Dnevnik: Kako preživljavanje pretvoriti u življenje

Slobodanka Dekić radi u Mediacentru Sarajevo kao koordinatorica medijskih edukativnih programa. Aktivna na polju LGBT i mirovnog aktivizma. Iz Beograda, živi i radi u Sarajevu.


Dan kada se sve desi

Subota, 11.08.2012.

Subotom sam u mislima najbliža penziji – nema rokova, kancelarijske rutine, kašnjenja, priprema... Sve ću da završim u subotu: videću se sa svima na kafi, uradiću sve vežbe i provozati bicikl po celom kantonu, pročitaću sve knjige koje su mi tokom sedmice zapale za oko... ali, nekako sve ostane na planovima.

Da li i penzija izgleda ovako? Puna planova i entuzijazma koje poneseš sa svečanog ispraćaja od kolektiva, i misliš - život počinje upravo sada. Na kraju saznaš da ti firma nije prijavila sve godine staža, pa moraš da se vratiš na posao i odrađuješ ono što je birokratija zabrljala. Ili se smrtno razboliš i umreš, a da nisi ni počeo da uživaš u blagodetima penzionerskih dana. Ili su ti – poput mene i mnogih mojih prijatelja - šanse da dočekaš penziju ravne nuli, jer nemaš ni dan upisanog radnog staža (URS – trebalo bi uvesti ovu skraćenicu, koja je vrlo često u upotrebi među SFRJ roditeljima zabrinutim oko sudbine njihove post- SFRJ dece).

Ubijam čitavih sat vremena na sajtu: http://www.ifitweremyhome.com/ Princip je jednostavan: ukucate državu u kojoj ste, i uporedite je sa nekom od drugih zemalja sveta - i vidite koliko biste u toj drugoj zemlji zarađivali, koliko biste trošili na zdravstvenu zaštitu, gas, struju, koliko biste rađali dece, imali šanse da obolite od HIV-a. I mogu vam reći – kako smo se nadali, dobro smo se udali.

Da živim u Alžiru, imala bih veće šanse da umrem kao beba; rađala gotovo 100% više dece; više iskusila klasnu podelu; zarađivala skoro 12 % više novca, i – živela 4 godine manje. U Čadu bih imala veće šanse da dobijem HIV, ali bih trošila manje na zdravstvenu zaštitu – eto utehe. U Kanadi se živi duže, zarađuje više, rađa više beba, troši više struje...

Divno je kada se kvalitet života u nekoj zemlji svede na statistiku i gastarbajterske mitove. ''Ko zna da živi, dobro mu je i tamo i ovde'', reče Šerbedžija u filmu 'Pre kiše'. I slažem se – naš problem nije (samo) to gde živimo, već i to što ne znamo da živimo. Mi smo programirani na preživljavanje, koje je samo po sebi tegoba, i stoga se 90% stvari u životu svede na tegobu.

Pitanje za subotnju penziju: kako preživljavanje pretvoriti u življenje?

Batine

Nedelja, 12.08.2012.

Dvojica mladića su sinoć upala u trolejbus, i pretukli vozača. Iz čista mira, bez okakvog povoda. Jedan napadač je uspeo da pobegne, drugog je zaustavio putnik u trolejbusu. Vozač je završio sa teškim fizičkim povredama.

Šta radiš kada dobiješ batine iz čista mira? Bojiš se. Počneš da se trzaš na najmanje šumove, naučiš da gledaš ljude na drugačiji način, njihove pokrete, ton govora. Obuzima te bes. Ne možeš da veruješ šta ti se dogodilo. I što je najgore, znaš da nemaš načina da se zaštitiš. Policija će ih pustiti, ili će dobiti neku prijavu zbog kršenja javnog reda i mira.

Organizacija osvete u samostalnoj režiji? Okupiš kršne prijatelje i rodbinu, naoružate se bejzbolkama, i prebiješ ih na mrtvo ime? Sačekaš u nekoj uličici, i prvo ih dobro pogledaš, da se sete ko si. A onda... za svaku modricu, svaki trzaj, svaki trn poniženja. Oko za oko, zub za zub.

I šta onda? Da li se osećaš bolje? Ili ti se oči umore od batina, koje neprekidno dobijaš i daješ u mislima. I skupiš se i čekaš da policija napravi izveštaj, u gradu u kome te prebijaju iz čista mira.

Perseide

Ponedeljak, 13.08.2012.

Tri je ujutro: stojim na prozoru i gledam u nebo, pokušavajući da uhvatim zadnji voz i ugledam meteorsku kišu. Nadam se da će me zakačiti jedno tri zvezde padalice - za zdravlje moje i meni dragih ljudi, stan (može i Dobrinja) i da položim vozački iz prve.

Svaki put kada se dešava neko astronomsko čudo, setim se naslovne strane ''Kosmosa'', Karla Segana. Tamna pozadina, imala sam osećaj da me usisava, sa razbacanim zvezdama. Kada se otvori, ukaže se slika mlečnog puta. A unutra, brdo informacija i slika koje dečiji mozak teško može da razume, ali se urežu do kraja života: raspored i izgled planeta, bledoća Jupitera, udaljenost Neptuna i sateliti Urana...

Zapravo, kada malo bolje razmislim, Sagan i SF filmovi i knjige koje smo kao klinci gutali, su bili moja veronauka: snaga prirode, beskonačnost kosmosa, ali i poruka da je ljudska rasa u stanju da sve to savlada, otkrije... Deo smo kosmosa i njemu se vraćamo. Nisam videla nijednu zvezdu padalicu – ipak verujem da će se makar neke želje ostvariti, sa ili bez Perseida.

Vera je glavna ljudska snaga – i nisu potrebni posrednici da se do nje dođe.

Olimpijada

Utorak, 14.08.2012.

Volim da gledam Olimpijadu, jer spoznam šta je sve ljudsko telo u stanju da uradi, i – šta moje nikada neće moći. Koliko puta treba pasti sa grede ili vratila, da bi se vaga dovela do perfekcije? Koliko je potrebno vežbe da bi osoba od 56 kg digla teg od 120 kg? Koliko je potrebno da vam se koža smežura od vode i hlora, da biste preplivali 100 metara za manje od 10 sekundi? Koliko je hladnih obloga potrebno za stopala, da bi se pretrčalo 40 kilometara za 2 sata? Ili je u pitanju samo mentalna snaga i volja da pobedite...

Ipak, čini mi se da je iz godine u godinu najmanje važan trud. Zlato ne osvaja trud, ni volja, ni upornost, već novac: ulaganja države, uslovi treniranja, uslovi spoznora... Od veličanstvene demonstracije snage koju ljudsko telo ima, Olimpijada sve više postaje demonstracija novca i kompeticije među državama oko toga ko će dobiti bolje sponzore, veći nacionalni ponos, ko će napraviti veličanstvenije i skuplje otvaranje i zatvaranje (koja su iz godine u godinu sve besmislenija).

Sport je odavno postao biznis, a Olimpijske igre gladijatorska borba, u kojoj se ne ceni trud, već očekuju rezultati – za ponos nacije i slavu sponzora.

U manjini

Sreda, 15.08.2012.

Čitam vest (sa zakašnjenjem) da LGBT aktivisti u Crnoj Gori rade na pokretanju 'gay friendly' turizma. Od Stonewall pobuna do danas, dobili smo mogućnost da slobodu kupujemo parama: ako imaš novac, imaćeš i priliku da se slobodno zagrliš sa partnerom/partnerkom dok uživaš u penušanju talasa i morskom vazduhu, a da ti niko ne dobaci ili se zaleti i opali boks.

Doduše, ta sloboda ima malo ograničen prostor, jer ne znam šta bi me sačekalo da se nađem na 'otvorenom prostoru' koji nije baš 'gay friendly'. Valjda se pretpostavlja da mi pored hotela od 5 zvezdica ni ne treba da izlazim van? Ili se očekuje da vani smanjim svoje 'gay friendly' doživljaje?

'Opet hejtaš', kaže mi prijateljica.

Možda, ali šta ako nemam para za hotelski smeštaj, već sobu u privatnoj kući? Šta ako ne izgledam po gabaritima hotelskog menadžmenta? Šta ako ne trošim dovoljno da bih opravdao njihovu 'gay friendly' velikodušnost? Kome je uopšte namenjen taj 'gay friendly' biznis? Ugroženoj manjini (koliko neko ko ima novca danas uopšte može biti ugrožen u društvima u kojima živimo?) ili biznismenima kojima su 'i pederske i šiptarske pare' slatke, ali bi svoje dete ubio 'da zna da je peder' ?

