Dostupni linkovi

logo-print

Dnevnik Staše Zajović: Vreme je za antifašističku solidarnost


Staša Zajović

Staša Zajović

Staša Zajović, jedna od osnivačica i koordinatorica nevladine antiratne organizacije „Žene u crnom“. Spada u redhrabrih žena u srpskom društvu koja se od 1991. suprostavljala ratu, ludilu, bezumlju i smrti. Usprkos tome što je izložena javnoj demonizaciji nikada nije odustala od svojih prinicpa. Nebrojeno puta je na svim prostorima nekadašnje Jugoslavije izgovorila riječi - oprosti, genocid, pozivala na pravdu, poštovanje i dostojanstvo žrtve.

Subota, 9. maj

Treći dan Ženskog suda za bivšu Jugoslaviju, završnice ove faze procesa, koji je ušao u petu godinu. Proces organizovanja koordinisale su Žene u crnom, uz Organizacioni odbor sastavljen od još devet ženskih organizacija iz svih zemalja bivše Jugoslavije.

Za Dan pobede nad fašizmom, sala Bosanskog kulturnog centra, sa preko šest stotina učesnica, prolamala se od ženskih glasova „Želja nam je samo jedna – da fašizma više nema...“ . Pevale smo iz sveg glasa naše antifa himne „Aj Karmela“ i „Bella ciao“, uz ogroman ŽuC transparent na bini „Antifašizam je naš izbor“.

Na sesiji Progon drugih i drugačijih – i u ratu i u miru – etničko nasilje, žene iz cele bivše Jugoslavije svedočile su o fašizmu u ratu „Zbog svog imena – srpskog – iz Hrvatske sam prognana“; Sabina iz Pljevalja (Crna Gora) svedočila je o teroru, o etničkom čišćenju od strane razularenih ratnika tokom rata: “Većina mojih komšija i sugrađana Bošnjaka se trajno iselila. Naši životi su poremećeni, planovi uništeni, stanje. Još uvijek osjećamo pritisak…” Mirjana iz Slovenije je svedočila o izbrisanima: ”Ja sam izgubila sva prava, postala sam niko i ništa”; Marija iz Osijeka je svedočila o progonu etničkih mešovitih zajednica; Vera je svedočila o aparthejdu i diskriminaciji romskog naroda, uvek i svugde - i u ratu i u miru…

Nakon sesije svedočenja saradnice ŽS tumačile su na osnovu svedočenja politički, vremenski i prostorni kontekst izvršenja zločina i preduzimanja akata nasilja.

Popodnevna sesija “(Ne) objavljeni rat “- socijalno i ekonomsko nasilje i otpor žena, obeležena je svedočenjima žena o brutalnim kršenjima radnih prava žena i u ratu i tokom pljačkaške privatizacije, svedočile su o direktnoj povezanosti ratne ekonomije i siromaštva. Ponosne radnice, štrajkačice svedočile su o svom otporu: “Tijelimo smo branile našu fabriku” (Rosanda iz Bijelog Polja); “Da sam otćutala rada, umrla bih” (Anka iz Nikšića); “Tužim državu…” (Marijonka iz Velesa); “Pokrenule smo sekciju za radna prava žena...“ (Vesna iz Zrenjanina). Svedočile su o solidarnosti sa svim potlačenim, a kao i nakon prethodne sesije, saradnice ŽS su objašnjavale kontekst kršenja radnih prava…

Uveče su na večeri međunarodne ženske solidarnosti govorile hrabre aktivistinje: Palestinka Naila Ajesh je svedočila o životu u “najdužoj vojnoj okupaciji na svetu. Mi jako puno patimo zbog toga, ali mi imamo pravo na život i na slobodu…” Svedočila je o strahotama opsade Gaze, Lily Traubman iz Izraela (Žene u crnom) je govorila o solidarnosti sa Palestinkama: "Neće biti mira dok ne bude pravde. Sloboda je stvarnost koju nismo još dosegli.“

Na kraju je Nora Cortinas od 85 godina, osnivačica legendarnih Majki sa Majskog trga, podigla ceo auditorijum na noge revolucionarnim sloganima “Hasta la Victoria siempre”, Venceremos… a na kraju su se zagrlile majke iz Srebrenice, Vukovara, Rosa, majka ubijenog gardiste u Topčideru, u Srbiji…majke koje su svoju ogromnu tragediju i nenadoknadive gubitke pretvorile u zajedničku borbu za pravedan mir. Nastavile smo do kasno u noć da pevamo balkanske, latinomeričke pesme…

Nedelja, 10. maj

Međunarodno sudsko veće sastavljeno od eminentnih regionalnih pravnih stručnjakinja, istoričarki, mirovnih aktivisktinja (Vesna Rakić Vodinelić, Gorana Mlinarević, Latinka Perović, Vesna Teršelič) i međunarodnih (Charlotte Bunch, Diana Otto, Kirsten Campbell) izrekle su preporuke i odluke na osnovu svedočenja žena, a u skladu sa feminističkim modelom pravde. Ženski sud ne izriče krivične sankcije, ali ustanovljava nove vidove kažnjivosti: zločin protiv mira, političku odgovornost država u bivšoj Jugoslaviji, pre svega Srbije, koje su organizovale zločine, intelektualnih elita koje su podržavale rat, mediji koji su raspirivali sukobe, ratne profitere, međunarodne institucije koje nisu sprečile sukobe...

Tokom završne sesije “Idemo dalje – uvek neposlušne” sve svedokinje, stotine učesnica popelo se na pozornicu, kao simboličko kreiranje istorije odozdo, snagu alternativne moći žena-subjekata novog modela pravde, rušenje dominantnih narativa o ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Ili kako kaže Šaha iz Klise “Mi pišemo istoriju…” Učesnice u ovom procesu stvorile su solidarnu zajednicu žena, izvan i iznad državnih podela i granica…

Zagrljaji i pozdravi, do sledećeg susreta: “Ovo nije kraj, već početak nečeg novog… kad zajedno gradimo, kad zajedno gradimo, dobijamo znanje visokog ranga”, kako kaže Rada Iveković, filozofkinja, feministikinja, koja je proces ŽS neumorno podržavala od početka…

Grupa nas, Marieme i Karima, poreklom iz Alžira, Aranća iz Španije i ja, krenule smo u mali ženski karavan sa učesnicama ŽS iz Podrinja. Zaustavljale smo se u njihovim mestima. Prvo u Konjević Polju, gde su nam žene kroz šalu pričale o “Fati, najbogatijoj ženi koja na svom imanju ima crkvu”. Valjda da ne bi pričale o tom beščašću Srspke pravoslavne ckrve, koja je na Fatinom imanju sagradila crkvu… Žene su silazile u Zvorniku, Klisi, Šetićima, Bajramovićima, sve do Tuzle…Mi smo se zaustavile u Đulićima, selu udovica jer su samo u par dana 1992. godine ubijeni svi njihovi muški srodnici – oko 700. Kod Suvade, došle komšinice, pričale o preživljavanju, o povratu, o plastenicima, o tajnoj vezi ovih vrtlarki sa biljem: “Sve mi se baš dobro primi…” Suvada je govorila o solidarnosti kao vrhunskoj društvenoj vrednosti: “Najvažnije je da se dostigne solidarnost među svim žrtvama, da se širimo, družimo, učimo zajedno…”

Pričale smo do kasno u noć, a ujutro nas je dočekala Suvada sa kafom, sa pitom koju je skuhala dok smo spavale.

Ponedeljak, 11. maj

Potočari

Potočari

Došla je Violeta, aktivistkinja ŽuC-a iz Beograda, a onda smo se kolima uputile prema Memorijalnom centru u Potočarima, gde se svakog 11. u mesecu sastaju žene – srodnice ubijenih u genocidu u Srebrenici. Na mermernoj ploči 8372…broj žrtava koji nije konačan… položile smo cveće. Dočekale nas Šuhra, Fadila, Šehida, Nura, Refija…govorile našim gošćama o značaju Memorijalnog centra, o 20 godišnjici genocida, pozivale da svratimo na kahvu. Na putu ka Tuzli, obišle smo mezarje u Memićima, gde nas je dočekao Hasan iz Đulića, koji se brine o ovom Memorijalnom centru. Pričao nam je o pripremama za ovogodišnje obeležavanje godišnjice zločina 1. juna 2015. Potom smo odvezle Karimu do Tuzle, da se ukrca na autobus za Sarajevo, tamo je čekao naš drug Edvin pre njenog povratka u Kaliforniju, sledećeg jutra. Mi smo nastavile preko Bijeljine do Beograda, stigle smo kasno u noć. Nažalost, nismo stigle na razgovor sa američkom feminističkom aktivistkinjom Šarlot Banč, projekciju filma “Strasna politika”.

Utorak, 12. maj

U ŽuC-u sređivanje utisaka iz Sarajeva, raspakivanje artefakata izložbe “Pamćenje-Solidarnost-Odgovornost”, koju su instalirali naši drugari i drugarice iz umetničkih kolektiva sa kojima radimo preko 20 godina “Art klinika”, Škart, Dah teatar…one i oni sa kojima kreiramo i estetiku i etiku antiratnog otpora.

Čule smo se telefonom sa našim drugaricama iz Makedonije, napisale transparente na makedonskom “Ženska solidarnost protiv nasilja” pravedan mir” i druge i oko 5 popodne otišle ispred Ambasade Makedonije na protest protiv sukoba u Makedoniji. Bilo nas je više desetina, zahtevajući prekid sukoba, podršku mirnom rešavanju.

Sreda, 13. maj

Sa jednog od protesta "Žena u crnom"

Sa jednog od protesta "Žena u crnom"

Uobičajena prepodnevna trka u ŽuC-u, pripreme za popodnevnu debatu – redovni diskusioni kružok svake srede u ŽuC-u. Ovog puta smo počastvovane prisustvom naše političke drugarice Marieme Helie Lucas, alžirske sociološkinje, psihoterepautkinje. Ova feministkička aktivistkinja koja trenutno živi u Indiji, osnivala je i koordinatorala tokom 18 godina globalne mreže “Women living under muslim laws” (Žene koje žive pod muslimanskim zakonima), a pre deset godina koordinira globalnu mrežu “SIAWI” (Sekularizam je žensko pitanje). Obe mreže su feminističke sekularne orijentacije, bore se protiv zloupotrebe religije u političke svrhe. Žene u crnom iz Beograda su od svog osnivačnja članice WLUML-a, a kasnije i SIAWI-a. Bilo nas je oko 35 osoba, većina je sedela na podu, upijajući svaku reč predavanja “Odgovor levice i grupa za ljudska prava na islamski fundamentalizam”. Marieme je govorila, između ostalog, o usponu muslimanskog fundamentalizma u Alžiru i drugde, o brutalnoj represiji nad ženama, o savezu svih fundamentalizama protiv žena i progresivnih snaga, o usponu radikalne desnice u današnjoj Evropi, o kulturnom rasizmu, zamkama i zabludama dogmatske levice, nenasilnom zajedničkom otporu svim fundamentalizmima…

Nastavljen je razgovor do kasno uveče, uz hlebove sa semenkama koje sam kući spremila. Te srede na mene bio red da spremam, što sam uz vrhunsku radost učinila. Ljiljin prebranac je pobrao, kao i uvek sve pohvale, a i salate Barči, Gorana, Violete. Skromni darovi koje pripremamo za naše srede, činovi deljivosti i hrane i znanja, negovanje zajedničkog prostora žena i muškaraca iz aktivističke i akademske zajednice, negovanje prostora kritičke refleksije, preispitivanja, postavljanje pitanja, uvećanja kolektivne moći i političke snage feminističko-pacifističkog pokreta. Aranća iz Španije je bila jako tužna što je sledećeg jutra morala da otputuje, obećavajući da će se što pre vratiti u Beograd.

