Dostupni linkovi

logo-print

Tomašević za RSE: Dobra fotografija sama priča priču


„U užasima rata najteže je slikati decu i ranjene, ali dobra fotografija mora da priča sama za sebe“, izjavio je u intervjuu za RSE Beograđanin Goran Tomašević, najbolji novinski fotograf u 2013. godini po izboru „Gardijana“.

Bio je među prvima koji su poslali slike iz Sirije, Avganistana, Iraka i sa ratišta bivše Jugoslavije, njegove fotografije objavljene su u vodećim svetskim novinama, a poslednjih godina radna baza mu je u Najrobiju u Keniji.

Goran Tomašević, fotoreporter Rojtersa, kaže da je posvećenost ključ opstanka u ovom teškom poslu.

„U svakoj priči neko ima više ili manje sreće... Ja verujem u puno rada. Dugo se pripremam za moje zadatke, dosta istražujem, a na terenu sam sa aparatima uvek u ranu zoru i ostajem do poslednjeg svetla.“

RSE: Šta je bilo najteže za rad u Siriji?

Tomašević: Bliske borbe prsa u prsa. Često su zaraćene strane, pobunjenici i sirijska vojska, bile na 15 do 20 metara udaljenosti. U takvim situacijama je dosta opasno, a fotograf treba da ostane koncentrisan i da pazi na sve. Da prati priču, da vidi šta se dešava, mora da oseti situaciju bolje od samih boraca i da se postavi u poziciju iz koje može da slika najbolje fotografije. I pored svega toga da sačuva živu glavu.

RSE: Da li se plašite u takvim trenucima?

Tomašević: Odavno sam naučio da se distanciram od straha i nekih jačih emocija tokom rada. Ukoliko uđete u to možete da izgubite na objektivnosti i sigurnosti. Bilo je teških momenata ali tada sam uspeo da sačuvam hladnu glavu i reagovao kako treba.

RSE: Šta je najteže za slikanje, da li nekada imate dilemu da li da povučete okidač na aparatu?

Tomašević: Najteže mi je da slikam decu u ratnim užasima. Ili, još gore, povređenu decu. Teško mi je da slikam ljude koji pate. Slikati mrtve je, čini mi se, malo lakše nego ranjene zato što se tu nekako životna priča završila. Tužno jeste ali nema više patnje. Često izbegavam da ulazim u bolnice, iako su tamo najjače i najemotivnije slike, jer mi to nekako teško pada. Sve to pamtim, ništa ne zaboravljam. Ali život mora da teče dalje. Ako dozvolim da me prizori koje sam video previše opterećuju onda ne mogu da radim svoj posao.

RSE: Da li se nekada desilo da ste kroz objektiv videli neku strašnu scenu na ratištu, da ste ostavili fotoaparat i prišli da pomognete čoveku u nevolji?

Goran Tomašević

Goran Tomašević

Tomašević: To se dogodilo u Avganistanu kada sam slikao američkog marinca koji je pao posle neke pucnjave. To je moja poznata fotografija narednika sa prezimenom Bee koji pada ranjen. U tom trenutku podigla se velika prašina i tada čak nisam ni znao da sam to slikao. Priskočio sam da pomognem, pružio sam mu prvu pomoć. Ako neko ko može da pomogne ranjenom nije blizu svakako da neću nikoga pustiti da umre. Ali naravno da su fotografije glavni razlog zbog kog se tu nalazim. Kada su došli marinci i počeli sa evakuacijom ja sam nastavio da slikam. Te fotografije su izložene i u ratnom muzeju u Americi.

RSE: Mnoge Vaše fotografije poznate su širom sveta, slikali ste ratne okršaje u Alepu, napad na tržni centar u Najrobiju, rušenje statue Sadama Huseina u Bagdadu... Koja je najbolja slika koju ste napravili?

Tomašević: Ja još uvek ne znam koje su moje najbolje fotografije. Ovo je dnevni posao i sve priče dolaze i odlaze. Definitivno najteže mi je bilo Kosovo gde sam slikao sve ono što se dole dešavalo, izbeglice i posledice NATO bombardovanja... Te fotografije su imale veliki uspeh u svetu ali sam bio prilično emotivan u odnosu na sve i to mi je bio najteži zadatak. Ne znam da li sam se svih tih meseci ijednom nasmejao. Dugo posle toga moje slike sa Kosova nisam gledao. Mislim da je prošlo bar dve ili tri godine dok nisam otvorio taj folder da vidim šta sam slikao.
RSE: Šta obavezno mora da ima dobra fotografija?

Tomašević: Mora da ispriča šta se dešava. To je cilj novinske fotografije. Nekada neki mali detalj, emocija ili suza, može da pokaže mnogo više od nekog šireg ugla priče. Dobra fotografija se odmah prepozna, ne treba ništa govoriti o njoj, ona priča sama za sebe. Sve je veoma jednostavno, detalj koji upada u oči ili više jakih detalja. I to je to.

RSE: Da li takvu fotografiju može da napravi amater?

Tomašević: Može, ali će je uraditi samo jednom ili dva puta. Kod profesionalaca to mora da bude konstanta. Za ovaj posao najbitniji je konstantan rad. Talenat svakako treba da postoji, ali ništa bez rada. Zbog mog iskustva često mi daju malo teže zadatke. Prošlu Olimpijadu u Londonu sam morao da otkažem zbog Sirije, nadam se da neću propustiti svetsko prvenstvo u fudbalu u Brazilu.

RSE: Šta bi poručili mladim ljudima koji žele da se bave fotografijom?

Tomašević: Suština je pokazati istinu sa što manje fotografija. Najbitnije je da se sa jednom fotografijom ispriča priča. Ali bih kolegama koji tek ulaze u posao savetovao da ne rade slike sa ratišta već nešto drugo. Opasno je biti ratni reporter. Malo, malo pa nastrada neki od naših kolega. Kada me je moja ćerka, koja ima osamnaest godina, pitala da li može da bude fotoreporter ja sam rekao ne. Naučiću je da slika i svim tehnikama, ali ne bih joj savetovao da radi ovo što ja radim. Ali će na kraju sama odlučiti.

RSE: Imate karijeru dugu više od dvadeset godina, da li biste opet bili fotoreporter da se ponovo rodite?

Tomašević: Da. Ja još uvek uživam u ovom poslu. Volim ono što radim. Bilo je teških momenata ali nije mi žao nijednog odlaska na zadatak. Bio on lak ili težak...
  • 16x9 Image

    Zoran Glavonjić

    Novinarsku karijeru počeo je 1995. u informativnoj redakciji beogradske televizije Studio B. Radio je u beogradskom listu "Dnevni telegraf" i u dnevniku "Glas javnosti." Na RSE je od avgusta 2000. godine.

XS
SM
MD
LG