Nemam ih puno, ali znam da vam neću dati ni dinara za 'gay friendly' biznis duh. Mir se ne kupuje parama.

Narod

Četvrtak, 16.08.2012.

''Štedite – nemojte jesti.'' Gigantski glupa izjava, ali zgražavanja mi još teže padaju. Zabrinuto građanstvo se pita - što li 'narod' ćuti?

Uvek sam se pitala ko je taj 'narod'? 'Seljaci' iz pripizdine, kojima je jedino stalo da se dokopaju 'našeg' asfalta i nameću 'nam' svoje vrednosti? Kasirke iz lanaca hipermarketa, koje rade po 16 sati dnevno, i koje 'pasivno trpe' menadžerska iživljavanja? Socijalni slučajevi koji čekaju na veknu hleba ispred narodne kuhinje, ali im je 'dobro jer može i gore'? Masa koja radi za 300 maraka, i jedva čeka prvomajski uranak da okrene janje, umesto da izađe na ulice?

Ko je ta pasivna masa, zbog koje 'intelektualna građanska elita' zemalja u tranziciji, pati već decenijama?

Zapravo, pravo pitanje je ko je ta zabrinuta elita – ona kojoj ne znači puno hoće li hleb biti 1 marku, ili 1 i 30 feninga? Ljudi koji su pismeni, imaju pristup informacijama, ali opte ne nude nikakve alternativne opcije žabokrečini u kojoj žive. Zapravo, sasvim se dobro snalaze u njoj – čekaju da se narod dozove pameti. Napisaćemo blog, komentar, mišljenje, nama bliski ljudi će nas lajkovati i šerati. I na tome se otprilike završava javni angažman.

Narod se zapravo, kroz istoriju teško dozivao pameti. Nema vremena, snage, volje jer zna da mu se ništa bolje od BAJA ni ne nudi. Kvazi-ideološka šupljiranja zabrinutih elita su im dalja od bilo kakvog BAJE.

Narod može dugo da ćuti. Ali, može se desiti da ga probudi glad, i da prazni stomaci izađu na ulice. Takve revolucije obično prvo nose glave onih koji su bili isuviše pametni i zabrinuti za sudbinu društva, da bi se spustili među pijačne tezge, kasirke, otpuštene radnike i seljake iz pripizdina. A to nisu glave BAJA.

Ekvador

Petak, 17.avgust, 2012.

Gledam na vestima – Asanž dobio azil u Ekvadoru. Nije mi bilo mrsko – odem na ifitweremyhome...

Da živim u Ekvadoru, rađala bih više dece; imala više šanse da umrem kao beba, ili da dobijem HIV. Zarađivala bih 17% više novca, ali i živela 3 godine manje.

Pitam se, kako li će se Asanž snaći u Ekvadoru? Hoće li mu predsednik Correa dozvoliti da nastavi sa širenjem slobode misli i govora, ili će mu – kao što radi sa svojim građanstvom – pokazati đe mu je mesto – u zatvoru?

Hoće li veliki borac za ljudska prava stradati na ulici u nekom od obračuna bandi, ili će živeti u elitnom delu glavnog grada, u ograđenoj vili, da ga se ne ometa u širenju ljudskih prava i slobode govora? Hoće li patiti od neuhranjenosti, i zarađivati manje od 100 USD mesečno?

Režim i predsednik koje Asanž naziva 'hrabrim', u krivični zakon Ekvadora su uveli član 230, prema kojem ''svako ko uvredi predsednika ili nekog drugog predstavnika vlasti, može biti osuđen na zatvorsku kaznu u trajanju od tri meseca do dve godine.'' Bradley Manning, vojnik koji je prosledio većinu informacija Wikileaksu vezano za rat u Afganistanu, još uvek je u zatvoru, pod optužbom za izdaju.

Sa takvim borcima za slobodu kome trebaju diktature?

U zdravlju provedite vikend i naredne sedmice, i učite da živite, gde god da ste.