Dostupni linkovi

logo-print

Društvene mreže u Srbiji: Bespuća virtuelnog sveta


Ilustrativna fotografija

Ilustrativna fotografija

Uprkos nebrojenim blagodetima koje uživamo nakon “Internet revolucije”, virtuelni svet daleko je od bezazlenog mesta. Krađe ličnih podataka sa društvenih mreža, objavljivanje kompromitujućih fotografija i snimaka, šikaniranje, verbalno uznemiravanje na Facebooku ili Twitter – samo su neki od oblika zloupotrebe informaciono-komunikacionih tehnologija, sa kojima se suočavaju korisnici Svetske mreže i u Srbiji.

Priča se dodatno komplikuje kada se u nju uključe i online mediji koji, neretko u huškačkim kampanjama, objavljuju podatke i fotografije korisnika društvenih mreža. Institucionalni okvir u ovim slučajevima je anahron i zakržljao, pa građani ostaju “sivoj zoni”, prepušteni prvenstveno sopstvenoj odgovornosti.

Dvadesetdvogodišnja beogradska studentkinja i fotografkinja Ana Danilović za sebe kaže da je “dete društvenih mreža”. Nalog na Facebooku je otvorila pre sedam godina, kada je ova online zajednica tek počela da biva popularna u Srbiji.

Naša sagovornica je danas uključena u sve popularne društvene mreže – Twitter, Instagram, LastFM… Iako joj, kako kaže, ove platforme omogućavaju lakšu komunikaciju sa prijateljima i poslovnim saradnicima, imala je i negativna iskustva.

“Stizale su mi raznorazne seksualne, lascivne, preteće poruke, zavisno od toga šta se nekome ne dopada u odnosu na moju profilnu sliku, statuse ili nešto drugo na Facebooku. Mislim da mi je prva poruka stigla pre, recimo, četiri godine. Otprilike: “prestani da laješ, kurvo bezobrazna”, nešto tim rečima. Tad sam se stvarno jako loše osećala, jer sam stvarno mislila da sam nekoga svojim delovanjem na Facebooku povredila ili uvredila, ali sam shvatila da su to ljudske frustracije i da je to najbolje ignorisati”, ističe Danilović.

Naša mlada sagovornica pripada delu populacije koji čini 52 odsto stanovništva u Srbiji. Naime, uporedna analiza podataka najzastupljenijih svetskih platformi za analitiku društvenih mreža pokazuje da je svaki drugi stanovnika ove zemlje na nekoj socijalnoj web platformi.

Slučaj beogradske studenkinje tek je delić onoga što može zadesiti korisnika društvenih mreža. Mediji danima izveštavaju o Facebook stranici na kojoj nepoznati administratori objavljuju fotografije polugolih srednjoškolki, ispod kojih se nižu vulgarni i seksistički komentari. Fotografije su, po svemu sudeći bez dozvole, uzeli sa privatnih naloga maloletnih korisnica.

Upravo su mladi, koji čine trećinu svih korisnika društvenih mreža, jedna od najugroženijih kategorija, kaže Biljana Grujić iz Centra za prevenciju devijantnog ponašanja kod mladih.

Ilustrativna fotografija

Ilustrativna fotografija

“Poslednje istraživanje koje je rađeno govori da je svaki četvrti učenik doživeo neki oblik ‘cyberbullyinga’ u našim školama. Pod tim se misli na šikaniranje, hakovanje naloga, zloupotrebu ličnih podataka i fotografija… U najvećem broju slučajeva to su radili drugari iz razreda, dakle najbliže okruženje. To rade zato što znaju da će taj njihov komentar ili fotografiju koju su napravili videti veliki broj ljudi. Znači, mnogo je veća šteta u virtuelnom nego u stvarnom svetu”, kaže Grujićeva.

Kako kaže naša sagovornica, većina mladih sajber nasilnika svoj čin vidi kao šalu, no posledice takvih “igrica” mogu biti, dodaje Biljana Grujić, i tragične.

“Od povređenih osećanja deteta ili grupe dece, pa do, nažalost, pokušaja ili izvršenja samoubistva. Moramo da naučimo da je šala kad se šale i jedna i druga strana, i da kad jedna strana kaže ‘sad mi to više ne prija’, moramo da prekinemo sa tim“, konstatuje Grujić.

Zakon u Srbiji štiti maloletnike i decu od sajber maltertiranja. Za to je zaduženo Odeljenje MUP-a za borbu protiv visokotehnološkog kriminala koje deluje u saradnji sa tužilaštvom, objašnjava Saša Živanović iz ovog odeljenja.

“U koordinaciji sa tužilaštvom sprovodimo pretkrivični postupak u cilju pribavljanja dokaza o licu koje je izvršilo postavljanje takvog materijala na internet mrežu. Znači, pokušavamo da dođemo do IP adrese, pa potom utvrđujemo ko je u trenutku uploadovanja materijala na Internet tu adresu”, objašnjava Živanović.

No, jedan od ključnih problema je, dodaje Živanović, i to kako utvrditi da li je u spornom materijalu reč o maloletnim osobama:

“Jedino ako nam se javi oštećeno lice – dete ili maloletno lice– i da kaže: da, na toj fotografiji sam ja, imam ispod 18 godina, mimo moje volje je ta fotografija postavljena. Onda mi možemo da preduzmemo korake”, ocenjuje Živanović.

Za razliku od maloletnika, kod odraslih osoba krivično gonjenje nasilnika u virtuelnom svetu ne preduzima se po službenom postupku, već privatnu tužbu pokreće oštećena osoba. Ipak, studentkinja Ana Danilović misli “da je najbolje zaštititi se od toga tako što ćete blokirati te ljude i izbrisati ih sa svoje liste prijatelja i jednostavno se praviti da ne postoje”.

“Znate kako kažu: sto ljudi, sto ćudi. Nemoguće je da se svima dopadne ono što vi radite na svom profilu. Na kraju krajeva i ne treba svima da se dopadne to što radite. Zato mislim da je najbolje to ignorisati”, iskreno će Ana Danilović.

Oni, pak, koji ne žele da ignorišu sajber uvrede i maltretiranja, mogu da se obrate instituciji Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Radoje Gvozdenović, pomoćnik generalnog sekretara u Sektoru za informacione tehnologije pri ovoj instituciji ističe da je jedan od problema to što je Zakon o zaštiti podataka o ličnosti ograničen na teritoriju Republike Srbije, a serveri društvenih mreža su u stranim državama.

“U tom smislu, mi ne možemo reagovati putem nekih službenih dopisa prema rukovaocima podataka odnosno faktičkim imaocima podataka na socijalnim mrežama, s obzirom na to da se nalaze na teritoriji stranih država. Izuzetno u situacijama kad pouzdano možemo utvrditi da je na nekoj socijalnoj mreži uploadovan nedozvoljen sadržaj od strane domaćeg državljanina – što nije čest slučaj, s obzirom na laku mogućnost stvaranja lažnih profila – u toj situaciji bi se mogli steći uslovi za pokretanje nekog postupka”, kaže sagovornik RSE.

Ilustrativna fotografija

​ Naš pravni okvir je, objašnjava Gvozdenović, neuskađen sa vremenom u kojem dominiraju nove tehnologije, pa je teško utvrditi i da li pristanak osobe koja se našla na audiovizuelnom materijalu.

“U nastojanju da ne ostavimo te ljude bez odgovora, često ih upućujemo na to da se obrate direktno administratoru takvog jednog servisa, Googleovog ili već čijeg, i da pokušaju da zaštite svoje interese, uz opasku da takvi neki mehanizmi postoje”, dodaje Gvozdenović.

Ni mediji nisu ostali imuni na objavljivanje intimnih sadržaja sa privatnih Facebook ili Twitter profila. Savet za štampu je 2013. dobio nadležnost da donosi odluke o sadržaju veb postala, no do sada nije bilo žalbi na krađu ličnih fotografija sa privatnih profila na društvenim mrežama.

To ne znači da takvih slučajeva nije bilo. U mahom tabloidiziranoj sferi online novinarstva klikovi se uglavnom stiču “senzacionalnim” i “šokantnim” fotografijama estradnih ličnosti, pa i njihove dece.

Nisu retke ni privatne fotografije osoba iz političkog života, a tada novinski tekstovi obično dobijaju huškački ton. Pre nekoliko sedmica, nakon posete Edija Rame Beogradu, ovdašnji su tabloidi sa privatnog profila albanskog premijera “skinuli” njegove fotografije sa nudističke plaže, uz naslove tipa “Drogirani premijer na nudističkoj plaži” ili “Perverznjak otima Kosovo”.

Tamara Skrozza, novinarka i članica Komisije za žalbe u Savetu za štampu, skeptična je prema pravosudnim mehanizmima u ovakvim slučajevima.

“Dakle, čak i ako pokrenemo tu zakonsku mašineriju, šta sad – te slike su već otišle u javnost. Pitanje je kako bi ta tužba na kraju završila i kakve bi tu posledice bile po medij. Tim pre što u Srbiji, ali i čitavom svetu vlada deficit profesionalnog morala u medijima. Dakle, sve do čega mogu da dođu, mediji uglavnom objavljuju. Više tu nema pardona. Došli smo do ogoljene sile, kad više nema nikakvih obzira, posebno ako su u pitanju ljudi koji su u nekom trenutku u fokusu javne pažnje”, upozorava Skrozza.

Ilustrativna fotografija

Ilustrativna fotografija

Dok mediji i anonimni sajber nasilnici šire “zakon sile”, društvo se ili zgražava nad tim ili, u jednom nemalnom broju, uživa ili se priključuje linču. Za ilustraciju, stranici koja objavljuje fotografije srednjoškolki do sada se priklučilo više od 20.000 ljudi. Privlačnost sajber nasilja socijalni psiholog Bora Kuzmanović vidi u “nevidljivosti” koju Internet pruža.

“Postoji taj osećaj anonimnosti ili skrivenosti nasilnika koji se nedovoljno jasno pokazuje. Malo je teže biti nasilnik kada treba da pokažete svoje lice i na ulici nekog napadnete. Ovde jednostavno pritiskom na dugme ili slanjem nekih informacija možete da ispoljite tu nesputanu nasilnost svog karaktera”, kaže Kuzmanović.

Kako onda glavinjati kroz bespuća virtuelnog sveta koji u nekim, kriznim situacijama – poput majskih poplava u Srbiji – može postati korisna mreža solidarnosti, ali je vrlo često i ništa više od savremenog gubilišta?

Dejan Restak, IT preduzetnik daje samo jedan savet korisnicima – da dobro razmisle šta žele da izađe iz njihovog računara, makar i putem maila.

“Bavio sam se i nekim javnim poslovima u medijima i meni se u karijeri jako često dešavalo da i ono što pošaljem mailom u komunikaciji jedan na jedan izađe u javnost. Tada sam naučio lekciju da ne šaljem čak ni mailom ono što ne želim da vidi bilo ko. Tako da ni u jednom slučaju ja ne preporučujem ljudima da objavljuju podatke koji nisu za javnost”, preporučuje naš sagovornik.

  • 16x9 Image

    Dušan Komarčević

    Rođen 1986. u Beogradu, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu na Katedri za skandinavske jezike i književnosti. Dopisnik beogradskog biroa RSE postao 2012. godine.

XS
SM
MD
LG