Dostupni linkovi

logo-print

Dnevnik: Sloboda govora nije neograničena


Miodrag Sovilj

Miodrag Sovilj

Miodrag Sovilj je novinar iz Novog Sada. Smatra da novinarstvo ne sme biti nepristrasno kada se radi o osnovnim ljudskim vrednostima. Svestan je činjenice da će zbog integriteta jednom morati da napusti profesiju. I OK je sa tim.


* Subota, 19. oktobar

Danas spavam. Subota je dan kada isključujem telefon, ne palim računar i ne komuniciram sa ljudima. To nije romantična odluka, distanca od tehnologije, već puka tehnika preživljavanja i mehanizam kojim želim da sačuvam živce. Budim se, po navici, u 7 sati, ali teram sebe nazad u san, i tako do momačkih jedan popodne. Pre neki dan sam (potpuno legalno) sa torenta skinuo i na USB memoriju prebacio novi uradak najduhovitijeg čoveka na svetu, Sajmona Pega, i tempirao puštanje filma "The World's End" sa svog DVD plejera, jer ne želim da slušam brujanje računara. Kao i obično, posle filma kršim svoj zavet i palim kompjuter, jer se u Novom Sadu poslednjih dana podigla tenzija oko cenzure u umetnosti, a za danas je zakazan protest. Zapravo, javnost se nije uzburkala jer razume dublju poruku umetničkog dela, niti kapira umetnost kao ljudsku potrebu da izađe iz stega, već zato što od prošlog oktobra najvažniju kulturnu ustanovu u gradu drži čovek koji između slobode i popa bira meki populistički zagrljaj brade. Dosta je nerviranja, red je odmoriti se još koliko-toliko – sutra je nedelja. Za srećnike još jedan dan odmora, za mene još jedan radni dan. A usput mi je i rođendan.

* Nedelja, 20. oktobar

Nekako kad razmišljam o ovim balkanskim gudurama, otme mi se predrasuda da su Crnogorci još gori od Srba po pitanju paničnog cvikanja od svega drugačijeg. Zbog toga mislim kako su gej ljudi iz Podgorice danas najhrabriji ljudi na svetu, jer izlaze na ulicu koja pripada svima njima, ali, nažalost, i huliganskim hordama uplašenim da im "deca ne gledaju to". Od svog tog paničnog straha, napraviće bombe da bacaju na 'pedere', sve u odbrani svoje dece, plašim se ja. Prva vest kojom je započeo moj radni rođendan potvrdila je ovo - neki mali magarac zaista je napravio eksplozivnu napravu kojom je želeo da zapraši homoseksualnog neprijatelja ali avaj, malo se zaneo, pa ju je aktivirao u rukama, nakon čega je završio u bolnici. Sve je ipak prošlo relativno OK - i dok su policajci rasterivali preostale huligane sa podgoričkih ulica, umrla je prva dama. I poslednja, jer teško da bi Mira Marković i njene naslednice mogle biti iole reprezentativne u svetu kao što je to bila gospođa Broz. S mukom gledajući očekivano morbidnu emisiju na RTS posvećenu Jovanki, snimljenu dok je još bila živa, shvatam da zapravo želim da se današnji dan završi. Bez konačnog zaključka, kao i Jovankin život.

* Ponedeljak, 21. oktobar

Večito najomraženiji dan, jer s njim počinje i radna sedmica. Ne uzbuđujem se, jer meni je juče bio prvi radni dan u nedelji, tako da sam već u štosu. Ali, svakako, počinje šugavo, onako kako samo novinar informativac zna da počinje – čitanjem bilanca crne hronike, koji u poslednje vreme u Novom Sadu dostiže epidemijske razmere. Čitam u šiframa, trudeći se da potpuno dehumanizujem činjenice – dete, 17 godina, teško povređen, saobraćajna nesreća. Zovem Dečju bolnicu i dobijam informaciju od portparola da je dečko preminuo. Tuga ljudska. Trčao za poslednjim autobusom i pogazio ga automobil kojim je upravljao svega godinu dana stariji momak. Na portalu saučešća, bes, pozivi na odgovornost. Kad ono, sat vremena posle objavljivanja, zvoni telefon u kancelariji – portparol Dečje bolnice želi da nam saopšti da se zeznuo, naime, mali je još živ, u komi je, ali je živ, pa “ako možemo” da ispravimo. Pojeo sam tri cigarete za deset minuta shvatajući da čak ni pedijatri nisu operisani od srpskog sindroma nemanja obraza i masovnog bola u uvetu za sve oko sebe.

* Utorak, 22. oktobar

Romi uhvaćeni sa devojčicom u Grčkoj

Romi uhvaćeni sa devojčicom u Grčkoj

“Ako te odvedu Cigani čergari”... pevao je Čolić. Priča o “plavom anđelu”, plavokosoj devojčici, žrtvi trgovine ljudima, već danima okupira medijski prostor. Međutim, iako smatram da o žrtvama modernog ropstva treba govoriti svakodnevno, način na koji se mediji ophode prema ovom slučaju je više nego kontraprodutivan i nadasve rasistički. Hiljade devojčica svih boja kose i očiju u ovom trenutku su žrtve trafikinga, ali ova priča sada isplivava kao izuzetna. O njoj se izveštava ne kao žrtvi masovne, strašne pojave, već kao oskrnavljenom primerku belog božanstva, koje je svojim divljaštvom oskrnavila jedna nomadska populacija. Naravno, akcija izaziva reakciju. U mom gradu, u ulici kroz koju svakodnevno prolazim, grupa maloumnih neonacista pokušala je da otme dete jednom Romu, jer je, kao su vrsni rasni klasifikatori procenili, svetlije puti od njega. Policija će možda uhvatiti pomenute naciste. Možda i neće. Ali bi u svakom slučaju trebalo pohapsiti sve novinare koji su neodgovornim izveštavanjem dolepršali ovu ideju u njihove šuplje glave.

* Sreda, 23. oktobar

Razgovori sa taksistima su izvor mudrosti, možda i jedini pravi vox populi do kog možemo doći. Jer, taksista u većini slučajeva neće reći ono što misli, neće baš da vređa onoga ko za nekoliko kilometara treba da mu plati vožnju. Ne, taksista izgovara univerzalnu mudrost, sačinjenu od spleta priča raznoraznih ljudi koji su mu sedeli na prednjem sedištu. Kaže: “Sine, beži odavde dok još možeš”. Razmišljam koliko je to istinito. Vredi li zaista ostaviti sve, porodicu, prijatelje i posao, i otići negde gde te niko ne poznaje, gde počinješ od nule? U tom razmišljanju prolazim pored čoveka u majici sa likom Ratka Mladića i natpisom “srpski heroj”. Taksisti su uvek u pravu.

* Četvrtak, 24. septembar

Kontroverzni direktor Kulturnog centra Novog Sada večeras gostuje na Radio-televiziji Vojvodine, gde će demokratski da obrazlaže svoju nedemokratsku cenzuru. Sloboda govora je jedna vrlo bitna stvar, ali ona nije neograničena. Ja se, na primer, u potpunosti slažem sa kolegom koji je prekinuo saradnju sa jednom medijskom kućom jer nije želeo da intervjuiše vođu neonacista Gorana Davidovića. Jer njegovo mišljenje ne zaslužuje da bude druga strana. Zato neću gledati poniženje na RTV-u, već ću gledati tribinu koju organizuje Nezavisno društvo novinara Vojvodine. Iako tamo nema druge strane.

* Petak, 25. septembar

Temperatura. Još od kad sam bio klinac, obožavao sam da budem bolestan. Verovatno podsvesno to povezujem sa neodlascima na kontrolni iz matematike u osnovnoj školi, pa i sada uživam. Kompjuter je danas moj nepijatelj. Čarape takođe. Jedino mi je krivo što je napolju miholjsko leto, poslednji sunčani dani u ovoj godini, a ja zimu ne volim da vidim ni na goblenu. Međutim, mogu da čitam. Luksuz da dan provedem čitajući sam izgubio kada sam se zaposlio. Ili nabavio Wi-Fi. Nisam više siguran, ali lažem sebe da je užurbani kapitalizam kriv za to.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG