Dostupni linkovi

logo-print

Bogavac: Iz Srbije je 2016. emigriralo 58.000 ljudi, ali ja ostajem


Milena Minja Bogavac je spisateljica, dramaturškinja, slem pesnikinja, pozorišna rediteljka, scenaristkinja, književnica, aktivistkinja, srednjoškolska profesorka i radnica u kulturi. Radi u Bitef teatru, na Bitef festivalu, u omladinskoj organizaciji Centar E8, za Reflektor teatar, trupu Drama Mental Studio kao i u srednjoj umetničkoj školi Artimedia.

Premijera njenog novog komada "Jami distrikt" u režiji Kokana Mladenovića, zakazana je za 24. mart. Nakon toga, izlazi predstava "Bajpas Srbija" o životu Srba na Kosovu, koju potpisuje kao rediteljka i dramaturškinja.

Petak, 10. mart

Dani mi najčešće počnu na Tviteru. Nisam od onih što otvore oči i odmah skoče u neku akciju. Navijam alarm za sat vremena ranije, pa onda šest puta pritiskam snooze. "Dosećam se", kaže moj novi reditelj Kokan Mladenović, "u kom sam gradu i šta režiram".

Ako se desi da sam kod kuće, gledam u zid preko kog je razvučen moj pretrpani, šareni kvartalni plan. Uspostavljam se u sistem sa vremenom i obavezama. Tada mi ruka obično sama pođe ka telefonu, pa kliknem Tviter i čitam lajnu, da saznam šta se napolju događa. I to je vrsta uspostavljanja, u širem društvenom sistemu. Da parafraziram svog novog reditelja: dosećam se u kojoj sam zemlji i šta me frustrira.

Ovoga jutra, međutim, tvitove čitam u jutarnjem programu, pa kad to shvatim, već sam na nogama i malo kasnije, na televiziji. Još malo kasnije, puštam radio i čekam da čujem Bojanin glas… Tačno u podne, na Pleju, sledi radijska premijera pesme "Kese, etikete", kojom Bojana Vunturišević – regionalna pop zvezda, a u slobodno vreme i moja najbolja drugarica, najavljuje svoj prvi solo album.


Na tom smo albumu zajedno radile, u prethodne tri godine, a singl "Kese, etikete" prva je pesma koju smo napisale… U međuvremenu, mnogo se toga dogodilo. Prvo je Bojana ostala trudna, onda je rodila mog druga Dušana, poznatijeg kao Mićko… Zatim je Dušan zvani Mićko, rastao i porastao sasvim dovoljno da postane najmlađi posetilac mojih književnih večeri… Dušan je, dakle, počeo redovno da izlazi, ali je Bojanin solo album čekao bolje vreme za izlazak. To vreme je danas… I prvi singl kreće u etar! Šerujemo pesmu na svim mogućim društvenim mrežama, a onda otvaramo čet-grupu za praćenje broja pregleda. Celog se dana dopisujemo, manje slovima, više brojkama.

Uveče, asistiram svom Omiljenom Politikologu u pravljenju lava-kolača. Sve miriše na cimet, čokoladu i vanilu. Od Bojane stiže poruka: prešli smo prvih pet hiljada. Umočim prst u činiju s čokoladom i konstatujem: baš je slatko! Slatka je pomisao da sam napisala prvi pop hitić u životu!

Subota, 11. mart

Čitavog dana pišem. Zapravo: hoću, pokušavam, ali mi ne ide. Mrzim kad se ovako zaglavim, pa onda samoj sebi prebacujem kako u danu kad pola Beograda pevuši "Kese, etikete", ja očigledno nisam u stanju da napišem novu stvar.

Brehtovski song na kome radim, za temu ima pravedan rat. Trebalo bi da bude centralni deo predstave "Jami distrikt", čija se premijera već opasno približila. Kokan mi je, kao reditelj, dao precizne indikacije… Marko Grubić je sve već iskomponovao, dakle: čekam se samo ja. Ja sam, međutim, danas glupa i samo mrljavim za tastaturom, pa tako predveče priznajem poraz.

Odlazim s Vojkanom, do Brodića.

Uz pivo, Vojkan mi priča da se izložio eksperimentu. Po ceo dan gleda Pink, dakle: po ceo dan gleda Vučića. Zanima ga, kaže, gde to može da ga odvede… Zajedno izgovaramo omiljeni citat: "U pozorišnom smislu".

Sat vremena kasnije, još smo na istoj temi… Na Vikipediji otvaram Vučićevu biografiju, pa naglas čitam najbolje delove. Naprimer, kako je od lica kome je zabranjen ulaz u Evropsku uniju, postao laureat nagrade Najevropljanin… I baš kad pomislim kako ovaj dan ne može biti gluplji, u grupu za monitoring "Kesa, etiketa", stiže Bojanina poruka:

"Dušan je prohodao!!!"

Zaboravljamo Vučića i vrištimo od sreće!

Nedelja, 12. mart

Suprotno svim svojim navikama, u šest i petnaest skačem iz kreveta i bez skidanja pidžame i umivanja, napadam tastaturu. U sedam, song o pravednom ratu je gotov, a ja sam uplakana. Ne znam dal plačem od olakšanja ili me je tema pesme rastužila… Par sati kasnije, već sam na probi. Glumice pevaju s Grubićem, a s njima pevam i ja.

"Dobar je rat, veruj u rat.

Posle će bar biti posla."

Između jutarnje-muzičke i večernje-glumačke probe, moj Omiljeni Politikolog i ja, ručamo u Tragu. I dalje pevušim song i on mi kaže da je song dobar. "Ne misliš da je morbidan?", pitam… ali se onda setim kome se obraćam. Ako bih dodala da se misli na rat po klasnoj osnovi, ovaj bi mladi komunista već bio na prvoj liniji fronta. Ja ne znam da li se s time slažem, ali bar priznajem da je zbog toga mladi komunista moj Omiljeni Politikolog, svih vremena.

Uveče, štab za praćenje pregleda "Kesa, etiketa" zaseda uživo u domu Vunturišević-Stojiljković. Sveže prohodali Dušan zvani Mićko, u ovo doba već spava, pa onda tiho slušamo snimke sa mojih proba. Pitam Bojanu, jer je Bojana najbolja muzička pedagoškinja koju znam… Pitam je, da mi iskreno kaže: da li sam ja muzikalna? Bojana kaže da jesam… ali je moje pitanje retoričke prirode. Postavljam ga, da plasiram tezu o tome kako je naše školstvo šuplje: da li vi znate, pitam drugare, da mi u školi nisu dali, čak ni da stojim u horu i samo otvaram usta?

Ponedeljak, 13. mart

Ceo dan radim… Prva na to-do listi je upravo škola, pa spremam časove i pišem pripreme, prema operativnom planu nastave. Tek pošto završim sa školom, prelazim na posao, to jest: pozorište… pa pišem, pišem i pišem… sve dok ne završim tekst za "Jami distrikt". Ukucam KRAJ pa gledam u plan: jedanaest dana do premijere. Opet sam ubila dedlajn! I ne, ne osećam nikakvo kajanje.

Osećam samo da mi je potrebno fizičko, kako nazivam treninge na koje idem. Nešto kasnije, znojava, čupava i srećna, čujem glas svoje trenerice: "Stanite minut. Imam jednu vest. Selim se. Zapravo, idem iz zemlje i neću vam više držati treninge." … Tako, dakle… Da joj poželim srećan put? Ili da kažem "Bravo, čestitam" ?

U zemlji zvanoj "gde živim i šta me tu frustrira" trajni odlazak u inostranstvo, smatra se ultimativnim uspehom u životu.

I sada hvatam sebe, kako me nervira to što se zbog ovoga nerviram. Moja trenerica nije i moja bliska prijateljica, a nemam malo bliskih prijatelja, koji su – samo ove godine, zauvek otišli nekud. Joca je u Berlinu. Daca već ima kupljenu kartu. Ja imam suludu želju da ostanem, a samim tim i novu obavezu.

Vraćam se kući da bih na googlu pronašla drugu teretanu.

Pozivam Vojkana i pitam: kako napreduje eksperiment?

Vojkan odgovara: "Znaš one slikovnice sa Majom… Maja u kamionu, Maja u avionu, Maja u fabrici za izgradnju fabrika… E, pa… imam utisak da živim u kompletu tih slikovnica!"

Utorak, 14. mart

Imam radnu obavezu da položim kurs protivpožarne zaštite. Zbog toga danas idem u školu, iako nemam časove. Dok čekamo da protiv-požarac nastupi pred nastavničkim večem, koleginica me pita: "Hoćeš glasati za Belog?"

… Molim?!

"Ti mi baš ličiš", kaže ona, "Na nekog ko će glasati za Preletačevića!"… Panično tražim svoj odraz na staklu vitrine, kraj koje stojim. Šta nije u redu sa mnom, ako ljudima tako izgledam?! Kad ovo budem ispričala Omiljenom Politikologu, verovatno će da me zeza, najmanje deset dana. Onda razumem: koleginica nije mislila ništa loše. Ona zna da predajem dramaturgiju, kao i to da se ložim na politički performans. Trebalo bi da joj objasnim zašto mislim da performans ovog fikcionalnog predsedničkog kandidata, s dramaturške strane – nije dobar.

Napokon shvatam: neću glasati za Preletačevića, ali bih bila neizmerno srećna kad bi se desilo da on pobedi! O pozorištu sam najviše naučila, gledanjem stvarno loših predstava. Izgleda da se isti princip može primeniti i na politiku…

"Požar", izgovara naš predavač, "Požar je realnost!"… Zapišem ovu rečenicu. Učini mi se višeznačnom i široko primenjivom, na Srbiju u predizbornoj kampanji.

Za Preletačevića neću glasati, ali bih bila neizmerno srećna kad bi se desilo da on pobedi

Za Preletačevića neću glasati, ali bih bila neizmerno srećna kad bi se desilo da on pobedi


Sreda, 15. mart

Danas sam opet u školi. Moj divni, zlatni drugi razred prezentuje zadatak na zajedničkom času dramaturgije i kulturologije. Sadržaj Ibzenove "Lutkine kuće" treba da predstave kroz formate savremene pop-kulture. Gledamo glumački besprekornu scenu iz talk-show programa. Nora i Torvald se prepucavaju, dok voditeljka raspaljuje sukob među njima. Na kraju, kao i nakon požara, pada polivanje vodom, pa prekid programa… Sledi aplauz i moje pitanje: kako ste došli do toga da su Nora i Torvald Hemler tabloidni par?

Kažu na koje estradne ličnosti su se ugledali. Naša pedagoškinja tiho primećuje da su, u javnom životu Srbije, imali jedan mnogo bolji i tačniji primer. Deca viču: ko, ko, ko… Ali, koleginica ostaje diskretna. "Ne znam ja", kaže, "Možda vi znate!"… Klinci naslućuju da se radi o nekom političaru. Sa deset mesta u učionici, čuje se pitanje: "Je l' Vučić?"… Ostavljamo ih bez odgovora. Dok zvoni za kraj časa, iz zadnje klupe čujem komentar: "Ma, sigurno je Vučić… Mislim: koji još političar ima?"

Sa odmora, pišem Vojkanu. "Kako se držiš?"

"Mislim da mi je mozak opran. Sada se čeka centrifuga", odgovara.

Naporan, radni dan između škole, tastature i probe, uspeva da ugrabi priliku da izraste u neplanirano, lepo popodne. Moj Omiljeni Politikolog i ja, nalazimo se na Brodiću, zatim satima razgovaramo, šetamo, fotkamo zalazak sunca, majstorišemo oko bicikla i igramo krajnje neizvesnu patriju naše najdraže, glupe društvene igre. Lepo popodne smenjuje veče, a veče smenjuje topla noć… I dok me prati kući, nailazimo na zid, prelepljen Vučićevim likom.

"Hoćeš da cepamo?", pita me s osmehom… I ja se, naravno, tome oduševim. Uhvatim kraj jednog plakata, pa povučem na dole. Iza Vučićeve nasmejane, "Najevropljanin” face, proviruje lice haškog pobednika. Glavom i bradom: Vojislav Šešelj.

"Eto šta ostaje kad skineš Vučića!", kaže moj Omiljeni Politikolog.

Slikam, pa kačim na Tviter. Zatim pošaljem sliku Vojkanu i napišem mu da ga volim.

Četvrtak, 17. mart

"Kese, etikete" prešle su 18.000 pregleda!!! Bojana gura Dušana u kolicima i snima kaver sopstvene pesme: "Kupila sam pelene i Pavlovićevu mast, vitamin D3 za bebeći rast". I broj lajkova na Instagramu preti da iskonkuriše popularnosti našeg hita.

Na probi, Kokan mi zadaje da napišem još jednu scenu, što me podseća na činjenicu da u postdramskom teatru, izvedbeni tekst nije i ne sme da bude završen pre premijere.

Kokan Mladenović

Kokan Mladenović


Uveče: Omiljeni Politikolog interesuje se za ishod Vojkanovog eksperimenta. Vojkan mu kaže da je odustao… ali, da su posledice očigledne. "U jednom momentu", piznaje, "palo mi je napamet da glasam za Belog, ali sam onda tu stvar malo istražio, pa sam shvatio da Belom nisu potrebi glasači, nego rediteljsko-dramaturški i politički konsultanti".

Politikolog na sto baca činjenicu: da li znamo da je u toku 2016. godine, iz Srbije emigriralo 58.000 ljudi?! Guglam broj stanovnika gradova u Srbiji. Jedan Kruševac; uže područje Užica, Pirot ili Zaječar sa sve okolinom. Ovo me podseća da na Guglu još nisam pronašla novo fizičko… Ali i da pitam Vojkana: kad Daca tačno putuje? Hoće li biti tu za premijeru "Jami Distrikta"? Volela bih da, posle predstave, zajedno pevamo song zvani "Pravedan rat".

Petak, 18. mart

"Požar. Požar je realnost", glasi moja ovonedeljna hit rečenica.

Kasnim na probu, jer paralelno pišem dogovorenu, novu scenu za predstavu i završetak nedeljnog dnevnika za Radio Slobodna Evropa iz Praga. Iz škole javljaju da sam položila test znanja iz protivpožarne zaštite i ta mi je vest, u ovom trenutku, neobično draga.

Jutros nisam imala vremena ni da zavirim na Tviter, ali pretpostavljam da mi se fotka Vučića ispod koje proviruje Šešelj i danas odlično kotira. Popularnost te fotografije, objašnjava rastući broj Preletačevićevih glasača.

Ja sebi uopšte ne izgledam ko neko ko bi glasao za njega, ali razumem da u požaru zvanom srpska politička scena, ljude uhvati panika, pa zato ne shvataju šta rade. Pitam se kada ću početi da ozbiljno razmišljam o iseljenju… I onda shvatam da je tačan odgovor: NIKAD.

Otišla bih iz Srbije, kad bi u Srbiji moglo i da se ostane.

Otišla bih iz Srbije, kad ne bih mislila da je odlazak – bežanje.

Otišla bih iz Srbije, onda kad to ne bi bio većinski stav.

Do tada: požar. Serijska ubistva dedlajnova za honorare koji kasne. Jutra na lajni, sa tviterašima, dok zbrajamo svoje frustracije. Divna, pametna deca u školi i privilegija da im objašnjavam svet… Pozorište, još pozorišta i za kraj: još malo pozorišta, jer verujem da sam predodređena samo za glavne uloge. Podsećam vas da mi u horu nikada nisu dali da pevam. To valjda znači da nisam za hor?

Ostajem ovde, samo zbog toga što nisam.

Šta god da jesam, mislim i osećam – drago mi je što nisam isto što i većina.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG