Dostupni linkovi

logo-print

Dnevnik: Narod bi na izborima valjalo promeniti


Nenad Šebek

Nenad Šebek

Nenad Šebek je radijski novinar u ostavci. Pre nego što je okačio mikrofon o klin, radio je 10 godina za Radio Beograd i 17 godina za BBC za koji je bio i dopisnik sa Balkana i iz Moskve. Ostavku na novinarstvo je dao jer mu se nije sviđalo u šta mu se struka pretvorila. Poslednjih 12 godina radi kao izvršni direktor Centra za demokratizaciju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi (www.cdrsee.org)

Drugovi mu prebacuju da se radeći na demokratizaciji i pomirenju, zapravo bavi jalovim poslom. A on, eto, i dalje veruje i u ljude i u pomirenje i u demokratiiju. Samo što nije siguran da će to sve biti za njegova vakta. Ostavci uprkos, tu i tamo nešto napiše, pa otud i ovaj Dnevnik.

Subota

Sedim i blejim u belinu Word dokumenta. Poziv Mime Rakele da pišem ovaj dnevnik bacio me je malo u nostalgiju, u vreme kada bih umesto da pritisnem POWER ON, uvlačio beli list papira u svoju Olympia Monica pisaću mašinu i isto ovako gledao u belinu dok se misli ne spoje u nešto koherentno. Mime, Vedran, Davor, Dubravko... moji drugari iz Dubrovačkog radija i lista “Laus”, najboljeg omladinskog lista u bivšoj državi, boljeg i od zagrebačkog “Poleta” i beogradskih “Omladinskih novina” i ljubljanske “Mladine”. Sedamdesetih i osamdesetih “Laus” je bio jedini list koji je iz broja u broj “na slamčicu pio krv” opštinskim vlastima u Dubrovniku. A to je bilo vreme kada je bilo lako udariti po saveznoj ili republičkoj vladi, ali se u opštinsku nije diralo. Dosta nostalgije Nenade, idemo u DANAS! A danas u Srbiji - em sneg em košava! Po Vojvodini smetovi na putevima, na stotine automobila zavejano kod Feketića. Vojska, policija i članovi vlade na licu mesta, budna nam je ova vlada, ništa joj ne promiče sem podočnjaka. Još da se neko setio da postavi dva saobraćajaca da spreče vozila da idu u kijamet - ih gde bi nam bio kraj!

Nedelja

Već tridesetak godina nedeljna jutra kada sam u Beogradu,pripadaju takozvanoj koordinaciji. Nađe se u jednoj zemunskoj kafani pored Dunava stara novinarska ekipa – Djole, Stupi, Mikele, Jakša, Vaske, ponekada Nikola i Dule i... koordinaramo. To jest, bistrimo politiku i struku li nam našu, novinarsku. Bistrimo ih mi već tri decenije a nikada mutniji ili mučniji bili nisu. Ovoga puta dominiraju dve teme: Sveže najavljeni izbori u martu i sinoćnja akcija SuperAleka, za neupućene, reč je o Prvom potpredsedniku Vlade Srbije, Aleksandru Vučiću. Pokupio nekoliko nadležnih ministara, došao među zavejane automobile kod Feketića i svojeručno jedno dete preneo iz blokiranih kola u helikopter. I dao izjavu. Gle čudne li slučajnosti, zatekla se tu neka TV kamera pa je vascela Srbija o’ma videla najnoviji podvig neumornog SuperAleka. Hteo sam o tome opširnije ali su u međuvremenu o ovom herojskom delu pisali i Kurta i Murta sve sa kompletnom rodbinom te šta ću vam ja još tu.
A izbori? Ma dajte bre, kakvi crni izbori? Imenica "biranje" potiče, valjda, od glagola "birati". Biranje, pak, podrazumeva imanje izbora. Dakle, nešto poput jagoda na pijačnoj tezgi. Pa onda gledamo, merkamo, mirišemo, poredimo cene, pipnemo eventualno, a ako je prodavac ljubazan, mozda čak i zagrizemo. Prevarili su me na pijaci više puta, nije da nisu. Koliko god ja motrio na kesu i ruke, bude kao sa onim šibicarima i kuglicom. Pa se malo zakine na vaganju, malo na ambalaži, ali iznad svega poludim sto sam izabrao jedne a dobio druge jagode, slabije naravno! Svaka sličnost sa parlamentarnim i ostalim izborima u mojoj ili vašoj državi je plod vaše mašte, ne moje, ja verujem u izbore. Dobri su nam i izbori i političari, o strankama i da ne govorim. Samo narod malo ne valja, njega bi na izborima valjalo promeniti, sve čekam kada će TE izbore da raspišu.

Ponedeljak

Stade košava! Sinoć su i one poslednje zavejane razvezli po školama i kućama. Vidim da se lopovi snega i vetra ne boje; na zavejanim automobilima su počeli da nestaju točkovi, vrata, šta god da se zateklo u njima ili na njima. Reče onomad moj kum Stupi, tamo negde 1993 – kada pomisliš da smo dotakli dno, pokaže se samo da je to bilo lažno dno, da ispod još ima mesta na pretek da još niže padnemo.

Utorak

Još od osamdesetih za rođendan od Dragane dobijem moju omiljenu tortu, Markizu, pa mi je dan slatko počeo, hvala Dragana. A onda i malo na posao. Ušinuo sam vrat pa već desetak dana ne radim, fizioterapeut mi je strogo zabranio da sedam za kompjuter, evo tek danas smem ali ne predugo. Uostalom, švercovao sam se pred ekranom po pola sata i bez dozvole svih ovih dana. Posla se nakupilo. Kuća za koju radim, Centar za demokratizaciju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi www.cdrsee.org , bavi se konkretnim projektima, ponajviše nastavom istorije i medijima. Danas počinjemo da pišemo prijavu za tender Evropske komisije koji bi trebalo da nam omogući nastavak 15-ogodišnjeg rada na projektu koji je zaista pinorski. Naša ekipa istoričara iz 13 zemalja regiona je sastavila 4 istorijske čitanke koje pokrivaju period od 12 veka do 1945. Do sada smo ih preveli na 9 jezika zemalja jugoistočne Evrope i na deseti, japanski, jedanaesti – engleski se podrazumeva. Obučili smo skoro dve hiljade nastavnika da ih koriste, održali preko stotinu radionica i seminara. “Nemoguća misija”, to su nam govorili za projekat kada smo počinjali. Šta li će tek sada da nam kažu kada se spremamo da se bacimo na najteži deo - dve knjige koje će obuhvatiti eru hladnog rata od 1945. do 1989. i ove naše najnovije vruće balkanske ratove devedesetih? Da, znam da ću lično prokleti dan kada sam ušao u taj rad, ali znam da ću zajedno sa sjajnom ekipom koju imamo posao i započeti i dovesti do kraja. I da ću biti srećan što sam imao priliku da sudelujem u nečem tako vrednom. Jer ovo što se danas uči o devedesetim travestija jeste ali istorija nije.

Sreda

Htedoh opet nešto o izborima jer me sa svih strana pa i iz pegle i fržidera spopadaju novim strankama, koalicijama, partijskim i inim preletanjima. Pa se setih da je sve što bih mogao da kažem već rekao u uvodniku poslednjeg broja nedeljnika “Vreme” kolega Dragoljub Žarković. Pa da ga citiram: “Broj onih koji se udvaraju Vučiću nepristojno je veliki.” A naslov teksta je još i bolji: “Ujedinjene udvorice Srbije su najmasovnija stranka pred martovske parlamentarne izbore”. Zaista nemam šta ni da dodam ni da oduzmem. Kome i dalje nije jasno, neka iskopa negde Radoja Domanovića i njegove satirične priče od pre stotinu i kusur godina. Bože gospode, pita se ateista u meni, zar se baš NIŠTA promenilo nije? Jeste, jeste, odgovara moj pesimista – sve što je Domanović napisao, odavno je već već prevaziđeno. Nije, nije, progovara iz mene optimista, umemo mi Više, Bolje, Dalje! Neka vas ne mrzi,nađite Domanovića, njegova je mudrost kratka. Po nekoliko stranica samo i već ste pročitali “Vođu” i “Mrtvo more”. Posle ćete i sami poželeti da savladate i nešto dužu “Stradiju”.

Četvrtak

A mogu li ja još malo o izborima? Setih se upravo prepametnog i na žalost pokojnog profesora Vojina Dimitrijevića. Uoči izbora 2003, pitam ja njega: “Vojine, a kada ćemo mi glasati ZA nekog a ne stalno PROTIV nekog”. Odgovara Vojin: “Za mog života Nenade nećemo, za tvog, možda.” Da, glasaću u martu. Opet protiv. Mani se izbora Nenade, progovara savest u meni, marš na posao. Danas je to rad na drugom važnom projektu Centra za koji radim i Evropskog Fonda za Balkan. Juče smo Hedvig Morvai iz EFB i ja sedeli i razmatrali planove za ovogodišnju seriju TV emisija “Okruženje” (www.okruzenje.net ). I to kada smo počeli da radimo, rekli su nam da smo ludi. Napraviti politički “talk show” koji bi se emitovao u zemljama u kojima se govore bosanski, crnogorski, hrvatski i srpski, gle čuda, svima nam razumljivi, ma to je nemoguće, to niko neće hteti, tako su nam rekli. Gle čuda opet, prva se serija od pet emisija gledala u pet zemalja a drugi ciklus od 12 emisija u 2013. u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Makedoniji, Sloveniji, Srbiji i na Kosovu, pa vi sad zbrajajte. Bavili smo se teškim, ozbiljnim temama poput ratnih zločina, nasilja nad mladima, reforme državne administracije... meni lično najslađa je bila poslednja - o velikom balkanskom blagu, etno muzici iz regiona. Uz goste Amiru Medunjanin, Biljanu Krstić, Tamaru Obrovac i Vlatka Stefanovskog, a kako da mi i ne bude najslađa. Pođite na vebsajt po poslušajte kako su “lajv” otpevali “Jovano, Jovanke”! To smo puštali i evroparlamentarcima kada smo emisiju predstavljali pre dva meseca u Briselu. Ove godine, teških tema će opet biti: organizovani kriminal, neotvaranje tajnih dosijea... na žalost, teških tema na pretek, valjda ćemo opet naći nešto lepo da zasladimo kraj ciklusa.
Dan završavam večernjom šetnjom po Kalemegdanu. Nema onog divnog pogleda na dve reke, ali ima neki drugi mir koji mi baš prija.

Petak

Danas se otvara zimska olimpijada koja me interesuje otprilike koliko i letnja ili bilo koje svetsko prvenstvo u bilo čemu. Dakle, ne interesuje me ni najmanje. Ali me, kao novinara u ostavci, već danima iskreno zabavlja da na televizoru prebacujem sa CNN na BBC pa onda na Russia Today. Količina zluradosti zapadnih kolega glede svega što je minus ili nije dobro, jedino se da meriti oduševljenjem ruskih kolega nad svime što je fenomenalno i bajno, drugim rečima, putinovski dobro. Baš kao što me, grešna mi duša, zabavlja i da gledam iste TV stanice kako izveštavaju o Ukrajini ili Siriji ili o bilo kome drugome. Eh, da mi je sada da sednem i uzmem u ruke dubrovački “LAUS” pa da čitam PRAVE stvari.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG