Dostupni linkovi

logo-print

Domovina se brani olajavanjem i odbijanjem dresure


Predrag Ž. Vajagić

Predrag Ž. Vajagić

Ove nedelje dnevnik za Radio Slobodna Evropa je vodio Predrag Ž. Vajagić, književnik iz Bačke Palanke i saradnik E-novina i Peščanika.

DNEVNIK NAVODNIKA
Subota, 3. mart


Niko se ne interesuje za mene, zašto bih se onda sam interesovao?
Hanif Kurejši


Nikad nisam pisao dnevnik, što me nije sprečilo da pre koju godinu istim snishodljivim rečima započnem jedan tekst u Vremenu, za koje sam tad beshonorarisao.

Nikad, zapravo, nisam radio mnoge stvari o kojima sam maštao, ali ne bih da ovu priliku protraćim na spisak onoga što mi je zakinuto.

Jednostavno, slažem se sa Duškom Radovićem da su „dani kao ulična ekspres lutrija: otvorite jednu - ništa, otvorite drugu - ništa, u trećoj - takođe ništa, u četvrtoj - nešto malo, tek da vas zavara i namami, pa dalje opet ništa”.

Međutim, upravo to srezano: „Ništa“ je na dan pada Bastilje u dnevnik, vrativši se umoran iz lova, pribeležio Luj XVI. Ne treba podsećati da se zapis giljotnuo u krvavo svašta, što je obrt nad kojim svaki dnevnikopisac grozničavije steže pero.

Iljif i Petrov opisuju jutro u kom i kokoška, osetivši priliv novih snaga, pokušava da poleti. Ovog uranka pokrila bi se krilima! Uskraćeno mi je preživarstvo kasnog ustajanja: neko se opet zaglavio u liftu, pa, nemajući poverenja u gumb alarma, šakama, bakandžama, glavom i veštačkim kukom manijački lupa u vrata.

Na taj suptilni znak-maliganske izmaglice se kondenzuju u sećanje na svirku prethodne večeri koja je, sve do samog alkoholnog kolapsa, bila prilično zabavna. Sloba me zove, pa forenzičarski pokušavamo da zaspemo crne rupe u njegovom sećanju, s olakšanjem zaključivši da se nije desilo ništa strašnije od činjenice da smo korak dalje od nade da ćemo uspeti uduplati svoje godine.

Odavno nisam nespremniji stao pred ogledalo. Dok ispravljam falte podočnjaka, žena mi preti da se ne razbrbljavam u ovom dnevniku i ne kačim bilo kakav veš na štrik javnosti.

Uobičajena jutarnja šetnja: u rukama DANAS, u njemu književni dodatak, u dodatku moj prvovenčani tekst.

Vrativši se kući, pokušavam da gledam neki fudbal na računaru, ali, budući da mi je roletna u kvaru (komšija sa sprata iznad neće da je vrati) zaštitu od monitorskog odbljeska postižem prebacivši ćebe preko okna prozora. Dok uživam u svojoj čergarskoj dovitljivosti, stiže SMS od Lidije iz Sidneja, pouzdan znak da je čaša dobrog vina nostalgiju učinila prekookeanskom.
Što se mene tiče, domovina se brani olajavanjem, ali i odbijanjem dresure.

Majstor Mile zatim izvodi vodoinstalaterske radove, te konačno ženski deo porodice (već pomenuta cenzorka i dve ćerke) može baratati oko česmi, a da ne krivi kičmu nad kadom, nedeljama jedinim izvorom H2O-a.

Slušam „Teške boje“ Gorana Barea, jedinog muzičara za kog, uz Damira Urbana, svojski žalim što nije voštio električnu gitaru kad sam bio mlađi, jer bi idealno odgovarao urođenoj mi splinskoj komori u srcu.

Knjiga koju danas uzimam iz gomile (otvorenih, započetih, raskrečenih, pripremljenih) – je „Zašto se niste ubili?“ Viktora Frankla, osnivača logoterapije i zatočenika koncentracionih logora. ŠOK-RUTINA-APATIJA, tri su stanja kroz koja prolazi svaki logoraš, ako već nije odmah, „s puta“ propušten kroz dimnjak krematorijuma. Posebno potresan mi je običaj da se zatvorenika ne budi iz noćne more, jer ništa sanjano ne može biti tako užasno kao stvarnost.

