Dostupni linkovi

logo-print

Dnevnik: Ustavom garantirati pravo na more


Slobodanka Boba Đuderija

Slobodanka Boba Đuderija

Dnevnik za Radio Slobodna Evropa ove nedelje vodila je spisateljica i blogerka iz Splita Slobodanka Boba Đuderija, kolumnistica internet portala net.hr.

Literarnim se poslom počinje baviti kao vanjski suradnik Slobodne Dalmacije, gdje je u podlistku Pomet objavljivala humoreske. Aktivno piše na blogu matejuska.blog.hr, kao Marchelina. Od 2008. piše za regionalni portal e-novine, kao i neke druge internetske novine i portale. U međuvremenu pokreće i uređuje, kako ga naziva, splitski portal e-ćakule. U ljetu 2010. pobjeđuje na Casanovafestu za najbolju blogersku erotsku priču. Kolumnistica portala Danas.hr. Prošle godine objavila je Marčelinu, ili kako u podnaslovu piše "Kompilaciju erotsko-domoljubnih konteplacija".

Dnevnik je pisala iz Splita, s mora, pa iz Zagreba, a krajem tjedna iz Subotice.

* Subota, 18.08.2012.

U Dalmaciji volimo buru. Čak postoji i izreka vezana uz nju: „Bura, čista cura“. Kad puše zimi, temeljito očisti nebo i zrak. Međutim, ljeti je baš i ne volimo jer tada donosi požare. Vatra trenutno hara na nekoliko područja, pa i ovdje iznad Trogira. Kupam se blizu, u maloj idiličnoj uvali na otoku Čiovu. Iznad uvale plameno-sivi oblak dima, djeluje kataklizmično. Doli ispod oblaka- kupači, suncobrani, sladoledi, dica i mame i tate. Dimni oblak je zaklonija sunce pa scena djeluje nadrealno.

Povremeno svi zabrinuto podižemo glave i pratimo kretanje oblaka. Pokušavamo po njegovoj veličini prosudit pojačava li se požar ili je ipak stavljen pod kontrolu. Na plaži trešti muzika iz na brzinu sklepanog ugostiteljskog objekta. To je jedan od onih objekata čija je osnovna namjena besramno oderat naivne turiste, prodajući im na primjer sladolede po skoro duploj cijeni u odnosu na cijenu istih po lokalnim dućanima. Zbog čerupanja turista, patimo i mi ovdašnji. Doduše, znamo da na puno mista postoje posebne cijene za turiste, a posebne za mještane. To je neka vrsta javne tajne. Triba samo znat di su kakve cijene, i jasno stavit do znanja da nisi furešta.

Ponekad mi je smišno pratit kako od svake litnje sezone očekujemo čuda. U zraku se skoro može napipati nada da će zarađeno priko lita bit dovoljno za nekako prigrmit zimu. Pravi dalmatinski blues...

* Nedilja, 19.08.2012.

Požar iznad Trogira je lokaliziran, lakše se diše, doslovno. Odrađujen svoju svakodnevnu plivačku turu. U prolazu jedna gospođa pluta bezbrižno i smješka mi se. Par metara dalje, jedan čovik nasmijano diže ruku na pozdrav, iako se ne poznajemo. Razmišljam o fenomenu mora. Da su me ti ljudi sreli u prolazu na kopnu, ne bi mi se ovako javljali niti bi me pozdravljali. Ali u moru vladaju druga pravila. Ljudi u njemu postaju nekako dobri i opušteni. Rješavaju se okova kopna, more ih čini ljudskijima. Čak su, čula sam, rađena neka istraživanja po kojima nema šanse da čovik u blizini mora bude loše volje. Navodno, nešto u morskom zraku otpušta stres i liči dušu. Istina je, u moru ljudi postaju dica. Zaigrani, zaneseni. Smješkaju se bez posebnog razloga i jednostavno uživaju u postojanju kao takvom. Pomislim kako bi svaki čovik na svitu triba imat Ustavom zajamčeno pravo na – more. More bi nam svima tribalo bit pravo i obaveza. To je ka neka vrsta prava i obaveze na sriću. Ko zna, da su se onomad vođe balkanskih naroda umisto po nekakvim kopnenim bazama sretali i dogovarali u moru, možda do rata nikad ne bi bilo došlo. Dobro, znam, zastranila sam u kontemplacijama. Ali nisam kriva ja, krivo je more.

* Ponediljak, 20.08.2012.

Jadransko more

Jadransko more

Polako se pripremam za put. Pozvana sam na vinčanje najbolje prijateljice Natalije u Subotici. Kad pomislim na dužinu tog putovanja, padne mi mrak na oči. Jedino šta mi malo olakšava je pomisao da idem na tuđe vinčanje, a ne na svoje vlastito. Pitam Nataliju na mail kakvo je vrime „gori“ i kakvu garderobu tribam ponit. Po onome šta mi je odgovorila, izgleda da ću morat ponit robu za sva četri godišnja doba.

Hvata me putna groznica, ne mogu zaspat. Pokušavam istovremeno gledat film, čitat knjigu i pratit facebook. Ima li ova vrsta poremećaja već neki službeni naziv?

Prebacujem tv program i nesritno naletim na kasne vijesti. U nevjerici slušam izjave naših državnih vođa. U nevjerici nisam zbog njihovih izjava, nego zbog činjenice da mi te njihove izjave još uvik mogu izazvat nevjericu. Dobro je neko reka, oni iz Alana Forda su za njih amateri. Josipović se ka neka stara peškaruša svađa priko medija sa Pupovcem. Dosadno. Orgijanje nečijih zapjenjenih taština baš i nije dobar izbor večernjeg tv programa. Klik. „Blaženi daljinski“, lipo je jedan put napisa Ćićo Senjanović.

* Utorak, 21.08.2012.

Bacam se u more skoro ranom zorom. Pokušavam spremit zalihe sunca i soli pod kožu, da mi traju za vrime putovanja. Teško mi se liti odlipit od obale. Ma, teško mi se od obale odlipit bilo kad.

Morska medvjedica, na putu za Suboticu.

Nisam nikad bila u tom gradu. Jedino iščekivanje susreta s novim gradom može ublažit moju morsku ovisnost. Još se nisam spakirala, jer sam dead-line tip. Sve u zadnji čas, u zadnju sekundu. Tako se pakiram, tako pišem, tako dišem. Dobro, disanje u zadnji čas zna bit nezgodno.

Sićam se jednog Sarajlije u kojeg sam bila zaljubljena kad sam imala nekih dvadesetak godina. Taj me je pokušava uvjerit da s vrimena na vrime zaboravi disat. Mislim da sam se upravo zbog te njegove tvrdnje bila i zaljubila u njega. Blesavost me obara ponekad, šta ću. Kad smo kod blesavosti, jučer sam jedva napisala tjednu kolumnu za Net.hr. Nema ništa gore nego pisat onda kad moraš. Zablokira me to ponekad, pa tučem glavom u zid. Sićam se moje dileme kad sam počela s tom kolumnom – pisat na dijalektu ili na književnom hrvatskom. Odlučila sam se za dijalekt, a jedan komentator Zagrepčanin je ispod kolumne napisa:

- Kaj je ovo, ja to niš ne razmem!

To me ponukalo da sljedeću kolumnu napišem na književnom hrvatskom. Prvi komentar ispod tog mog književnog ispada je ostavija jedan Splićanin:

- Šta je ovo, ništa ne razumin!

Zagreb-Split, 1:1.

* Srida, 22.08.2012.

Zagreb me dočeka užaren. Švercam se u tramvaju. U Splitu se nikad ne bi usudila švercat se u autobusu. Ali kad je čovik u tuđem gradu, ima onaj neki šašavi i ničim utemeljen dojam da će mu svi nestašluci bit oprošteni samo zato šta je stranac. Recimo u Beogradu to uvik upali. Dovoljno je pustit malo splitskog govora i kontrolor automatski omekša i raznježi se. Tu njihovu slabost na Splićane ja pokvareno koristim pa počnem pretjerivat i pričat splitskije od same sebe. Zavijam i rastežem one bidne samoglasnike do te mire da se sama sebi zgadin, ali ka šta narod kaže, sila Boga ne moli.

* Četvrtak, 23.08.2012.

Autobus Zagreb-Subotica je poluprazan. Naravno, pa ko normalan putuje tako duboko u kontinent usrid lita osim nas šta moramo ić na nekakva vinčanja. Drugi put kad budem birala najbolju prijateljicu pazit ću da bude negdi blizu Splita. I da bude već udana.
Osim Subotice, vidit ću i Novi Sad, a tome se jako veselin. Toliko san se naslušala o lipoti tog grada da je krajnje vrime da se i osobno uvjerin u tu lipotu.

Novi Sad

Novi Sad

U Novi Sad sam pozvana od strane Nezavisnog društva novinara Vojvodine, a u sklopu održavanja radionice „Antidiskriminaciono novinarstvo“. Ja doduše nisam novinar, niti bi to ikad mogla bit. Naime, novinarstvo podrazumijeva objektivno izvještavanje, a ja nisam u stanju objektivno izvijestit nikoga o ničemu, jer uvik nešto moram dodat i oduzet. Osim toga, čak i da sam to u stanju, ne bi volila bit novinar. Na ovim našim prostorima postoji paradoks te profesije – dobro novinarstvo iziskuje pisanje istine, a pisanje istine podrazumijeva da ćeš ostat bez posla pa više ne samo da nećeš moć bit dobar novinar, nego nećeš uopće moć bit nikakav novinar.

Ukratko, ako si dobar novinar, u stvari postaješ loš novinar, i nećeš moć radit svoj posal, baš zato šta si tija dobro radit svoj posal. Ko razumi, shvatit će.

* Petak, 24.08.2012.

Natalija je rekla da njihovo vinčanje neće bit tradicionalno. Zbog toga osjećam olakšanje.

A onda je krenilo. Mora ić probat vjenčanicu, koja nije vjenčanica, nego je haljina. Jer, ovo je tek prva proba. Pa u ponediljak druga. I tako unedogled. Ostavljamo vjenčanicu, idemo na probnu frizuru. Halo, „probna frizura“?? E, da. Jer, gospođica mora vidit da li će joj frizura za vinčanje bit baš onakva kakvom ju je ona zamislila. I to traje. Čekam je u salonu, sidim i listam neke časopise. Pa izlazim vanka, pušim, šetkam, na četrdeset stupnjeva. Napokon izlazi.

- Jel mi dobra frizura?

- Je – odgovaram ja shrvana vrućinom i čekanjem.

- E, ta mi frizura neće bit za vinčanje, nego jedna druga, sa pletenicama.

Dobijam poriv da je pridavim, ali odustajem jer nije zgodno ni pristojno pridavit mladu par dana prije udaje. Onda ide birat narukvicu koja će joj ić uz haljinu i uz onu frizuru koju neće imat na vinčanju nego neku drugu. Sa pletenicama. Isprobaje sve narukvice u dućanu, jedno dvadesetšest iljada komada narukvica. Nijedna joj ne odgovara. Idemo u drugi dućan. Opet dobijam poriv pridavit je. I opet odustajem, još bi mi prišili da sam je pridavila na nacionalnoj osnovi. Niko ne bi razumija zašto sam je pridavila. Osim možda mladoženje. Našla je narukvicu, aleluja, Bog je velik. E, sad cvijeće. Pa u salon cipela.

Pa nazad do vjenčanice. Pa tražimo stan za uzvanike iz Mađarske. Pa mi pokazuje prstenje. Divim se prstenju, kako i triba. Ali ne, to joj nije dovoljno. Divila sam se samo petnajst minuta. Pa se divim dodatnih deset. Osjećam sve jaču sućut prema mladoženji i počinjem preispitivat vlastite kriterije pri izboru najboljih prijateljica. Zašto me neko ne spasi. Šta bi tek bilo da je odlučila napravit tradicionalno vjenčanje? Zavjetujem se u sebi, ako ovo preživin, idem u novinare. Manje je stresno.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG