Dostupni linkovi

logo-print

Dnevnik: Postiđen sam zbog Tomašice


Nenad Obradović

Nenad Obradović

Ja sam pozorišni kritičar, teoretičar umetnosti i novinar. Sarađujem sa više regionalnih portala i novina. Rođen sam 1987. godine kada je Jugoslavija još uvek postojala. Zbog prirode posla, ali i nemirnog duha živim dosta nomadski, pa sam pored Beograda često na privremenom boravku po regionu. Pasionirani sam čitalac Miroslava Krleže i uskoro ću, nadam se, dovršiti zbirku eseja posvećenih ovome piscu, piše Nenad Obradović.

Subota, 30. novembar / Azilanti i strah

Vikend je za mene, po pravilu, radan. Uskoro izlazi novi broj Zareza pa sređujem i završavam tekstove koje šaljem urednicama Nataši Govedić i Suzani Marjanić. Za temat Krležin eu/ropski furiosum, pokrenut u povodu 120 godišnjice od Krležinog rođenja, intervju mi je dao poznati beogradski teatrolog i filozof Jovan Ćirilov, svedočeći o brojnim susretima sa Krležom i Andrićem. Za Zarezovu rubriku kazalište pišem o novoj predstavi Srpska trilogija Narodnog pozorišta u Beogradu. Razmišljam kako napisati bilo šta o ovoj predstavi, s obzirom da je reč o izvedbi prepunoj banalnog populizma. Pratim polemiku u Politici povodom kritike predstave Srpska trilogija i odgovora na istu direktora drame Narodnog pozorišta. Mislim da je nedopustivo da direktor Drame središnje nacionalne pozorišne kuće reaguje na pozorišnu kritiku i uvodi strogoću prema kritičarima.

Televiziju ne pratim, štampane medije vrlo malo čitam, osim nekoliko stručnih časopisa, ali situacija sa azilantima u Srbiji iskušava moju pasivnost. Listam nekoliko dnevnih novina, azilanti su predstavljeni krajnje stereotipno kao ružni, prljavi i opasni stranci. Neverovatno je koliko prikrivena netolerancija, u ovakvim situacijama biva razotkrivena pokazujući svu ispraznost priče o gostoljubivosti koje nema nigde na svetu. Razmišljam o tome kako takav rasistički ispad u Srbiji nije ništa čudno. Zemlja koja se još uvek nije suočila sa odgovornošću za ratove u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu ne može imati drugačiji odnos prema strancima. Uostalom, na meti nacionalista danima je i Sonja Biserko, javna reč prepuna mržnje nema nikakvih konsekvenci, nasilnici mogu još uvek ,,loviti izdajnike’’ po Srbiji. Pričam o tome sa prijateljicom koja me podseća - ja to nisam znao - da je jedan političar nedavno izjavio da u Srbiji nema fašističkih ispada kao u Hrvatskoj. Kakav jeftini populizam!

Nedelja, 1. decembar / Geografske razmirice

U Hrvatskoj referendum o ustavnoj definiciji braka. Nisam baš aktivno pratio sve okolnosti oko referenduma ali zabrinjava ta mogućnost da jedna mala skupina ljudi mesecima uzurpira javni prostor. Mislim da ovakva inicijativa nema baš puno veze sa porodicom jer se u osnovi radi o diskriminaciji i omalovažavanju dela građana jednog evropskog društva. Dakle, o nasilju nad slobodom. Nasilju koje je, kada je reč o Srbiji, već definisano u Ustavu. Stižu i rezultati referenduma, Ustav se menja, gorak ukus ostaje u ustima. Čitam na internetu da nemački mediji već pišu da je Hrvatska ulaskom u EU postala istok zapada. Ponovo na delu geografske razmirice.

Podsećam šta je o tome pitanju napisao Miroslav Krleža u putopisu Izlet u Rusiju: ,,Mi po europskim školama učimo zemljopis šematično, glupo, ograničeno’’.
Glasanje na referendumu u Hrvatskoj, 1. decembar 2013.

Glasanje na referendumu u Hrvatskoj, 1. decembar 2013.


Tokom dana čitam knjigu Trenuci katarze istoričara Tvrtka Jakovine u izdanju Frakture. Knjiga se bavi dvadesetim vekom i svim prelomnim događajima koji su obeležili njegov tok. Jakovina piše razložno, jasno i duhovito. U uvodu svoje knjige kaže: ,,Nijedna nacionalna povijest ne može se razumjeti bez poznavanja širega konteksta, nijedna lokalna povijest nije lokalna ako se piše dobro’’. U tom smislu valja shvatiti i najnovija događanja u Hrvatskoj. Ne radi se o tome da je ova država pokazala svoje balkanske korene koliko je posredi činjenica da je Hrvatska samo simptom širega problema jačanja konzervativizma širom Evrope.

Napolju je hladno, moja svakodnevna večernja šetnja je pod znakom pitanja. Ipak izlazim.

Ponedeljak, 2. decembar / Krleža

Vraćam se svojoj krležološkoj biblioteci. Poslednjih meseci čitam, po ko zna koji put, Krležine Dnevnike. Pisao ih je za vreme ustaške vlasti u Zagrebu kada se opredelio za potpunu ćutnju i kontemplaciju. Bio je lošeg zdravstvenog stanja, plašio se za svoj život, ali nije pristao ništa objaviti pod ustaškom vlašću. Znao je da se radi o banditima. Dnevnici su Krležina stvaralačka lična karta jer u njima ima puno ličnog, puno misaonih dvojbi koje Krležino delo čine tako složenim kakvo jeste. Naručujem novu knjigu nemačkog krležologa R. Lauera Miroslav Krleža – Hrvatski klasik koja je nedavno izašla u izdanju Naklade Ljevak.

Popodne slušam emisiju Život glazbe, na Hrvatskom radiju, koja za temu uzima kompozitore Šostakoviča i Brittena. Nakon toga, vraćam se Krleži. Tako do kasno u noć.

Utorak, 3. decembar / Drugačija budućnost

Budim se rano. Čitam na Peščaniku intervju filozofa Borisa Budena koji s pravom smatra da bi u Srbiji trebalo dovesti u pitanje opravdanost rada Srpske akademije nauka i umetnosti. Brzo se vraćam u realnost. To, ipak, u današnjoj Srbiji nije moguće. Intervju me podstiče na razmišljanja o socijalnoj neravnopravnosti u društvu jer Buden smatra da je rat protiv ćirilice u Hrvatskoj samo maska pred činjenicom ,,da je radna nedelja proširena na 60 sati i da će poslodavci imati pravo da otpuštaju trudnice’’.

Mislim da je jako važno govoriti o kapitalističkoj uzurpaciji današnjih zajednica jer se ona ogleda na svakom koraku. Nisam baš uveren da Evropu očekuje građanski rat potaknut socijalnim isključenjima, što ne treba potpuno odbaciti, ali sledim mišljenje važnog, i u nas još neprevođenog italijanskog teoretičara i aktiviste Franca Berardija Bifa, da ,,trebamo drugačiju distribuciju radnog vremena, drugačiju distribuciju proizvoda, drugačiju distribuciju bogatstva i drugačiju distribuciju vremena. Trebamo drugačiju ideju budućnosti''. Zapravo, reč je o tome da posvemašnja otuđenost i nesolidarnost u današnjem svetu doprinose nazadnim ideološkim pokretima, koji pripitomljeni financijskim kapitalom pronalaze nove načine za uspostavljanje tihih, gotovo nevidljivih, lanaca društvene dezorjentacije. Oko nas je puno buke, zato se ne čujemo međusobno. U svetu prepunom polomljenih ideala, manipulacije i socijalne isključivosti, čovek je osuđen da bude stranac, uvek i na svakom mestu. U konačnici, najvažniji zadatak današnjeg čoveka jeste da ne odustane od ljubavi, kako prema sebi i bližnjima tako i prema svetu oko sebe. Solidarnost i ljubav danas su dve najznačajnije reči u našem životu.

Uveče gledam predstavu Kristofer Kolumbo, prema Krležinoj drami, izvedenu na Dubrovačkim letnjim igrama 1973. godine. Video se može pronaći na internetu, kao i pesma iz predstave Robovi, zemlja je zvezda. Poznate stihove maestralno su interpretirali Božidar Boban u ulozi Admirala i Drago Mlinarec.



Sreda, 4. decembar / Zabrane i obećanja

Budim se sa jakom glavoboljom. Veoma sam depresivan. Sedam za radni sto, ali nisam u stanju baš puno toga napisati. Pijem nekoliko kafa. Na internetu se informišem o novim predstavama u Beogradu, u inboxu imam već nekoliko poziva. Pravim raspored, kada i gde ići. Improvizujem, mada se gadim improvizacija, kako veli Wisława Szymborska. Na stolu je još puno literature, vraćam se teorijskim tekstovima o problemima reprezentacije i tela objavljenim u knjizi Kritički termini istorije umetnosti.

Uzgred, na Peščaniku čitam intervju Olivera Frljića povodom zabranjene predstave Nebožanstvena komedija u Krakovu. Predstava je izazvala žestoke reakcije u Poljskoj zbog teme prikrivenih zločina Poljaka u Drugom svetskom ratu, kao i zbog pokušaja scenske problematizacije uloge poljskog naroda u Holokaustu. Interesantno mi je kako Frljić radi sa glumcima, na koji način uvodi njihovu individualnost u kolektivni proces izvedbe. ,,Dao sam im Organizovanu krivicu i univerzalnu odgovornost Hane Arent da dalje razlučuju između kolektivne odgovornosti, nečeg što postoji i što se može braniti kao koncept, i kolektivne krivice koja zapravo ne može postojati jer se ne može biti kriv za nešto u čemu se nije učestvovalo. Ali možemo biti odgovorni za postupke zajednice kojoj pripadamo’’.

Pišem prijateljici Jeleni, koja živi i radi u Prištini, i dogovaram svoj odlazak u glavni grad Kosova. Mnogo volim Prištinu. Postoji neka, da parafraziram Arsena Dedića, tajna ljubav među nama, i baš mislim kako se raznim sticajem okolnosti u njemu nađem uvek pred novogodišnje praznike. Priština je grad u kome sam uvek dočekan sa osmehom, grad gde osećam da pripadam ali u isto vreme grad gde se osećam postiđeno. Prošlost nas još uvek vuče za rukave.