Nedelja, 4. mart

Uvek je, čak i na optuženičkoj klupi, zanimljivo slušati kad govore o tebi.
Alber Kami

Ne gajim guju u njedrima iluzije da ovaj dnevnik neće biti pun kontradiktornosti, pa će svaki njegov pažljiviji čitalac (a računam bar na dvoje najrođenijih) odmah ustanoviti kako ima sumnjiva posla sa čovekom protivrečitim.

Teši me što se, kao satir-efendija, mogu braniti podatkom da humor na grčkom znači – vlaga, a Hejnrih Bel kaže da jedno oko satiričara mora uvek biti vlažno od smeha, a drugo od plača.

Poslednjih nedelja smeh je na rezervi, jer se, sakupljajući građu za neka buduća pisanja, bavim progonom Jevreja. Naravno, ne progonim ih sâm, to mi ne bi nikad ni palo na pamet, već čitam o njihovoj tragediji uoči i tokom Drugog svetskog rata. Pojedine grozote ljudske surovosti tetovirane su mi u dušu, kao brojevi na podlaktici zarobljenika, pa polako shvatam reči Jovice Aćina iz predgovora „Gatanja po pepelu“.

Odlazim (kao da mi smrti nije dosta) da zapalim sveće kraj roditeljskih humki, sujeverno strepeći da ih vetar ne ugasi i tako me opet opomene za razna ogrešenja.

U povratku, razmišljajući o eseju Ivana Čolovića o epitafima, prisećam se govornika koji se, nad razjapljenom rakom, zahvaljivao blaženootivšem na savetima koje je znancima i porodici -„nasumično davao“.

Kako i dolikuje groblju, na tu opasku se uvek nesebično nasmejem, pa ubrzavam korak da ne remetim mir pokojnika ili pokajnika koji ih obilaze.
Uveče gledam „Drvo života“, film pozlaćen i zapalmljen u Kanu. Terens Malik čangrizlica je među uvek slave i crvenih tepiha željnim filmadžijama.

Nakon 138 munuta shvatam zašto ovaj genije snima novi film svakih osam godina, jer otprilike toliko vremena treba da gledaoci shvate šta je hteo kazati. No, ova porodično-kosmička saga vizuelnom i muzičkom sugestivnošću zaista vraća film umetnosti od koje se često odija.

Posle toga dobričina Torsten Šulc i knjiga „Trg Bokshagen“, po drugi put.

Ponedeljak, 5. mart

„Neka se čitalac uzbuđuje, neka se raduje, neka razmišlja, neka bude lično zainteresovan,
neka se oseća podstaknut i uznemiren, neka doživi katarzu, ako je moguće.
Ili, neka baci knjigu, ogorčen, samo neka ne spava, čitajući.“
Meša Selimović


Celodnevni razgovori ugodni sa Mašom. Ovog puta tema je Ahmed Nurudin, emotivac koji želi život po meri razuma, zategnut u zlokobnoj mreži kretnji, zastoja, lebdenja, kolebanja... Muka je to dogmatika koji bi da se otrgne od dogme i navike kao ukopanog života. Arsen pita: „Što ostaje na kraju?“, a danas se Maši i meni čini da je to pesimizam lucidnosti. Ovakva prijateljica odlikovanje je sudbine, a uz nju ni Aleksandrijska biblioteka nije nepregledna.

Sa Enom i Ivom (dve ćerke, šest slova, ljubav na n-ti stepen) šetam do Dunava. Uobičajena, a ipak sve teža pitanja i prve dečije dileme. Koristim ovaj trenutak da utvrdim pozicije znajući da ću im, čim prestanem da budem neophodan, verovatno postati nesnosan.

Usred smo kolonije labudova. Četrdesetak ptica, nedavno otkovanih iz leda, tiska se u priobalju. Pazim da ih ne načepim, znajući da svako ceni svoju plovnu kožicu.

Obećao sam sebi (o, kako se lako i slatko krše takvi zaveti) da neću ove nedelje mariti za politiku, ali džaba kad me ona, kao niže kategorisanog cirkuskog klovna, prikiva noževima.

Čujem da se seirluk oko dobijanja statusa kandidata pretvorio u užičko kolo, s tim da bi, istorijske analogije radi, i kozaračko bilo podjednako (ne)prikladno.
Boris Tadić pozira ispred Fiata na sajmu automobila u Ženevi, mart 2012.

Boris Tadić pozira ispred Fiata na sajmu automobila u Ženevi, mart 2012.


Moskva ni Putinovim suzama ne veruje, a nas ubediše da novim kragujevačkim četvorokotačijem tek što nismo osvojili svet. Pomak je očigledan, jer smo do sada u slične pohode kretali na gusenicama tenkova.

Idu izbori, i tu je svaka mentalna panika preslaba! Tokom predkutijne kampanje toliko cvikam od salivanja predizborne strave, da mi dopadne muka, kao trudnici.

Znam dosta ljudi koji bi radije da ih umotane u srpsku trobojku otpreme na Tomsonov koncert, pa čak i zagaravljenog lica ili u rozim helankama uguraju među navijače, nego da opet moraju na glasanje.

Nedokazniji od Jehovinihi svedoka, krstaši upućeni od vrata do vrata „u boj, u boj na vaš matični broj“ gledaće vas klikerasto, a nikakvo kočijaško slanje cele stranačke vrhuške u majčinu neće ih sprečiti da, čim zastanete da uzmete vazduh (ili kamdžiju), opet zavrte svoj propagandni vergl.

Brežnjev i Jeljcin nisu bili lepotani da ih u peljmen metneš, čak je i Amerika sebi dopustila tužne fizičke i duhovne karakteristike Buša mlađeg, ali sad je vreme u kom svi moraju biti nabeljenih lica i ofarbanih zalizaka. Što propusti roditeljska gumica, ispravi ona kompjuterska.

Činjenica je da ih tako nabobane po plakatima ni rođena majka (koja se trenutno, ponosita na porod, izležava u đakuziju) ne bi prepoznala, a u toj foto se(ce)siji Vjerica Radeta i Jelena Karleuša razlikuju se samo po dubini dekoltea i boji podvezica.

Nema pravila za pregrupisavanja, svako može sa svakim, kao u porniću, samo ako se pojavi na setu i makar ovlaš zapere. Svi koji se kunu u doslednost i obećavaju da neće praviti postizborne koalicije ubedljivi su koliko i mornari kad daju reč kapetanu da će, posle bacanja sidra, otići u biblioteku, a ne kod lučkih kurvi.

U rukama naših političara, sigurni smo taman koliko i jadničak iz stare banatske anegdote koga naliveni brica iskusno hrabri: „Ne bojte se vi ništa, gospodine, kažite vi samo meni gde vam je glava, a ondak je meni lako brijati.“

Posle ovog ostaje mi jedino da se uspavam uz album „Aurora“ Avishai Cohena, uz mnogo dobrih želja svom prijatelju i opakom pesniku Darku Cvijetiću, koji me ranjava svojom poezijom, a leči, zatim, muzikom.

Utorak, 6. mart

„Ovo više ovako ne ide. Pa mi stalno govorimo samo o meni.
Sad ćemo da govorimo o vama.
Recite, kako se vama dopala moja poslednja knjiga?“
Stanislav Ježi Lec


Marsel Rajh Ranicki pominje kućnu pomoćnicu koja mu je dala otkaz uz reči: „Izvinite, ali ne mogu da radim u domu iz kog žena svakodnevno odlazi na posao, a muž vazda sedi kod kuće i čita romane.“

Dobro, izmećarkin bič dopire i do mene, uvaljenog u fotelju, taj presto za divnu koještariju čitanja i povremenu zagledanost u vlastiti pupak, ali ne treba smetnuti s uma da par sati svog slobodnog vremena provodim predajući u školi, gde na pedagošku blendu podešavam oko „zapaljeno porugom, presečeno ironijom, prevrnuto lakrdijom svega što vidi.“

Danas na času, dok deca škrguću pridevske zamenice, žvakanjem karamela odajem počast profesoru Brunisu iz Grasovih „Psećih godina“ i njegovim cebion-tabletama. Razmišljam o trenutku kad shvatimo da nismo gordi vetrokaz na raskrsnici sudbina, već uglavnom tek strašilo za ptice, raspeta prikaza od slame.

Da ima (osim vas) iko da me sasluša, požalio bih se da me profesurovost ne uzdrmava dovoljno, jer sam hteo predavati o etičkom problemu kod Dostojevskog, a spao na stihovano zevzečenje Dobrice Erića. Snagu da podronim do diplome davale su mi maštarije o studenkinjama u dokolenicama, a dočekah da mi dečurlad, izlazeći iz učionice, na katedru ostavljaju mlečne zube izvađene dok smo ponavljali deklinacije.

Za promenu, gostujem u jednoj omanjoj TV puškarnici, gde pričam o svojoj knjizi pripodvodljivih eseja „Presovanje senki“. Dočekuju me dve spikerašice golih stomaka, iznenađene valjda što nisam selektor reprezentacije trbušnih plesačica, već nekakav književnik u pokušaju.

Na tu činjenicu obe su složno zavezale, te se na kraju, pošto sam morao sâm odjaviti emisiju, zapitah koliko voditeljki treba da bi bilo postavljeno barem jedno suvislo pitanje.

Pošto sam knjigu objavio mimo izdavačkih kuća i njihovih lihvarskih poslovnih običaja i podbačaja, sad muku mučim i oko distribucije. Razgovor s mojim nesuđenim agentom za popunjavanje rafova knjižara uverava me da se beleprom bave i oni koji knjige koriste isključivo da podupru turšiju.

Iako mi je muvanje oko šporeta zabranjeno otkako sam jednom pokušao da ispržim jaja s ljuskom, spremam deci svoj jedini specijalitet – pohovanu salamu, srećan što je ovaj karapandžiluk jednokratan, te se već od sutra vraćam s one strane tiganja.

Moja supruga, kad smo već na njenom terenu, potvrdu o duhovitosti dobi parafirajući knjigu venčanih, ali, premda „nema dana kol’ko je na srcu urana“, valja iz spremišta reči probrati samo one neisklijale za nekog ko se stara o mojim rasparenim čarapama i nervozama, pa se još i svim silama trudi da ne vidi ono čime se pomalo i razmećem... A slovo ljubve se veze i cimetom po sutlijašu!

U smiraj dana sam s Oskarom Maceratom u poljskoj pošti, a ova srpska mi je jutros dopremila zbornik „Otpor u žicama“ s ispovestima logoraša, garanciju da ću se ovih dana u snu znojiti krvavije nego na javi.

Sreda, 7. mart

Jezik je poput napuklog kotla u koji udaramo stvarajući melodije da medvedi plešu
po njima, dok u isti mah čeznemo da razgalimo zvezde.
Gistav Flober


Pripovetku koju, s priličnom dozom patosa, analiziram s đacima prepravljam u „sve će to nerad pozlatiti“, i s časa bežim na autobusku stanicu, pa dalje, za Beograd, gde večeras u CZKD-u govorim o knjizi Milana Jankovića, požarevačkog marginalca od zakletve i pisca čiji je „Srp nad Everestom“ moje najveće ovogodišnje književno iznenađenje.

Čulni su putevi autoprevoznički – te ne znam da li ću pre bogu na čistinu doći od zagušljivosti, drndarenja ili neudobnosti drvenarije sedala.

Muzika srećom nije sa, kako to Teofil kaže, milih ćepenaka, ali mi slabo prija to neprestano razvlačenje po skalinama, gde zaljubljeni Dalmoši proveravaju svitli li kao nekad prozor kraj đardina ili to samo draga nailazi držeći se za uši tovara.

Interesantna je sklonost putničadi da zalogaje u autobusima. Udara roštiljski luk, žegnu kosani odresci i pilećina, šuškaju papiri i samo fali da se uđe neki Korejanac s porcijom suve ribe, pa da kutak za gastronomski trenutak bude neosporan.

Kažu da poezija oplemenjuje čula, ali kad se na sedište s brojem osam doštiklira devojka u majici s izrezom, umesto da, kao svaki uvežban mužjak, putovanje prekratim lascivnim mislima, na pamet mi pada samo Crnjanski: „Sijahu se gola ramena, kao sasušene kosti, na suncu“.

Stižem u najglavniji grad da proverim vode li se u Birčaninovoj još uvek razgovori veleizdajničkog karaktera. Taman na vreme da se upoznam sa autorom i njegovim izdavačem, gospodinom u pravom smislu te reči – Božidarom Andrejićem.

Urednika kulturnog podliska jednih eminentnih novina iza dvolitrovke hmelj hvata srazmerom kojom mu opada objektivan književni (i svaki drugi) sud. Ali, znam čoveka i zabavljam se replicirajući na njegove razbaštinjene teze.

Sa Sašom Stojanovićem, piscem s kojim večeras saslužujem, presecam prestoničke filigranske pločnike, izlažući mu tlocrt svog budućeg romana. Delo je još u povojima, i nameravam da ga iz ove početne faze višestruke upitanosti othranim na preslicu i desnicu ruku.

Čarli mi daje neke važne savete, koje ću verovatno smetnuti i po svome udarati u narativni zid. Ipak, raduje me da mu se ideja dopala, mada više nego ja veruje da sam joj kadar doskočiti.

Promocija je odlična, autor toliko brzim prstima pauči po žicama gitare, da na trenutak proveravam da li mi je novčanik još u džepu. Lakne mi kad se setim da ga, iz objektivnih razloga, i nemam.

Na afterpartijskom sastanku uobičajeni brbljaj slobode, podmetanja kukavičjeg jajeta, odmeravanje snaga, apetita i smisla za humor i eksiranje. Hrana je domaća, a pomasti malostranske. Svoju knjigu podmećem pod neke odabrane dlanove.

Kasnije se, u dubini noći, sa Jelenom i njenom majkom, kod kojih sam na konaku, pentram uz predačke uzvišice, provetravam napuštene i zatravljene roditeljske kuće. Sanjam voćnjak na dedinom brdu, i šljive koje padaju, nabrekle, čim ih pogledam sa suzom u oku.

Četvrtak, 8. mart

„Bože, ne sudi! Nikad nisi bio žena na ovome svetu.“
Marina Cvetajeva


„Daaj neku paru, lepi, nemo’ da si stipsa, vidis da je Dan žena, budi đentlmeen“, dovikuje mi prosjakinja rešena da dinar iščeprlji govorničkim sposobnostima. Pod ovim rečima smekšalo bi se i iskompleksiranije srce, pa joj sipnem par kovanica, a mogla je proći i duplo bolje da mi se nije učinilo da se kod onog „lepi“ zlobno nasmejala. Ali, cenim to što se nije pozivala na teološke poštapalice, jer mi ne treba prosilisa blažena da me podseti na način kojim crkva čoveku natura distancu prema njegovoj prirodi.
8. mart u Beogradu

8. mart u Beogradu


Osmi mart je, inače, naš najbesmisleniji praznik, a ne zaboravimo da smo konkurentski joj 29. novembar slavili i kad od države nije ostao pomen na kamenu.

Danas su se cvetovi ushodali, izranjavši mnoge pazuhe i pocepavši postave kapúta, pod kojima su švercovani, no nije svaki oficir s ružom njujorški melodramopisac.

Što se tiče položaja koji, mimo svečaraskih uzleta, namenjujemo ženama, o tome sam već pisjalučio karikirajući upitnik Evropske unije:


Da li postoji razlika u platama između žena i muškaraca?


Zavisi čija žena je u pitanju.


Da li je dozvoljeno u oglasima za posao istaći pol osobe?


Poželjno je naznačiti i idealne mere.


Da li ženi koja se prijavljuje za neki posao postavljaju pitanje o trudnoći?


O tome, obično, same brinu. Čim zatrudne, van domašaja su statistika i
interesovanja.

Da li su trudnice zaštićene od dobijanja otkaza?


Ne, pa to je najpovoljniji momenat da im ga, uz paket pelena i Pavlovića mazivo, uručimo.

Petak, 9. mart

Istina se može reći svima, ideja srazmerno svačijoj snazi.
Andre Žid


Dogovaram s Ljubom Živkovim buduću zajedničku promociju u Bačkoj Palanci, odakle se trenutno i oglašavam. Ljuba je, inače, jedan od saradnika književnog portala Marginalac koji sa Branislavom Zukićem, mojim satir- pobratimom, i ostalim dragim ljudinama pripremam i vodim već tri godine.

Oko sedamdeset pisaca, iz svih zemalja regiona, zastupljeno je na našem sajtu, i to me ispunjava gordošću bez predrasuda. Mimo porodice Marginalaca osećao bih se kao krava bez medenice ili, još tačnije, kao đavo bez vodenice.

Svet smo izgradili i usko, i jadno, čim birokratske kule nadziđujemo u oblake brzinom kojom propadamo u zemlju. Odlazim u banku, još jednu instituciju s kojom se ne volim, gde od hiperoksidiranih službenica po ko zna koji put saznajem da nisam kadar podići nikakav stambeni kredit, jer su mi primanja nedovoljna da šarmiram i mis potrošačke korpe.

Po ugledu na brazilske urođenike pušim duvan protiv „viška moždanih tečnosti“, čitam Albaharijevog „Geca i Majera“, slušam Patti Smith i mislima krstarim u svim pravcima, raspirujući se u tim unezverenim kretnjama.

***
Pratili ste me na vlastitu odgovornost, ali, nagradiću vas utehom da ste, eto, upoznali nekog u gadnijem škripcu od sopstvenog.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG