Dnevnik je vodio Nedim Sejdinović, novinar i književnik, ujedno i predsednik Izvršnog odbora Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Bio je to pogled na Srbiju iz Velike Britanije. Sejdinović najavljuje tužbe protiv dva srpska portala jer su udesetostručili iznos koji je Nezavisno društvo novinara dobilo kao pomoć od američke fondacije NED. "Fama o takozavnim stranim plaćenicima i domaćin izdajnicima opet se širi zemljom Srbijom", između ostalog je napisao u svom dnevniku.
Subota, 15. septembar 2012.
Pre osam dana stigao sam u Kembridž, u dvonedeljnu posetu Dini i Irmi, bratu i njegovoj supruzi. Prvi put sam ovde - oni su se nedavno u Kembridž preselili iz Bristola. U Bristolu sam bio nekoliko puta i zavoleo taj grad, poznavao skoro svaku ulicu usled mojih suludih, pomalo infantilnih, celodnevnih šetnji. Uvek smo se šalili da Bristol poznajem bolje od njih dvoje koji su godinama živeli i radili u njemu.
Kembridž je potpuno drugačiji. Bajkovit gradić sa uskim ulicama i trotoarima i prostranim koledžima u centru grada. Naravno, prepun je turista. Odavno su već koledži, njihove biblioteke, kapele i pažljivo negovani vrtovi, sale za ručavanje, spomenici, spomen-ploče i, uopšte, okamenjena prošlost, postali podebljano mesto na turističkim mapama. Kantabrižanima, kako se nazivaju stanovnici Kembridža, kao i građanima svih turističkih mesta, reke radoznalih turista sa prepoznatljivim ruksacima i zbunjenim osmesima, pomalo idu na nerve. Ali, strpljivo ih podnose.
Ovde su živeli i radili, prolazili ovim trotoarima, sedeli u ovim bibliotekama Isak Njutn, Čarls Darvin, Ludvig Vitgenštajn, Bertrand Rasel, Vladimir Nabokov, Virdžinija Vulf i tako dalje, i tako dalje. Sa tim saznanjem nekako pažljivo koračaš ulazeći u naučne utvrde, plašeći se da ne napraviš buku škripom cipela o pločnik. Imaš osećaj da si u nekakvom centru sveta i da te neko važan posmatra i procenjuje. A onda vidiš ponekog studenta, koji izgleda sasvim obično.
Uvek kada otputujem iz Srbije, u porodične posete u Berlin ili Englesku, učini mi se da mi i “oni drugi” živimo paralelne živote u paralelnim svetovima. Zagledana sebi u pupak, Srbija je pažljivo i predano sazidala oko sebe neprobojni zid. I ne planira da ga ruši, zid doživljava kao deo vlastitog identiteta. Sama je sebe osudila na zatvor. I mi svi koji odlazimo, pokatkad, nakratko, iz nje, taj zid nosimo sa sobom.
Nedelja, 16. septembar
Danas smo bili na “pantingu”, ključnoj turističkoj atrakciji u Kembridžu. Irma i Dino su čekali moj dolazak da zajedno plovimo velikim pravougaonim čamcem, rekom Kem, pored najznačajnijih koledža. Momak koji odguruje poput venecijanskog gondolijera čamac o dno reke, istovremeno je i turistički vodič. Između ostalog, saopštava nam da je Triniti koledž, pored kojeg prolazimo u tom trenutku, najbogatiji od 31 koledža koji čine Univerzitet u Kembridžu. Samo Triniti ima imovinu vrednu 2,2 milijarde funti. Pre desetak godina sam se prilično iznenadio kada sam pročitao da jedan američki univerzitet ima godišnji promet veći od budžeta Srbije. Odavno se, međutim, više ničemu ne čudim.
Jutros smo Dinko (Gruhonjić) i ja, mejlovima, usaglašavali tekst saopštenja koje smo posle prosledili medijima. U njemu najavljujemo da će Nezavisno društvo novinara Vojvodine podneti tužbu protiv dva srbijanska portala koji su naveli netačne informacije o sredstvima koje je naše udruženje dobilo od američke fondacije NED. Udesetostručili su iznos. Tražićemo simboličnu odštetu. Jedan od tih portala je nedavno iz pera sadašnjeg pomoćnika ministra kulture Srbije objavio spiskove politički nepodobnih umetnika, a sada, u nastavku, taj sajt emituje spisak organizacija koje dobijaju donacije od ove američkih fondacije. Svi znamo šta je cilj takvih spiskova i kuda sve to vodi. Fama o tzv. stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima opet se širi zemljom Srbijom. To što je cela država praktično “strani plaćenik” - nikoga se ne tiče.
Ponedeljak, 17. septembar
Irma je nešto ranije otišla na posao, u softversku kompaniju Redgejt, a Dino i ja oko devet zajedno izlazimo iz kuće. On odlazi u London na posao, gde radi kao istraživač na UCL-u, a ja u centar Kembridža, u šetnju, sa željom da što pre popijem kafu. Dok sedim u bašti kafeterije, obraća mi se čovek koji sedi na ulici. Do malopre je svirao usnu harmoniku, sve sa okrenutim šeširom ispred sebe, a sada je smotao cigaru. Traži upaljač da je pripali. Pijan je. Pokušava da zapodene razgovor. Pita me odakle sam. Na to pitanje uglavnom ne znam tačan odgovor, kao što ne znam ni kako se zove moj maternji jezik. Ponekad kažem da sam iz Srbije, ponekad da sam iz Bosne, ponekad spomenem Vojvodinu, a ponekad Jugoslaviju. Ovog puta, kažem da sam iz Jugoslavije. On promrmlja da je to nemoguće jer Jugoslavija ne postoji od devedesetih, raspala se, veli. Potom pita da li je Estonija bila deo Jugoslavije. Ja mu odgovaram da nije, pa nabrajam države nastale posle kraja SFRJ. On potom menja temu, kaže da svira dva sata a da mu niko nije u šešir ubacio ni jedan peni. Vadim sitniš iz džepa i dajem mu ga. Drago mi je da je bar nešto znao o Jugoslaviji.
Dolazim kući i gledam mejlove. Ovo putovanje sam odavno planirao, a da sam i hteo, teško da bih odabrao gori period za odmor. Osećam grižu savesti što sam kolege iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine ostavio u jednom veoma dinamičnom periodu. Preko četa rešavamo tekuće nedoumice. Medijska koalicija, u kojoj je i NDNV, a koju čine medijska i novinarska udruženja, u ove dve nedelje mog odsustva održala je tri okrugla stola i dve konferencije za novinare. Prezentovali smo istraživanje o finansiranju lokalnih medija i zauzimali stavove o brojnim medijskim problemima u zemlji. Po svemu sudeći, pred nama je veoma težak period borbe za medijske slobode i položaj novinara. Ali, to nije vest.
Utorak, 18. septembar
Cambridge
Ulazim u Džizuz koledž (Jesus College), koji je osnovan 1496. godine. Kao i drugi centralni koledži u Kembridžu, fascinantan je, sa ogromnim vrtovima i igralištima, spomenicima, kapelom i studentskim domovima. Tu su, između ostalih, studirali Semjuel Kolridž i Lorens Stern. Čitam uputstva za studente na oglasnoj tabli. Tu je spisak studenata koji rade u nečemu što bi se moglo nazvati studentskom organizacijom. Ona je podeljena recimo u sekcije, a na slikama su oni koji te sekcije vode. Jedan od studenata je zadužen za LGBT pitanja. Na prvi pogled mi je delovalo čudno to što u jednom sakralnom ambijentu postoji neko ko je zadužen za rešavanje LGBT problema. To mi je tako kul!
Potom obilazim par prodavnica, želim nešto prijateljima da kupim kao poklon. Glupo mi je da im kupujem suvenire, koji su po definiciji besmisleni i nepotrebni. Na kraju im međutim uvek kupim neke glupe i još bespotrebnije stvari. Zapravo bih im najradije na poklon poneo ovo moje lepo osećanje dok se šetam i uživam u okolini i različitosti ljudi oko mene, koliko god to patetično zvučalo. Nisam se toliko mučio dok sam birao poklon za moju dragu mačku, gđicu Petuniju. Dobiće hranu i grebalicu. To je već treća grebalica koju joj bezuspešno kupujem, a ona će po svemu sudeći nokte i dalje oštriti od fotelju.
Sreda, 19. septembar
Sa Dinom krećem u London. Po dolasku na stanicu Kings Kros, on odlazi na posao, a ja u šetnju. Nemam plan gde ću danas da idem. Obožavam te mnogobrojne londonske znamenitosti, ali skoro da više volim da se krećem u ne-turističkim delovima grada, pokušavajući da udahnem svakodnevni ritam i miris metropole. Ipak, stižem do čuvenog Trafalgar skvera i ulazim u Nacionalnu galeriju. Ulaz u većinu britanskih muzeja je besplatan, i to veoma poštujem. U džinovskoj galeriji su zastupljena sva zvučna imena istorije likovne umetnosti sa manje ili više reprezentativnim delima. Čini mi se da bih u njoj mogao provesti nekoliko dana. Puno je sveta, ali najveće su gužve ispred slika Van Goga i Da Vinčija. Veomi smerni posmatrači.
Uveče se nalazimo sa prijateljem iz Novog Sada, koji već petnaestak godina živi u Londonu. On nas je prošlog petka vodio na večeru u “Gordons vajnbar” kod stanice Embankment. Neobično mesto, skučena a ugodna pećina u centru Londona, gde služe odličan sir i vino. Mi ga sada vodimo u “Humus braders”, restoran koji služi sve vrste specijaliteta sa humusom, odnosno leblebijama i tahini sosom. Humus i falafel sam otkrio tek pre nekoliko godina i od tada ne mogu da zamislim život bez njih. Moto restorana je “Give (Chick) Peas a Chance” (Dajte leblebijama šansu).
Razgovaramo o problemima života u Engleskoj. Nisam od onih koji potcenjuje tuđe životne teškoće, ali mi se čini da bih bio srećan kada bih imao tu vrstu egzistencijalne ustreptalosti koju imaju brat i prijatelj. I čini mi se da će proći desetine godina dok se ne izborimo da imamo takve probleme u ovim našim levim zemljama.
Posle povratka u Kembridž, prolazimo pored dva studentska doma. U skoro svim studentskim stanovima su žurke. Tek su pristigli, do juče su domovi bili prazni. Brat i ja komentarišemo: pored tolikih turista, još su nam samo studenti trebali. Zezamo se, naravno. I dogovaramo se da pokrenemo inicijativu da se zabrani pristup turistima u Kembridž, a da se koledži izmeste negde u planinu.
Četvrtak, 20. septembar
Opet šetam Kembridžom. Već sam ga naučio napamet. Odlazim u park na obodu grada, dolazim do jezerceta koji pravi reka Kem. Tri restorana su tu i neki ljudi u daljini pecaju. Prijatnu tišinu foto-aparati ne beleže.
Vesti koje dolaze iz Srbije su me jutros uznemirile. Čini mi se da cela zemlja pocupkuje na ivici provalije i da će se uskoro dešavati prilično užasavajuće stvari. To se možda zove anksioznost, a možda i iskustvo.
Sada međutim, dok se šetam, dok prolazim pored Univerzitetske biblioteke, pa kroz Triniti koledž ulazim ponovo u centar grada, sve mi deluje tako daleko i nestvarno, kao da nema baš nikakve veze sa mnom i mojim životom. Kao da sam pročitao vesti iz neke daleke zemlje u kojoj nikada nisam bio.
Petak, 21. septembar
Stigli smo u London. Irma i Dino su uzeli slobodan dan, da ga zajedno provedemo u “čaršiji”.
Uveče idemo na koncert Eltona Džona u Vembli areni, koji se održava povodom Svetskog dana mira. To je tradicionalna manifestacija u Londonu, centralni događaj globalne proslave ovog datuma.
I opet nešto razmišljam dok se šetamo. Ako podvučemo crtu, u čemu smo uspeli mi u ovim našim nesrećnim balkanskim zemljama u poslednjih desetak godina? Jedino u tome što više ne ratujemo i ne ubijamo se međusobno. A i taj uspeh je upitan. Da smo se mi pitali, verovatno nikada ne bismo ni prestali.
Sutra ću se polako spakovati, u nedelju ujutro vraćam se u Novi Sad. Uvek kada se vraćam kući, osećam teskobu, “zebnju na rasklapanje”. Isti sam osećaj imao onomad, u proleće 1991. godine, kada sam se vraćao u vojsku posle petnaestodnevnog dopusta. U protekle dve sedmice nedostajali su mi prijatelji i, naravno, gđica Petunija. Ostalo? Pa bez ostaloga što čini život u Srbiji nekako bih mogao. Duletu sam preko “četa” rekao da planira da se na proleće selimo u Englesku i da to nije šala. Zamolio sam ga da vidi šta je potrebno da gđicu Petuniju povedemo sa sobom. On je rekao samo: okej. Navikao je. Kad god se vraćam iz Berlina ili Engleske, kažem mu da se selimo iz Srbije. I da to nije šala. I tako godinama. Više se ne uzbuđuje. Samo kaže: okej.