Novi gradonačelnik Prištine Shpend Ahmeti uliva poverenje. Već u prvim nastupima kao prioritet istakao je rešavanje svakodnevnih, životnih pitanja u Prištini. Među prvim obećanjima koje je ponudio u izbornoj kampanji bila su ona, sasvim neočekivano, iz oblasti kulture. Prištinski Zeri piše o šest tačaka kulturne politike novog gradonačelnika Prištine. Prema njegovim rečima, projekat Kultura i umetnost građanima ima za cilj postići jednostavan pristup i jednaku dostupnost umetničkog i kulturnog sadržaja svim građanima. Raduje me namera da će se kao gradonačelnik Prištine, bar prema njegovom programu, zalagati za razvoj eksperimentalne i vaninstitucionalne scene. Jedan od ciljeva jeste i uvođenje reda u domenu registracije slobodnih umetnika, što sve vodi ka povoljnijoj klimi za stvaralački rad.

Popodne sam na dugo odlaganom zdravstvenom pregledu. Potrebna su dodatna ispitivanja, ali doktor mi uliva poverenje. Nasuprot prvobitnoj nervozi iz ordinacije izlazim prilično raspoložen.

Četvrtak, 5. decembar / Knjiga kao lek, osamljenost kao utočište

Počinjem pisati novi tekst za Zarez. Baviću se predstavom mlade dramske spisateljice Maje Pelević Posledice ili dan kad je prestala da bude njihovo dete, koja je premijerno izvedena u Bitef teatru. U tematskom smislu radi se o kolažu ličnih promišljana autorke, dok je u reprezentacijskom smislu reč o radikalno novom pristupu u postupanju sa tekstom u teatru.

Prijateljica Vesna iz Rijeke javlja da je nabavila knjigu za koju sam je ranije zamolio. Još samo da se i nas dvoje napokon vidimo.

Kasno popodne čitam i sređujem neke stare rukopise. Pravim novi raspored u biblioteci. Nailazim na knjigu S Nietzscheom o Europi. Autor knjige Mario Kopić jedan je od mojih omiljenih savremenih mislilaca, volim čitati njegove tekstove i ova, slučajno pronađena knjiga, u ovome trenutku za mene je lek. Na polici pronalazim Kopićevu knjigu ,,Nezacjeljiva rana svijeta’’ i ostavljam je na radnom stolu. Uvek je lekovito vratiti se dobrim starim knjigama.

U Prištini je promovisana poštanska markica sa likom glumca i pisca Bekima Fehmiua. Kosovo se, eto, još jednom odužilo Bekimu, dok je u Srbiji njegovo ime gotovo zaboravljeno. Bekimova osamljenost, demonstrativna ćutnja krajem 80-ih označila je duboku potištenost pred nasiljem koje će uslediti i čije će posledice nositi kao teg do kraja života. Veliki glumac, veliki čovek. Kosovski ministar kulture, omladine i sporta Memli Krasniqi kaže da je Ministarstvo na čijem je čelu ustanovilo nagradu za životno delo u oblasti kinematografije, nazvanu ‘Bekim Fehmiu’. U glavi mi odzvanja rečenica iz Bekimovog romana Blistavo i strašno: ,,Bistrica mi izgleda kao ogroman, položen, od tečnog srebra razgranat dud…Srebrni dud’’.

Petak 6. decembar / Tomašica

Ne mogu ostati nezainteresovan kada je u pitanju Tomašica kod Prijedora. Postiđen sam pred tolikom destrukcijom i ćutnjom koja prati iskopavanje najveće masovne grobnice posle Drugog svetskog rata. Mediji u Srbiji su jednoglasni. Nećemo pisati o Tomašici. Nasleđe tako velikog zločina, siguran sam, ne može ostati prikriveno. Koliko god srpsko društvo okretalo glavu, toliko će ga jače pritiskati teret prošlosti. Siguran sam da jednu tako očiglednu istinu niko ne može prikriti. Ona može ostati duboko potisnuta, prećutana ali njene posledice i činjenice večna su opomena, svima nama jer se, danas i ovde, naš kukavičluk ogleda upravo u sramnom odnosu prema žrtvama Tomašice. Razmišljam kako bi ta psihoza zajednice mogla biti izvedena u umetničkom smislu, kako bi (i da li bi) ta maligna i tupa ravnodušnost mogla biti odigrana, recimo, u teatru?

Čitam vesti povodom smrti borca za ljudska prava i dobitnika Nobelove nagrade za mir Nelsona Mendele. Stiže mi nekoliko primeraka ranije naručenih antikvarnih izdanja Krležinih knjiga. Popodne nastavljam da pišem. Samoća mi prija. Dnevnik završavam rečima Emila Ciorana: ,,Nema jalovog razgovora sa samim sobom. Uvek se nešto pojavi, pa bilo to i samo nadanje da ćemo jednoga dana pronaći sebe’’.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG