i pesimizmu koje su donele, putu regiona ka Evropskoj uniji i preprekama i uspešno pređenim deonicama na tom putu.

Naši sagovornici i vršnjaci našeg servisa, odrasli su upravo u tom, čini se, večito "tranzicionom periodu". Vaspitavani su u jednom duhu, a sada su kao odrasli suočeni sa izazovima za koje ih nisu dovoljno pragmatično pripremili. Svi oni su diplomci fakulteta koje su upisali po sopstvenom izboru, a ne zato što je neko to očekivao od njih. Svojim državama i svom društvu nude svoje znanje i želju da ravnopravno učestvuju u građenju institucija civilnog društva koje će fer davati šansu svima. Međutim, kako osećaju, to isto društvo im, izgleda, šalje poruku da može i bez njih.

Enis Zebić

Enis Zebić

"Kada si dopisnik radija, onda si usput i sam svoj tehničar i montažer. Ja sam došao na Radio slobodna Europa pred 22 godine, 1. veljače 1994. godine.

Iz Zagreba pričam o događajima u Hrvatskoj slušateljicama i slušateljima u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, na Kosovu, u Srbiji i svugdje po svijetu. Po komentarima na našem webu vidim da me prate i u Hrvatskoj. Ima dosta kolega novinara koji moje priloge 'lajkaju' ili 'šeraju' na Facebooku, i to mi je priličan kompliment.

Nastojim pokazati da činjenica da netko misli različito od vas ne znači da je odmah zločinac i pokvarenjak. To je, možda, najteži dio posla, pogotovo u ovom tvrdoglavom dijelu svijeta. Ali, ne planiram odustati. Do daljnjega", piše u komentaru naš dugogodišnji dopisnik Enis Zebić. OPŠIRNIJE

Zanimalo nas je po čemu pamte svoje detinjstvo, o čemu maštaju, kakvi su njihovi ciljevi, šta ih frustrira i – da li misle da je njihova sreća u državama u kojima su rođeni i odrasli. Ili negde drugde.

"Niti možete dobiti posao ovde, niti se vaša škola ceni negde vani"

Student turskog jezika i književnosti Zlatan Likić generacija je Balkanskog servisa RSE. Njegova očekivanja iz djetinjstva, kako navodi, nisu se ispunila. Prve godine života pamti po optimizmu Bosanaca i Hercegovaca i veri da će budućnost biti svetlija. Dvadeset dve godine kasnije, Zlatan ne vidi perspektivu i vlastitu budućnost u BiH.

RSE: Šta mislite da vam društvo u kome sada živite nudi i šta biste vi mogli ponuditi društvu da bi bilo bolje?

Likić: Društvo nudi jako malo. Nudi jedan loš obrazovni sistem koji vas ne može pripremiti za tržište rada, ne može vam dati sposobnosti koje vam trebaju za posao. Šta god da studirate, sposobnosti koje vam nudi nisu dovoljne. Niti možete dobiti posao ovde, niti se vaša škola ceni negde vani. Šta ja nudim? Pa mislim da svi mladi nude sve svoje sposobnosti svoj život ovoj državi. Nudimo svoju strast za radom, strast za životom.

"Mladi više ne žele da se bore..."

Baš kao i Zlatan, i Lidija Mladenović je odabrala da studira strani jezik. Odabrala je albanski zbog toga što u njenom okruženju nije bilo baš velike naklonosti ni prema tom jeziku ni prema albanskom narodu. Lidija je rođena u Vranju, danas živi u Beogradu. Frustrira je što mladi u Srbiji danas često lako odustaju, ali veruje da je njena budućnost upravo u zemlji u kojoj je rođena.

RSE: Šta smatraš svojom najvećom frustracijom?

Mladenović: RSE: Nemam je. Frustracija vezanih lično za mene i moj život nemam. Da li imjam frustraciju koja je vezana za društvo? Možda. To je omladina. Mladi se ne trude. Nekako, više nisu spremni. Ne možete biti umorni kada ste mladi ali verovatno tuđim pritiskom i zbog tuđeg iskustva ne žele da se bore, ne žele da maštaju, ne žele da stvaraju i na tome se završava 'rekli su mi da ja to ne mogu...' I to je to.

Ivana Vraneš iz Beograda rođena je u godinama kada je Balkanski servis našeg radija nastajao. Seća se da je kao dete, sa bakom u Dubrovniku, slušala "Slobodnu Evropu". Posle Filološke gimnazije, upisala je Fakultet dramskih umetnosti i volontirala u različitim kulturnim ustanovama. Želi da ode iz Srbije na usavršavanje, a onda da se vrati, prenese svoja znanja i da menja društvo u kojem živi. Pripremila: Iva Martinović.

RSE: Koje je tvoje najranije sećanje na svet oko tebe?

Vraneš: Rođena sam u Beogradu ali sam dosta svog detinjstva provela u Dubrovniku odakle je bila moja mama i gde je tada sve već bilo ok i da sam tada slušala uveče sa bakom radio ‘Slobodnu Evropu’ i ‘Deutche Welle’, pošto je moja baka bila politički vrlo aktivna i osvešćena. Generalno, bezbrižno detinjstvo. Pošto smo mi bili deca nismo imali predrasude.

"Hvata me nervoza kad pomislim da ću uskoro imati diplomu u džepu"

Naša sagovornica iz Hrvatske, vršnjakinja našeg programa, je studentkinja novinarstva i novinarka Melita Vrsajko. Najviše joj smetaju predrasude i to što joj hrvatsko društvo ne nudi ništa osim beskrajnih rasprava o ustašama i partizanima. Međutim, definitivno ne misli odlaziti iz Hrvatske, jer je, kako kaže, voli ovako osakaćenu i punu nepravilnosti.

Šta je donela 1994. godina?

Nelson Mandela polaže predsedničku zakletvu u Pretoriji, 10. maj 1994.

Nelson Mandela polaže predsedničku zakletvu u Pretoriji, 10. maj 1994.

Nelson Mandela je postao prvi crni predsednik Južnoafričke Republike, Apple je izbacio Macintosh sa PowerPC mikroprocesorom, što je bio revolucionarni korak i za tu kompaniju i za nas korisnike, granatirana je sarajevska pijaca Markale, poginuo je fozač formule 1, Ayrton Senna, ubio se frontmen grupe "Nirvana", Kurt Cobain… Te iste godine sa radom je počeo Balkanski servis Radija Slobodna Evropa i rodili su se Zlatan, Lidija, Ivana, Melita i Mijuško...

Vrsajko: U detinjstvu je to bilo – ići u školu, vratiti se kući, napisati zadaću i ići se igrati, a sada sa 22 godine – fakultet, režije, samostalan život, napuniti frižider, bar sa onih pet osnovnih namirnica. Dobra je stvar što sam još u tim godinama kad se nekako podrazumeva da ti roditelji pomažu u finansijskom smislu, ali kad pomislim da ću za godinu ili dve dana imati diplomu u džepu, uhvati me neka blaga nervoza. Bilo bi dobro zapravo uvek imati 22 godine, ili možda petnaest.

"Samo želim svoj mir"

Kako razmišljaju i čime se bave dvadesetdvogodišnjaci u Crnoj Gori, vršnjaci Balkanskog servisa RSE? Kakvu zbilju žive, o čemu maštaju i dokle dopiru sjećanja one djece rođene u godinama u kojima je u ratnom vihoru nestajala jedna velika zemlja? Na ova pitanja RSE odgovarao je Mijuško Zarubica iz Nikšića, zaljubljenik u sport, student sportskog novinarstva, muzičar ali i šegrt u porodičnoj fabrici aluminijske bravarije...

RSE: O čemu maštate sada?

Zarubica: Maštam o jednom velikom dvorištu. Kuća ne mora uošte da mi bude velika, ali volio bih da imam veliko dvorište, zeleno... i jednu lijepu ogradu, par djece da trčkara po njemu da se igra loptom, a ne da igra "World of Warcraft". Mnogo bih više volio da se moje dijete igra loptom nego mišem.

RSE: Je li to "veliko dvorište" u Crnoj Gori?

Zarubica: Kao i većina mladih ljudi koji pričaju "samo idi odavde" ja nemam taj problem. Volio bih da proputujem, ali ne to da mi bude neki prvenstveni cilj u životu – da odem odavde i da ne živim ovdje. Može to da bude Crna Gora, može to da bude i Nikšić, ali samo želim svoj mir i svoje dvorište.

  • 16x9 Image

    Jasmina Lazić

    Stipendistkinja "Jiri Dienstbier Journalism Fellowship" na RSE od novembra 2015. Prije toga, stipendistkinja fondacije "Balkan Fellowship for Journalistic Excellence" i novinarka nedeljnika Vreme i modnog magazine Elle. 

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG