Dnevnik: Nezavisna scena Srbije je zaslužila priznanje države

Dnevnik je pisao Radomir Lazović koji se nekada bavio basketom, a sada je u sportu gomilanja funkcija. Predsednik, ministar, član upravnog odbora i direktor sledećih organizacija: Mikro Art, Ministarstvo prostora, Nezavisna kulturna scena Srbije i Ulična galerija.

Subota 21.9.2013.
Danas sam osvanuo na seminaru koji se bavi projektnim finansiranjem. Tu sam jer ne znam kako da skupim pare za rad galerije koju vodim. Evo druga godina je kako postoji i stvari postaju sve teže. Hvatam beleške i slušam sa razumevanjem. U velikoj smo sali sveže renoviranog hotela. Sve deluje skupo, osoblje je preljubazno, tepih je mekan, luster bogat, a hol grandiozan. Kičast, ali opet…
Za ove sam gospodin. Kako i ne bih bio kad sam platio onoliko da bih bio ovde. A ne čekaj, nisam. Platio je neko drugi. Taj drugi pozvao je pored mene gospodina i još desetak gospodina iz drugih organizacija koje se bave raznim vrstama društveno korisnog rada. Od pomoći starima, do pomoći životinjama. Problemi su nam isti ili slični. Sume koje uspemo da skupimo u našem radu, nedovoljne su za potrebe naših korisnika. Dobro ostali imaju korisnike, ja nemam, pošto sam iz kulture. Ne znam šta mi imamo. Te sume što prikupimo nikako ne odgovaraju broju zvezdica hotela u kome smo. Iako ne mogu kriviti organizatore što su hteli da nam pruže najbolje okruženje koje su mogli za rad, ne mogu ni da mi ne bude neprijatno. Švedski sto je ko odavde do skroz tamo iza, e toliki… U vidi ima brancin… o čemu smo ono pričali …

Nedelja 22.9.2013.
Mamuran od dobrih deset sati sna, oslobođen freelenserske griže savesti što ne radim, jer nedelja je pobogu, penjem se Nemanjinom do parka Manjež gde se za par sati završava Beogradski festival cveća. Posetioci se lenjo šećkaju među sadnicama. U centralnom delu parka peva hor. Pod drvetom se klovn isteže pred nastup. Žongleri probaju kod muzičke akademije. Deca se provlače kroz noge i jurcaju okolo. Prevelika grupa biciklista se dovija oko vezivanja. Počinje šumarski višeboj… Ekipe po tri člana takmiče se u krunjenju kukuruza, zakucavanju eksera, trčanju u džaku i nabacivanju nekakvog kruga na štap. Kafa je besplatna. Idila je totalna. Kupujem pivo i razmišljam o Angeli Merkel.

Ponedeljak 23.9.
Ministar Tasovac u jučerašnjem intervjuu za Politiku ne navodi značaj aktera Nezavisne scene u prethodnom periodu povlačenja kulturnih institucija iz kulturnog života Srbije. Naime, Nezavisna scena je van budžetskih davanja, neretko sopstvenim prihodima, marginalizovana u svakom pogledu i nazivana stranim špijunima i plaćenicima, sa entuzijazmom većim od Petkovićevih džezera, produkovala programe koji su savremenu umetnost ove zemlje držali na aparatima. Ta scena, Nezavisna, godišnje je održavala od 1200 do 1500 savremenih i društveno angažovanih kulturnih programa. Bavila se očuvanjem imidža države u svetu, koji je neretko urušavan od strane samih institucija. Desetinama hiljada posetilaca predstavljala je savremenu umetnost dok su muzeji zatvoreni, a za njihove decenijske rekonstrukcije niko nije bio odgovoran.
Popunjavajući prazninu koju su urušene, korumpirane i trome institucije kulture ostavljale za sobom, Nezavisna scena Srbije je zaslužila priznanje države, nije dodao Tasovac. Ono treba da dođe u vidu dijaloga, kao i simboličke i konkretne brige države za najzdraviji deo sektora kulture. U daljem tekstu ministar ne navodi i to da je Nezavisna scena, za razliku od državnih institucija, već profesionalizovana (u 80% ovih organizacija članovi su fakultetski obrazovani) i deprtizovana (članova partija ovde nema), a budžetu kroz poreze doprinosi više nego što od njega dobija. Kao takva, ne samo da se kandiduje da bude ravnopravno tretirana kao i državne ustanove, već i da bude pokretač i predvodnik reforme kulture, nije zaključio Ivan Tasovac.

Utorak 24.9.
Sve sumnje da li je smenjeni gradonačelnik Beograda, koristio svoju poziciju za lično bogaćenje i nameštanje poslova, svojim i bratskim firmama odagnao je sam Dragan Đilas prodavši svoju firmu, Dajrekt medija, bugarskom biznismenu par dana pre zvanične smene. Par meseci pre toga Bus plus je prodat turskom konzorciju. U svim normalnim zemljama biznisom se baviš kad izađeš ili pre nego što uđeš u politiku, ali ne i ovde. Nema više državnih preduzeća da se reklamiraju preko tvojih agencija, da štampaju u tvojim štamparijama ili da kupuju tvoje proizvode. Ovde sam pogrešio jer proizvoda nema, proizvodi se samo marketinški privid uspešnosti vođenja grada. Nova koalicija sa Fidelinkom se lepo uklapa u ovu sliku odnosa biznisa i politike. E da... i to sa pivom posle deset... Šta je tvoj problem čoveče!?

Sreda 25.9.
Danas nam je jedna velika pobeda pokazala koliko smo pali nisko sledeći tragove neoliberlanog tržišta. EU peticiju za pravo na vodu potpisalo je više od 1,8 miliona ljudi i na taj način je primoralo Evropsku komisiju da nađe zakonski način da voda nikome ne bude uskraćena. Rešavanje ovog problema UN su svojom rezolucijom zahtevale od 2010. godine, jer se na svetskom nivou oko 800 miliona ljudi nalazi bez stalne pijaće vode. Zanimljivo da se poput neke prirodne nepogode, suše ili nerazvijene infrastrukture, u recimo Africi, u Evropi, pojavljuje interes kapitala. A ljudi se prema njemu zaista i odnose kao prema prirodnoj nepogodi. Jeste da to nije u redu, da nas ugrožava, ali šta mi možemo protiv toga, kad je sasvim prirodno da neko želi da zaradi... Beskrupuloznost interesa kapitala i njegovih ljudskih inkarnacija nema granica, sem onih koje im sami postavimo. Oduvek se za ljudska prava borilo i ona nikada nisu podrazumevana. Ali je pravo na vodu, pored možda prava na vazduh, nešto što smo svi podrazumevali da imamo. Ipak, bila je potrebna peticija da bi ta prirodna potreba, bez koje je život moguć do tri dana, i zakonski bila garantovana.

Četvrtak 26.9.
Čuo sam da će sutra u Zagrebu biti podignut spomenik mom apsolutnom muzičkom heroju Jou Strummeru. The Clash je jedan od retkih bendova koji je preživeo moje žanrovsko posrtanje i slušanje i druge muzike osim panka.
To sa pankom počelo je tako što je stariji brat drugara iz klupe imao bend, fioke pune kaseta i poster Discipline kichme u prirodnoj veličini. Još jedan heroj mladosti. Ne možeš da se ne primiš. Možda je pomoglo i to što su nas stariji muštrali dok im ne navedemo 10 bendova ili pesama. Prava pank škola na trafici u kraju.

Petak 27.9.
Jutarnji Jatov let za Berlin. Sedim do prozora. Malo smo nervozni. Raspričali smo se.
Još me drži kompleks iz devedesetih, kad je svako putovanje avionom bilo velika stvar. Još mi nije normalno da se samo pojaviš na aerodromu sa pasošem. Svaki put se pitam da li možda da odštampam mejl u kome piše da sam kupio kartu.
Biznis ili plezir pita uniforma. Pa imamo neku izložbu koju pripremamo, pa smo došli nešto da se dogovorimo, sad malo je i posao, al je i zadovoljstvo, ne znam kako bih vam rekao. Uniforma me pogleda štagod pogledom i ja se postidim i prođem.