Četvrtak, 14. maj

Nas desetak iz ŽuC-a smo se okupile u kafiću kod Palate pravde, dobile smo instrukcije da će nas jake policijske snage sprovesti do sudnice, jer navodno naše prisustvo predstavlja “opasnost”, narušava snažan osećaj sabornosti velike mase okupljenih sa četničkim znamenjima pred Palatom pravde. Sproveli su nas, nismo sve mogle da uđemo u sudnicu, samo nas tri smo puštene. U prepunoj sali, ispraćene zvižducima i uvredama, pratile smo sraman čin frenetičnog slavljenja rehabilitacije profašističke ideologije i prakse, završnog čina višegodišnjeg procesa revizije rezultata Drugog svetskog rata, moralnog sunovrata, uvrede za sve žrtve četničkih pokolja tokom II svetskog rata, kao i masovnih ubijanja civilnog stanovništva u BiH, Hrvatskoj, Kosovu, progonu nesrpskog stanovništva 90-ih, vršenih pod istom ideologijom i znamenjima…

Nakon donošenja odluke o rehabilitaciji, brojne policijske snage su nas opkolile, sprovele u ime ‘zaštite’, sve do prostorija ŽuC-a. Ovaj prizor izolacije i ugroženosti antifašistkinja i antifašista u ovom društvu upozorava na neophodnost antifašističke solidarnosti jer “doći će po mene, a onda neće imati ko da me brani”, kao što je davno kazao antinacistički pastor Niemeler.

Odmah smo napisale saopštenje, u kojem se između ostalog kaže: “Poslednji je trenutak da antifašistička javnost digne glas i ustane protiv dalje fašizacije društva. U protivnom, usamljeni pojedinci i pojedinke i antifašističke organizacije ostaće izolovani i na meti fašističkog divljanja. Antifašistička solidarnost je neophodan uslov očuvanja građanskih sloboda i ljudskog dostojanstva…”

Petak, 15. maj

Srećom, antifašistička solidarnost nije puka fraza već se aktivno i dosledno neguje u oazama civilnog društva. Hrabra organizacija “Inicijativa mladih za ljudska prava” baštini antifašističke vrednosti, preuzima odgovornost prema žrtvama zločina počinjenih u naše ime. Preuzimaju odgovornost umesto onih starijih koji bi morali to da čine. Inicijativa mladih smatra da suočavanje sa prošlošću nije samo zadatak generacije koja je preživela rat, već je takođe i odgovornost njihove generacije. Premda mladi ljudi nemaju odgovornost za rat, sebe smatraju odgovornim za odnos koji se izgrađuje prema ratu i prema u ratu počinjenim ratnim zločinima. Inicijativa mladih za ljudska prava neumorno diže glas protiv ravnodušnosti, apatije okruženja u kojem žive.

Nagradu “Dani Sarajeva” koju ustanovila je Inicijativa mladih za ljudska prava, predstavlja veliko i važno priznanje Ženama u crnom. Čin dodele bio je pun ponosa i radosti…

Odmah posle toga otrčale smo na uličnu antifa akciju “Gde su komunisti?” – protiv zaborava čertiri logora u Beogradu u Drugom svetskom ratu. Akciju su organizovali: CZKD i “Učitelj neznalica i njegovi komiteti”. Na platou ispred Doma sindikata, naše antifa društvo: Borka, Ivan, Aleksandar, Oluja, Vlkadimir, Mirjana, Nataša…U ovim vremenima i uvek dežurstvo u solidarnosti je neophodno…

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG